Теорија му је пропала где год је испробана

МАРКС КАО ЕКОНОМИСТА

Nin - - Економија - Славиша Тасић

Можда је најупорнија заблуда о Карлу Марксу то да је био озбиљан, проницљив и далековид теоретичар, чија се агенда у пракси само несрећним сплетом околности изјаловила. Комунизам је пропао где год је испробан. И што је верзија била ближа оригиналним књишким шемама, катастрофа је била већа. Социјалистичке привреде које су удаљиле од теоретских идеала, као СФРЈ, успевале су да преживе, мада не и да расту попут тржишних економија.

Марксово економско теоретисање је и за ондашње стандарде било неутемељено и произвољно. Теорију је сазидао на аксиому да једино људски рад ствара економску вредност. Кренувши од тако погрешног убеђења, упитао је како онда може постојати профит за власнике капитала. Стварају га радници својим знојем, јер према аксиому од којег је кренуо и не може бити другачије. Предузетничка идеја, организација посла и ризик улагања код Маркса не постоје - рачуна се само уложени рад. А рачун уложених радних сати показивао је системску превару – капиталисти радницима не исплаћују заслужену зараду већ један део неоправдано задржавају за себе.

Сва фамозна дијалектика свела се на кружно резоновање: пошто само рад ствара вредност, сва вредност мора припасти раду. Да је полазна претпоставка те логике погрешна било је јасно још за време Марксовог живота. Већ од 1870-их, убрзо након објаве првог тома Капитала, економисти широм Европе одбацили су радну теорију вредности као дубоко погрешну и никада јој се више нису вратили.

Насађена на погрешном полазном принципу, ни Марксова предвиђања се нису остварила. Радници нису бивали све сиромашнији и сукоби рада и капитала нису се заоштравали. Напротив, положај радника осетно се побољшавао још за време Марксовог живота. Као у данашњој Кини, млади људи су широм тадашње Европе хрлили са села у градове да би напорни пољски рад заменили радом за редовну и временом све већу плату. Нити је капитализам посустао услед дугорочног пада профитних стопа, како је Маркс прорекао. Профитне стопе никад нису биле тако високе као што су Маркс и следбеници замишљали, али до данашњег дана оне нити посебно падају, нити нарочито расту.

Маркс је чврсто веровао у своје идеје и посветио им читав живот. Нека његова шира политичко-филозофска запажања завређују пажњу и данас. Технолошки детерминизам који тврди да материјална база условљава друштвене односе – да ручни млин ствара феудализам, а парни млин доноси капитализам – поново је интригантан у 2017, када се у свету расправља како нове технологије, интернет и друштвене мреже мењају политички поредак. Али баш због идеолошке посвећености Маркс и није био никакав економски теоретичар. Иако је волео да истиче научност својих теорија и ненаучност туђих, увек је првенствено био идеолог револуционарне левице. Свој став о капитализму и комунизму јасно је обзнанио још 1848, када је у касним двадесетим са Енгелсом саставио Манифест комунистичке партије. Све касније детаљно економско теоретисање из Капитала и других списа није било теоријска основа комунизма, како су нас учили, већ накнадни покушај да се ова радикална идеологија представи научном и рационализује.

Насађена на погрешном полазном принципу, Марксова предвиђања се нису остварила

А као одговор на кризу, растућу неједнакост и прекаризацију радника уместо Маркса и његовог Капитала свет је пре неколико година добио Тому Пикетија и Капитал 21. века, у којем се уместо револуције и пропасти капитализма говори о праведнијој расподели и већем опорезивању богатих, како капиталисти оно што су радници својим радом створили не би присвајали искључиво себи.

Може ли капитализам имати „хуманији облик“или је и то нестало са комунизмом који је као претња „натерао“капиталистичке поретке да покажу људскост, ма колико им то мрско било?

„Деволуција права запослених престаје са нестанком источног блока и победе западне идеје над СССР-ом, која је у ствари била победа капиталистичке идеје и западне филозофије живота. Капитализам је остао сам на позорници и једноставно није више било потребе да се доказује који је систем бољи. Талас увећања радничких права који је био актуелан у западним земљама током 70-их и 80-их година прошлог века, а који је доиста успоставио радничка права и савремени појам социјалне државе, постао је сметња. `Маска људскости` капитализма замењена је поново маском немилосрдног трагања за профитом. Данашње тежње, нажалост, више иду у правцу корекције разлика које постоје између капиталиста и радника, него што теже рушењу капитализма. У свести највећег броја људи, комунизам је пао на историјском испиту и за сада нема тежње да се он оживи. То ипак не значи да нема у неким друштвима идеје о темељној реконструкцији капитализма и зауздавању неолиберализма, а за рачун социјалне државе. То ми се чини као оптимално решење, али до њега неће доћи ускоро, а напори ће се углавном исцрпети на збрињавању најрањивијих и најсиромашнијих група“, каже Рељановић, док Јовановић сматра да капитализам не може имати „хуманији облик“, јер он почива на експлоатацији људи и без тога је немогућ.

Како недавно за НИН рече социолог Срећко Михаиловић, „прекаризовани радник је само потрошна роба и када капитализам више не буде могао да њиме тргује, односно када такав радник више не буде могао да прави профит, замениће га роботи“.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.