Бог против свих

Nin - - Панорама - МИРОЉУБ СТОЈАНОВИЋ

Филм Блејд Ранер 2049 редитеља Дениса Вилнева је ремек-дело, а мноштво разлога иде у прилог овој тврдњи. Вилневово завештање дистопијском филму, по комплексности идеје, виртуозности изведбе, хуманистичкој перспективи, технологији посве прилагођеној функцији, али и по још много чему другом, остаје светионик савременог филма.

Тридесет пет година од настанка свог архетипа, филма Блејд Ранер редитеља Ридлија Скота, који се овом приликом јавља као продуцент, филм Блејд Ранер 2049 помера временску скалу (у Калифорнији смо 2049. године!), али интензификује моралну, па и филозофску перспективу коју је Филип Дик 1982. уступио Ридлију Скоту на метафизичко коришћење. Полицајац Кеј (изврсни Рајан Гослинг) открива брижљиву и дуго чувану тајну чије га одгонетање води у потрагу за пређашњим Блејд Ранером Риком Декардом (Харисон Форд).

Блејд Ранер Дениса Вилнева у још већој мери од Ридлија Скота децентрира човека као меру свих ствари и тиме посве субверзивно дестабилизује конститутивна начела поретка. Једна од великих идеја овог филма јесте да је људска врста, управо изумевши репликанте као робове изгубила на невиности и посве је у функцији дехуманизоване перспективе, а да, на другој страни, парадоксално, једину праву хуманост продукују сами ти репликанти. Ова драматична ротација суочава нас са кључним питањем елитистичког наслеђа, односном дискутабилном дехијархизацијом човека као супремантног етичког модела. Управо у Блејд Ранеру 2049, нова, софистициранија врста репликаната, адаптибилног робља њихових манипулативних господара, легализује своје право на учешће у хуманистичком чину, чиме у потпуности еродира етика људи.

Структурално, Вилневов филм се састоји од мноштва микрофилмова који се уписују у један сложени мозаик. Овај мозаик је органска целина која деривира побуде учесника у овој интелигентној полифонији. Блејд Ранер 2049, филозофски речено, примењује начело „свак за себе а Бог против свих“, али етички, теологију ослобођења поштује и претпоставља као своју једину праву догму. Такође, филм је савршенство филма детекције, јер је потрага његов основни наративни модус. Готово да једва можемо побројати ко све за киме трага.

Наизменичност потрага филму обезбеђује наративну густину али, истина, чини да се он понекад прати с напором. Но зато води непоновљивом ритму, који најпре дугује управо овој смени учесничких перспектива које се на крају интерферирају у врховни сукоб. Притом треба имати у виду Вилневову фасцинантну визуелну културу којој је енормни допринос дао Роџер Дикинс, његов директор фотографије (узгред, један од највећих у савременом филму). Оно што најпре запањује јесте управо визуелна конзистентност. „Тониран“оловносивом бојом, Вилнов нам приказује један апокалиптички амбијент у којем се диљем филма смењују киша или снег, који непрекидно падају. Ако је киша у симболичкој функцији растакања, снег има прочишћавајућу функцију. Уосталом, снег служи катарзичкој сврси. Ван сумње је да ће неке, ако не и многе сцене овог филма, постати антологијске и бити у функцији цитатности многих будућих критичких ревизија модерног филма. Таква је на пример незаборавна секвенца двобоја на живот и смрт у води која по свим параметрима монтаже атракције води једној врсти спектакуларности, која строго техничку изведбу обликује као нову онтологију. Најзад, свет Блејд Ранера 2049 саткан је од ироније и парадокса. Ингеренције људске врсте и хуманитета преузимају репликанти. Треба ли то да нас весели?

Вилневов филм се састоји од мноштва микрофилмова који се уписују у један сложени мозаик, творећи органску целину ове интелигентне полифоније

Филм: Блејд Ранер 2049 Режија: Денис Вилнев Улоге: Рајан Гослинг, Харисон Форд

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.