Са Хајдегером на Шварцвалду

Или: ако је Ниче рушио дотрајале јудеохришћанске вредности, да ли он може да буде проглашен кривим и за рушења у београдској Савамали

Nin - - Панорама - ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ Дугогодишњи колумниста НИН-а

Био сам пет дана у Београду и, брже-боље, вратио се мом Видову. Брзо сам схватио да више не знам ни да ходам по београдском асфалту! Само једном сам, са јужног Врачара, сишао у срце престонице, доле, на Дорћол, до моје редакције. Успут сам свратио до Ташмајдана, до „Последње шансе“где ме у сенци борова чекао мој сто, „стомаклија“од газде, и, Боб Дилан. Увек ми пусте Дилана, а он, као блесав, јаше на ветру. И ту, у „Последњој шанси“схватим да ме за Бгд. везују само jош Биља и Сашка.

Елем, у Београду сам се, углавном, држао моје Грочанске улице као проверене међе. И ту међу прекорачим само док скокнем до паркића у Видовданској, на јутарње веслање, наравно, на сувим веслима. И веслам, веслам бесомучно, назад ка југу, ка Морави, ка Нишави где су некад пловиле римске галије. Али, гле, све што снажније веслам ка југу, све више се узводно Дунавом приближавам хиперборејском северу, хоћу рећи, Шварцвалду одакле из мрачних, готово, црних шума извире један поточић коме ће, касније, дати име Дунав. Е, сад, не може се у потоку веслати, па оставим весла испод Шварцвалда, па ајд’, узбрдо, пешице, све скачући са камена на камен ка извору Дунава. А знам да је ту негде и брвнара Мартина Хајдегера који, још увек, по планини лови лептире и сјајне стихове.

У том послу и затекнем старог Мартина коме је филозофска Европа, и дан-данас, до колена. И, ко о чему, заподенемо разговор о Фридриху Ничеу и ту се Мартин расприча, присећа се када је у Фрајбургу, 1936. године, држао предавања о Ничеу, а Европљани га ни до данас нису схватили. А Хајдегер је још у Фрајбургу говорио да Ниче није само рушио дотрајале јудеохришћанске вредности, већ је успостављао нове, то јест, старе аријевске вредности.

Ту ми стари мудри Мартин, дословце, каже: „Ево, и те ваше српске Задушнице које су биле у суботу, и, оне су описане у Ведама од пре петнаест хиљада година! Срби су се, одувек, сећали својих мртвих предака и пошту им одавали, и то, дакле, нису измислили хришћани!“

Оставим Хајдегера да, на Шварцвалду, лови лептире и стихове од којих ти се мозак ломи. Кренем, назад, Дунавом ка Београду, ка Србији, а у стопу ме прати К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, па ме саветује: „Узми поново да читаш Хајдегерова предавања о Ничеу, и, видећеш, између осталог, да су сви кључни појмови античке филозофије, углавном, српског порекла! Сећам се, Хајдегер је, у једном ужем кругу пријатеља, рекао да и сама реч ’логос’ долази од српске речи разлог. Али, одмах, је додао; како да то јавно, на предавању о Ничеу, кажем!? Како да се замерим великом филозофском грчком народу зарад малог нефилозофског српског народа? Ето, то је мучило Хајдегера! Али то, сигурно, не мучи твог Алека коме је Меркелова много важнија од Хајдегера.“

За Задушнице, вратим се на Суву планину. Стојим у Видовом храму, тихо плачем и лупам челом у храстов кип бога Вида, а све због Срба који су га заборавили. Тада, одједном, бог Вид проговара и лепо ми се обраћа: „Мани Србе, гледај своја посла. За тебе ће, горе, на Сиријусу, увек бити места!“

У Видовом храму укрштам пазле Монализе не бих ли, некако, смирио живце. Али, притом, смишљам и нову бајку о лепотици Тари и змају Драгону.

Ту и моја Црна за мене навија: „Ако напишеш хиљаду и једну бајку о Тари и Драгону, бићеш славнији од чика Јове Змаја, а Срби ће те славити више од Хајдегера. А што се Ничеа тиче, бојим се да ће га министар Небојша оптужити и за рушења у Савамали.“

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.