Кад се не би играло ни бог се не би померио

АКАШ ОДЕДРА НА БФИ

Nin - - Уводник - МАРКО ЛОВРИЋ

Игра као облик уметности није нешто што се смешта у музеј. Она живи, дише и има пулс. Како време пролази, уметност се мења, и мора да се мења. Морате имати нешто што се уклапа у мисао данашњице да бисте комуницирали са људима, и то је будућност традиционалних уметности – суштина способна да ангажује људе

Игра као облик уметности није нешто што се смешта у музеј. Она живи, дише и има пулс. Како време пролази, уметност се мења, и мора да се мења. Морате имати нешто што се уклапа у мисао данашњице да бисте комуницирали са људима, и то је будућност традиционалних уметности – суштина способна да ангажује људе

Свако из наше цивилизације зна добру библијску причу о тројици мудраца са истока који су донели дарове детету Исусу. Мање је позната, а нимало лошија прича о тројици врхунских уметника – Акраму Кану, Раселу Малифанту и Сидију Ларбију Шеркауију – који су даровали кореографије генију са истока. Да ли то значи да је даровани, Акаш Одедра, некакав Исус света игре? Не, већ нешто још боље. То значи да је Одедра и даље дете; исто оно дете које је пре тридесетак година ходало на врховима прстију како би околина знала да ће бити играч. Не може се, додуше, порећи да Акаш зна за Исусове муке. Мали Индијац који у сивилу централне Енглеске, у ономе што је од Бирмингема и Лестера остало након дивљања Маргарет Тачер, жели да се бави индијским плесовима? То је могло да се заврши само веома лоше или веома добро. Завршило се сјајно, рећи ће сваки гледалац Београдског фестивала игре који је Акаша Одедру прошлог четвртка са сцене испратио дивљим аплаузом.

„Нешто ме је у венама, у крви, повезивало са Индијом и њеном традиционалном музиком иако сам одрастао у Бирмингему и Лестеру, и у породици нисам имао ниједног плесача. Од бабе и деде сам слушао приче о овом или оном богу, и митологија ме је опчинила. У западном свету, у хришћанству, богови не плешу, постоје само фигуре бога и посвећеника, али у свету у коме сам ја одрастао богови су плесали, и постао сам опседнут традиционалним плесовима. Ходао сам на врховима прстију како би рекли ’Биће играч’, нешто је у мојој крви пулсирало, и молио сам оца да ме упише на плесни течај. Дао ми је једног дана број телефона, рекао да је то број наставнице катака, и то је било то – од тог тренутка ниједном нисам застао. Било је то остварење мојих снова и нисам могао мање марити за то шта други мисле“, прича Акаш Одедра за НИН.

О томе шта је катак, Одедра ће говорити за који трен. Пре тога се ваља подсетити какав је подвиг био не марити за то шта други мисле у његовом пресеку простора и времена. Одрастао је међу људима из Азад Кашмира, обода Пакистана и комада области због које су Индијци и Пакистанци, Срби и Хрвати јужне Азије, од 1947. ратовали три или четири пута, и због које и даље редовно пуцају.

„То је било тако подељено друштво – муслимани, црнци, белци, Индијци… Мојим квартом доминирали су Пакистанци из Азад Кашмира, те сам био изолован и мета, прво тамошњих људи, а потом и белаца. Са изолацијом и улогом жртве можете да се идентификујете само ако сте и сами прошли кроз то искуство; ако и сами знате какав је осећај штрчати – бити играч катака и живети у Бирмингему, најтмурнијем граду овог света. Мрзим га. Потпуно га мрзим, и био сам страствен у тој мржњи, али недавно сам се са њиме помирио, и захвалио му за лоша искуства која су ми дала подстицај да изађем у свет и нешто урадим.“

Шта год Акаш Одедра радио, вуче корене из катака, једног од десет великих облика традиционалног индијског плеса.

„Катак се некада изводио у храмовима, и био је облик приповедања о митологији, о боговима и богињама. Када су муслимани продрли у Индију, катак је променио облик. Задржао је хиндуистичке традиције, али је преузео исламску поезију, и променио је покровитеље, те се изводио у дворовима. Изводиле су га индијске гејше – као што у Јапану имате гејше, у Индији имате таваиф девојке – и када је Индија стекла независност, а краљеви изгубили титуле, катак је повезиван са проституцијом и морао је поново да пронађе себе. Сада се катак не игра пред краљевима, ни пред индијском публиком, већ пред међународним гледалиштем. За мене је суштина катака приповедање, и ту суштину користим.“

Шта је на северу Индије катак, то је на југу баратанатијам, а Одедра је и у њему стручњак.

„Пре него што би се врата храма отворила, морало се играти. Ако се не би играло, ни бог се не би померио. Све донедавно постојао је понеки такав храм. Сврха је, дакле, била веома ритуална, али је и баратанатијам повезиван са проституцијом јер људи нису схватали положај игре између сензуалног, секуларног и сакралног. У Индији људска сензуалност није била стидна. Секс је део живота, тако је посматран, али када су Британци окупирали Индију, њихов је викторијански морал изазвао велике невоље целом потконтиненту, и 250 година њихове владавине умногоме је променило Индију. Плес су, као сензуалан, чак и Индијци почели да посматрају као неморалан.“

Крајем 19. века хришћански мисионари су оснивали „противплесне“покрете, књига Греси индијске женствености исмевала је „курве, изопачену културу еротике и ропство идолима и свештеницима“– ово потоње, чини се, без ироније – а како је хришћански морал увек некако деловао убедљивије потпомогнут бајонетима, и британска је колонијална власт прогањала катак и баратанатијам. Етномузиколошкиња Маргарет Вокер потврђује да ни Индијци образовани у Британији више нису схватали духовност у позадини традиционалних плесова, те су их и сами газили. Но, наставља Маргарет Вокер, катак се и даље изучавао у породичним круговима, а у покушају да се одвоји од проституције, катак је пребацио фокус са девојчица на дечаке. Тако се временом отворио простор и за Акаша Одедру.

„Катак вежбам 24 године, баратанатијам нешто краће, али користим обе форме, комбинујем север и југ да бих комуницирао. Катак ми је животна азбука. Учим га од осме године, и за мене је најбољи начин да се покрећем, да скупљам слова. Но да бих му дао поезију и шири израз, да не бих од тих слова правио речи ограничене на мој потконтинент, користим савремену игру. Катаком се, дакле, служим као темељом. Он је вечни повратак на почетак, на суштину бића. Чак и када је нешто сасвим савремено, почело је на месту моје душе, мог катака.“

Није било лако помирити прилично диспаратне плесне светове, али су и Акрам Кан – и сам плесач катака од седме године – и Расел Малифант и Сиди Ларби Шеркауи у Акашу Одедри видели мост, и за њега исковали кореографије којима је одушевио београдску публику.

Плес катак се некада изводио у храмовима, и био је облик приповедања о митологији, о боговима и богињама. Када је Индија стекла независност, катак је повезиван са проституцијом и морао је поново да пронађе себе

„Било ми је потребно време да схватим однос центра и периферије тела, и однос тела и простора. У катаку се то ради другачије него у савременом плесу, у коме се центар помера, и морао сам да ухватим то пропадање и уздизање, и како се дисање користи као техника покрета. Обликовање катака било је попут сипања воде у боцу. Ако проспете воду на под, она ће тећи. Али ако је сипате у боцу, добиће облик. Налик томе, морао сам да научим када да отворим боцу да би вода потекла, али и како да ту боцу напуним.“

Свеједно, као што сам каже, и као што су гледаоци видели у кореографији једноставно названој Нрита, „игра“, коју је смислио сам Одедра, катак остаје суштина. А тиме што га Одедра осавремењује, даје му и нов живот.

„Радио сам са последњим индијским куртизанама. Њихов је свет веома затворен, и истраживање је било дуго. Од њих сам учио о другачијем катаку; толико другачијем да данас не би био прихваћен. Игра као облик уметности није нешто што се смешта у музеј. Она живи, дише и има пулс. Како време пролази, уметност се мења, и мора да се мења. Не можете да носите дедин капут. Неће вам пристајати, биће превелик или превише врећаст или превише стар. Морате имати нешто што се уклапа у мисао данашњице да бисте комуницирали са људима, и то је будућност традиционалних уметности – суштина способна да ангажује људе.“

Када већ говоримо о комуникацији, Акаш Одедра је пре неколико година за Гардијан забележио занимљив проблем савремене игре. Подсетио је како се данас често игра пред стотинама или чак хиљадама људи. „Мали гестови и суптилни покрети очију говоре нешто дубоко, али у задњим редовима велике позоришне сале лако је не приметити их“, записао је. Како савремена игра често покушава да са публиком подели комплексне социјалне или политичке приче, остаје питање како њихове минијатурне детаље пренети распродатој дворани.

„Не постоји један начин за то. Покушаји да се сачува суптилност игре стално ће се мењати. Знам да понешто што ми се учини веома занимљиво, а мало, није прикладно за одређену публику. Има уметника који заиста мисле ’Треба их поучити’. Ко треба да буде поучен? И шта ћеш да урадиш, да постанеш учитељ? Људи не долазе увек да би били поучени, долазе и да буду дирнути. Некада морате да изградите однос са публиком, да јој дате нешто њој блиско пре него што јој дате парче свог света.“

Акаш Одедра је парче свог света нудио и у грчким избегличким камповима. А његов овогодишњи комад #Ја сам, први ансамбл у продукцији његове трупе, отворено се бави нашим светом, његовом ксенофобијом и згаженом слободом говора, све скупа са турским играчима. На питање да ли играти политику може да буде опасно и смислено као и писати или говорити о њој, Одедра даје недвосмислен одговор.

„Наравно. Стопроцентно. Ако седимо за компјутерима и цео живот хаштагујемо и дебатујемо на Фејсбуку, шта ћемо променити? Игра и позориште имају моћ да понуде нешто моментално. Све је ту, нема никакве манипулације. Како год људи то што се дешава на сцени интерпретирали, свидело им се или не, оно постоји у том тренутку, док је све остало чиме нас хране режирано, направљено за људе из ове или оне земље. Може да буде опасно, али шта друго да радимо? Да седимо и не учинимо ништа? Радије ћу покушати и пропасти него да уопште не покушам. Игра ме је повезала са децом из грчких кампова. Да је нисам употребио зарад моменталног повезивања са људима, ни друго се не би догодило. Али за то је потребно изложити се.“

Мали гестови говоре дубоко: Игра и позориште имају моћ да понуде нешто моментално

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.