ПАРАДОКСИ ЛОКАЛПАТРИОТИЗМА

ФК Барселона и каталонска независност

Nin - - Садржај - МАРКО ЛОВРИЋ

Фудбалски клуб Барселона могао би 2018. да проведе узбуркан попут заставе Лиге шампиона, популарне „мушеме“, којом млади симболично млатарају на центру терена пред утакмице најјачег европског фудбалског такмичења. Тај клуб и јесте застава, понос и те Лиге шампиона, и Каталоније, и просечног љубитеља фудбала, али бура у Барси неће нужно бити симболична. Са сваким кораком побуњене шпанске аутономне заједнице ка независности бучније ће се наметати питање шта ће се фудбалски десити са Барселоном; питање које, будимо реални, већину планете више занима но шта ће политички бити са Каталонијом. Барселона је спортску империју саградила бивајући и каталонска и светска. Интернационални шмек дао јој је још Ханс Макс Гампер-Хесиг. Швајцарац је 1899. намерио да кроз Барселону само пропутује, циљајући Африку и тамошње пословне прилике, али заљубио се у град и историја га је упамтила као Ђоана Гампера (или било шта у распону од „Ђоана“до „Жуана“, јер српски правопис нема правила транскрипције за каталонски). Пошто је био страствени спортиста, 1899. је стигао и да објави намеру да формира лоптачку дружину. На оглас су се одазвали и људи имена попут Валтер Вилд, Ото Кунцле и Џон Парсонс, те је Фудбалски клуб Барселона рођен као светски.

Да би постао каталонски, било му је потребно мало више времена, али истраживачи бележе да се клуб 1918. придружио петицији за аутономију Каталоније, и да је 1921. одбацио кастиљански и статус написао на каталонском језику. Године 1925. овај спој каталонског и светског доживео је прву кулминацију када је публика на Лес Кортсу, у тадашњој кући фудбалера Барселоне, дочекала звиждуцима Краљевски марш, ондашњу и садашњу химну Шпаније, протестујући против диктатуре Прима де Ривере. Збуњени музичари британске краљевске морнарице, који су свирали том приликом, брже-боље су се прешалтали у Боже, чувај краља, па су се погрде трансформисале у аплауз. Примо де Ривера то није опростио, и затворио је Лес Кортс на шест месеци.

Клуб можда још није био сигнум Каталоније какав ће касније постати, и посета на Лес Кортсу је падала у го-

динама које су претходиле Шпанском грађанском рату, јер је политика била преча, али догађај кључан за поистовећивање збио се већ у првом месецу (интер)националног покоља, 6. августа 1936. Ђозеп Суњол, посланик каталонске републиканске левице, хтео је да посети републиканске војнике у близини Мадрида. Залутао је у зону коју су контролисали Франкови фашисти, заробљен је, и на месту стрељан. Суњол није био само политичар, већ и актуелни председник ФК Барселона, и његово мучеништво било је лансирна рампа за политичко-фудбалску митологију која кружи и данас. Франко је Барселону свакако сматрао знамењем „каталонизма“, и након што је засео на диктаторски трон хиспанизовао јој је име и уклонио каталонску заставу са грба. На миру је није остављао ни на терену, па је 1943, пре реванша полуфинала Купа генералисима – како се за Франковог вакта звао Куп краља – решио да се не понови прва утакмица, у којој је Барселона добила Реал Мадрид 3-0. Непосредно пред реванш мрачна фигура модерне шпанске инквизиције, шеф државне безбедности, ушла је у Барсину свлачионицу и подсетила играче да су ту само захваљујући великодушности режима. Победа Реала од 11-1 није била особито изненађење.

Навијачи су међутим и даље имали смелости за протест. Године 1951, после утакмице са Расингом из Сантандера, публика се са Лес Кортса враћала кућама пешке, дајући тиме подршку штрајку трамвајџија, на стадиону се „Живела Барса“пркосно викало на каталонском, а 1968. Барса се осветила за договорени дебакл из 1943. освојивши Куп генералисима пред самим генералисимом, победом над Реалом од 1-0. Свеж додатак митологији био је тренер победничког тима, Салвадор Артигас, некадашњи републикански пилот. Наредних година Франко је полако губио власт над Шпанијом, а Барселона није губила време у враћању идентитета и себи и Каталонији. Клуб је 1972. јавно подржао кампању да се каталонски језик врати у школе, а 1973. каталонски су почели да користе најављивачи на Ноу Кампу, Барсином утврђењу од 1957. Истовремено је на стадиону поново развијена каталонска застава, а повратак каталонског имена клубу 1974. прослављен је демолирањем мадридског Реала, 5-0 у Реаловој кући. Главну ролу у том историјском тријумфу имао је далеки наследник Ђоана Гампера, Холанђанин трансформисан у Каталонца, Јохан Кројф, о коме је дописник Њујорк тајмса написао да је у тих деведесет минута за дух каталонске нације учинио више него многи политичари.

Када је диктатор умро, пале су и последње озбиљне препреке каталонизацији клуба, па је Ђозеп Гвардиола 1992. могао да на тераси Палате генералитета подигне трофеј Купа шампиона, први у Барсиној историји, носећи око врата каталонску заставу, „сењеру“, и тријумфално објављујући одушевљеној маси „Грађани Каталоније, најзад имате куп“, алудирајући на „Грађани Каталоније, најзад сам овде“, речи које је петнаест година раније, по повратку из изгнанства, изговорио каталонски политичар Ђозеп Тарадељас. Но Шпанија је та- да већ деценијама била, све у свему, пристојно место за живот, те је био потребан нови потрес да би се развиле бојне заставе „каталонизма“. Као и остатку света, потрес је стигао у виду економске кризе, и равно двадесет година након Гвардиолине објаве – на утакмици против мадридског Реала, наравно – Ноу Камп је експлодирао повицима „Независност!“, симболично започетим након 17 минута и 14 секунди утакмице, враћајући се тиме на бојна поља 1714. године, у којој је Барселона током Рата за шпанско наслеђе пала под власт круне Кастиље.

Клуб данас нема потребе да крије „каталонизам“, па ту реч користи и на званичном веб-сајту. У одељку посвећеном идентитету пише: „КАТАЛОНИЗАМ: Од самог оснивања Фудбалски клуб Барселона је

Франко је Барселону свакако сматрао знамењем „каталонизма“, и након што је засео на диктаторски трон хиспанизовао јој је име и уклонио каталонску заставу са грба

неодвојив од своје земље, Каталоније… Клуб одлучно промовише Каталонију широм света. Барселона подржава целовиту, мултикултуралну, поштену и брижну Каталонију.“Нашло се ту места и за Ђозепа Суњола, и за Риверу, и за Франка, и за подршку каталонским сентиментима, језику и култури у стегама диктатуре, о чему смо већ писали, и што је свакако историјска истина. У 2018, међутим, када постоји озбиљна могућност да Каталонија постане независна, поставља се питање шта је клуб спреман да плати за то да остане њена најпоноснија застава. На прву лопту деловало је да је Барселона спремна да ризикује за идеале. Неколико дана пред прошлогодишњи референдум клуб је издао саопштење у коме га подржава. На дан референдума Бар- селона је решила да утакмицу против Лас Палмаса одигра без публике, а председник Ђозеп Бартомеу објавио је да је та одлука протест због насиља. Увећање те романтичне слике каже нам, међутим, да клуб није подржао независност већ сам чин референдума. Дакако, и то је био ризик, али ограничен, а утакмица можда ипак није одиграна иза затворених врата из протеста већ због најаве значајне навијачке групе да ће је прекинути. Иконични Ђозеп Гвардиола јесте јавно подржао независност, али Пеп је и тада био и данас јесте тренер Манчестер ситија, без икакве везе са ФК Барселона још од 2012, а капитен клуба Андрес Инијеста након насиља шпанске полиције написао је следеће:

„Никада нисам јавно коментарисао ситуације које су компликоване и које изазивају различита осећања попут ове, и никада нећу, али тренутна ситуација је особита. Једно ми је јасно – пре него што себи нанесемо још штете, потребно нам је да људи на власти почну да разговарају. Ура- дите то за све нас, јер заслужујемо да живимо у миру.”

Капитенове речи јесу биле племените, али нису биле нимало револуционарне, а није озбиљна фудбалска наука објаснити зашто. Барселона данас има 24 титуле шпанског првака, 29 освојених купова краља и генералисимуса, петоструки је европски и троструки светски шампион. Форбс је прошлог лета проценио да њен играчки погон вреди три и по милијарде евра, а да јој је годишњи приход 620 милиона. Шта би од те фудбалске и финансијске империје, за коју се навија од Америке до Аустралије, опстало у независној Каталонији, која има још само један иоле велик фудбалски клуб, Еспањол, у Каталонији у којој би Барселона играла утакмице против Ђироне, Тарагоне, Терасе, Сабадеља и сличних клубова о којима понешто знају само посвећеници? Лионел Меси у уговору има клаузулу која му допушта да оде из клуба за џабе ако Барселона напусти шпанско првенство и ако јој се не дозволи да се придружи некој лиги сличне снаге – енглеској, рецимо – при чему за ово потоње не постоји преседан у европском фудбалу. А када би Барселона и након независности играла шпанску лигу, да ли би се и даље могла назвати поносом Каталоније?

Барселона одавно није клуб који режим терорише, већ глобални гигант који је, руку подруку са мадридским Реалом преговарао и преговараће о формирању затворене европске суперлиге. Барселона је одавно изабрала да, ако та два начела дођу у сукоб, буде светска, а не каталонска, што води у парадоксалан закључак да Барселона може да остане каталонска само ако Каталонија остане шпанска.

Клуб је 1972. јавно подржао кампању да се каталонски језик врати у школе, а годину дана касније каталонски су почели да користе најављивачи на стадиону Ноу Камп

Жртва и џелат: Ђозеп Суњол, председник Барселоне, стрељан је по наређењу диктатора Франциска Франка Јасна порука: Детаљ са утакмице Лиге шампиона између Барселоне и Селтика

Бивши тренер Барсе Пеп Гвардиола и ухапшени бивши премијер Каталоније Карлес Пућдемон страсни су заговорници сецесије

Истомишљеници:

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.