Тајна чекића и наковња

СВЕ КОСОВСКЕ ПОДЕЛЕ

Nin - - Садржај - ДРАГАНА ПЕЈОВИЋ

Сумирајући унутрашњи дијалог, Вучић је издвојио два могућа решења, „замрзнути конфликт“и „фактичко прихватање независности, без формалног признања“, а због односа према Косову почеле су да се цепају странке, чак и оне које о томе нису имале никакав став

Сумирајући унутрашњи дијалог, Вучић је издвојио два могућа решења, „замрзнути конфликт“и „фактичко прихватање независности, без формалног признања“, а због односа према Косову почеле су да се цепају странке, чак и оне које о томе нису имале никакав став

Србија је у драматично тешкој ситуацији, између чекића и наковња и суочена са два једнако катастрофална решења за проблем Косова, а пред српском влашћу је немогућа мисија, поручио је вицепремијер Александар Вучић по повратку из Брисела, 6. априла 2013. Председник Вучић сложио се до

последње речи са ППВ- ом пуних пет година касније. Казао је: „Пред Србијом су две опције решавања косовског проблема. Ми смо између чекића и наковња и шта год да урадимо, кајаћемо се. Будућност целе Србије зависиће од тога шта ћемо да урадимо у наредних пола године, годину или две.“

Лајтмотиви истих изјава поводом битно другачијих ситуација били су - поред чекића, наковња, два грдна зла и извесности грешке шта год да се уради - још и рокови и могућност преживљавања. Први пут пред њим је био рок од пет дана (а након 13 је потписан Први споразум о нормализацији односа Београда и Приштине),

а други пут је рок дужи, али и предстојећи правно обавезујући споразум је финални. Разлику чини Вучићева пројекција будућности. Јер се априла 2013. говорило о нормализацији као јединој могућности (пре свега економског) преживљавања за Србе на КиМ. Овај пут реч је о Србији без КиМ, којег Београд - према економским билансима које је Вучић изнео у јавност - ништа друго до издржава.

Резултат петогодишњег пресека је потпуна интеграција Срба у полицију и правосуђе, признавање избора које организује Приштина и улазак у парламент једине српске листе коју је, од проглашења независности, подржао и Београд. Срба на КиМ је све мање, Приштина интензивно спречава повратак, убијен је најугледнији политичар међу Србима, а о споразумом гарантованим извршним надлежностима ЗСО још се преговара.

У међувремену, паралишуће поделе - јавности, политика, друштва - продубљују се. Њихову актуелност подгрејао је и председник када је сумирајући унутрашњи дијалог издвојио „замрзнути конфликт, као решење које се највише намеће“, а са којим он није сагласан и „фактичко прихватање независности, без формалног признавања“. А политичке партије почеле су да се цепају по питању Косова, па чак и оне које о тој теми нису имале никакав став.

Заплети су кулминирали након што је у Косовској Митровици, без правног основа, приведен и малтретиран директор Канцеларије за КиМ. Део српске јавности без дилеме се одлучио да обезвреди овај чин насиља уверен да је реч о Вучићевој режији - мада без могућности да објасни његов повод да режира комад у коме му сарадника вуку кроз Приштину на коленима. Други део се као лавина острвио на Приштину, спреман да осим прекида дијалога мобилише војску, без пројекције броја страдалих у том рату.

Некадашњи саветник бившег председника Србије Бориса Тадића и политички аналитичар Небојша Крстић не уклапа се у ту поделу - један је од оних који не верује да је Београд осмислио последњи инцидент, а не заговара ни прекид дијалога и рат. Он каже за НИН да „суштински, косовска тема, не прави никакву поделу у друштву”, јер она друштво много не занима. „Сем, наравно, у ексцесним ситуацијама кад се појави тушта и тма `стручњака` за тему о којој немају појма. Што се опозиционих странака тиче, оне су укинуле све идеолошке разлике међу собом. Ту не рачунам неке малобројне и часне изузетке, типа ЛДП, све остале претвориле су се у безличну масу демагога, популиста и профитера на националној несрећи. Данас не постоји никаква разлика између Јанковића и Двери. Између Тадића и Марка Јакшића. Између Јеремића и било ког ДСС-овског професионалног `патријоте`. И сви они, радосни и нестрпљиви, очекују разрешење косовског чвора како би скочили на Вучића у финалној фази свог систематског напора да га направе на `издајника`.“

Крстић у томе види разлоге који спречавају унутрашњи дијалог. „Штета што међу опозиционим лидерима нема компетентних, уравнотежених и разумних који би умели да ову шансу искористе како би Србија уз најмање губитака решила најмалигнији национални проблем, питање Косова, и како би отворила реалне перспективе своје трансформације у успешну европску земљу.“

Истовремено, из владајуће странке су први пут виђене суштинске разлике у јавно изнетим ставовима. Функционери СНС Владимир Ђукановић и Милован Дрецун залагали су се за прекид дијалога и милитантни приступ док није донета одлука да се дијалог настави под одређеним условима, а коначан исход буде - излазак Српске листе из косовске владе и евентуални покушај самосталног формирања ЗСО. Највећи потрес засад је преживео Покрет ДЈБ, из кога је Александар Стевановић искључен званично јер је изговорио неколико реченица о КиМ на линији Вучићеве званичне политике. Успут су и симпатизери ДЈБ информисани да се Покрет противи политици Вучића према КиМ и промени Устава и мора бити да их је критика на рачун ЕУ дотукла. Ако је искључење Стевановића у тури са још неколико функционера, уопште имало везе са ставом о косовском проблему, а не о предстојећим страначким изборима - оно се не правда суштином него пуким слагањем с Вучићем. Што ДЈБ чини аутократскијом и од СНС и са становишта страначког интереса крајње неефикасном.

На другој страни су непрекидно заинтересовани за КиМ, попут ДСС који заговара замрзнути конфликт, и Двери, које са Миланом Стаматовићем и појединцима истог опредељења покрећу групу за очување КиМ и борбу против правно обавезујућег споразума. Срж њиховог проблема је мала подршка уз малу продорност у јавност, која ће таквом и остати (и позив на референдум о КиМ у облику огласа у Данасу је остао непримећен), јер већина странака заговара пут који следи званична политика, ма како се према том питању изјашњавали њихови бирачи.

Два случаја - Ђурић и хапшење турских држављана - удаљила су додатно власт и опозицију и у Приштини, па чак и председника Тачија и премијера Харадинаја, али дан након што је Српска листа напустила владу и ускратила подршку владајућој коали-

цији с ионако тесном већином у Скупштини, опозиционе албанске партије су, као једна, подржале све тог дана приспеле Владине предлоге. Ваљда такво национално јединство прижељкује Ана Брнабић кад због њега одлаже и најављену реконструкцију Владе - која се испоставила једним од неопходних механизама самоодржања на власти. Најопасније за Ану Брнабић било би јединство на ставу супротном од званичног курса смиривања страсти. Јединство, на пример, за идеју „нове реалности“, коју би створило напуштање косовских институција и која би, по њеним заговорницима, померила ниво разговора у корист Срба. Али такво се јединство неће догодити, јер је политичка сфера у Србији, уз ретке изузете, једнообразног става о КиМ.

Крстић на питање да ли се партије вештачки цепају да би се створила нека неопходна скупштинска већина за предстојеће одлуке о КиМ или се опозиција на антиподу утркује за место једине алтернативе, одговара да је регресија неких опозиционих лидера, баш као и појава нових „месија“, од којих су сви као од зла оца и још горе мајке, аутентична појава. „Они делују као да их је Вучић направио такве, без трунке политичке памети. Али они су, суштински, продукт потребе елитне грађанске интелигенције која се свим силама опире да се у Србији реши било који велики проблем и која не жели да се Србија поправи и реформише. Њима одговара статус кво, одговара им да проблеми остану хронични, одговара им замрзнути конфликт, не само на тему Косова, њима одговара стање замрзнутих деведесетих, јер само у таквим условима постоји потреба за њима таквима кави су.“

Сузана Грубјешић, генерална секретарка Европског покрета у Србији, бивша министарка, учесница сесије о КиМ на којој су изнети ставови невладиних организација, каже да је, након свих бурних искустава у Скупштини, први пут присуствовала пристојном разговору о Косову. На том скупу, међутим, до изражаја долази и још једна

Невладин сектор показао је оно што политичке партије нису у стању. Њих пола нема став о Косову, пола неће да га изнесе. Разумем да је и то став, али не знам како се на тај начин доприноси бољем решењу за све нас Сузана Грубјешић

подела, на Србе из Поморавља и Србе са севера, чији се интереси у зависности од могућих решења драматично разликују. Северу одговара и за југ најгоре решење - лицитирана размена територија. „Невладин сектор показао је оно што политичке партије нису у стању. Њих пола нема став о КиМ, пола неће да га изнесе. Разумем да је и то став, али не знам како се на тај начин доприноси бољем решењу за све нас“, коментарише Грубјешић.

Фер дијалог требало би да започне одговарањем на све оптужбе упућене некадашњој власти, а то би могло да одузме и пола године. То нас доводи до ДС, из кога тврде да би било добро да власт разговара са опозицијом, али да власт то заправо неће. Аргумент на њиховој страни је „отимање“парламента од опозиције, а против њих недостатак идеја. На потписивање Бриселског споразума, „једног од она два зла“, јавност је припремљена оптужбама на рачун бивше власти, која је „издајничким“поступцима нову власт сместила између „чекића и наковња“. Пребацивање одговорност траје до данас, злу не требало.

Првооптужени ДС се, међутим, с Вучићем слаже да дијалог мора да се настави до решења које ће обезбедити пут Србије у ЕУ. Али не желе да Вучић с њима подели ни дневнополитички ни историјски терет те коначне одлуке о КиМ. Као и већина опозиције, и они сматрају да је дијалог фарса. А ни машинерија власти се не труди да им уручи позивнице као летке пред изборе.

„Зашто би дијалог, априори, био фарса“, пита се Крстић. „Чак и да Вучић није искрен када каже да жели да чује све ставове, постоје грађани који учеснике политичког живота оцењују независно од Вучића. Идеја постојања странака, осим учешћа на изборима, јесте да у периоду између избора имају неке активности, у које спада и такмичење у нуђењу решења за проблеме. А код нас је све обрнуто. Странке беже од политике, не нуде никакве идеје. Беже од изјашњавања о Косову. То је кукавичлук и лицемерје. Али из њихове перспективе није глупо. Ако се ствар реши релативно повољно, рећи ће да су оне баш тако и желеле. Ако се реши лоше, што је много већа шанса, рећи ће да је Вучић крив и да су оне то предвиђале те зато нису хтеле с Вучићем да имају ништа. Чак ни размену идеја“.

Осим у контексту „ситног шићарџијског интереса“, у сваком другом смислу, по Крстићу, то је понашање непаметно. „Јер бежање од политике странке чини ирелевантним у очима грађана, отуд њихови катастрофално лоши резултати на изборима. Мислим да је с оваквим квалитетом опозиционих лидера, квалитетан дијалог немогућ, а немогуће је и било какво национално јединство елита. Зато је добро да Вучић понавља позиве и држи врата дијалога отвореним, а да суштински покушава да оствари национално јединство директно с грађанима који, по мом суду, далеко боље и рационалније сагледавају проблем КиМ.“

Осим стилских и драмских елемената које вицепремијер изговара, а председник понавља чак истим редоследом, дупло дуже актуелним остала су „пророчанства“ретко веродостојног хроничара нашег доба. Академик Душан Ковачевић записао је још 2007, групишући по питању Космета - чуваре наспрам сецесиониста - да ће нам поделе доћи главе и ово мало преостале земље. Поручио нам је да бисмо живот трошили на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо и до бола нервирамо, кад би ова подела била толерантнија - без мржње, горчине и прединфарктног беса. Укратко, бадава нам све кад не знамо да разговарамо.

Главни јунак, ко је режисер: Део српске јавности уверен је да је хапшење Ђурића режирао Вучић, док се други део острвио на Приштину, спреман да прекине дијалог и мобилише војску, без пројекције броја страдалих у том рату

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.