Човек који је волео своје непријатеље

ПОЛА ВЕКА ОД УБИСТВА МАРТИНА ЛУТЕРА КИНГА

Nin - - Садржај - ИВАНА ЈАНКОВИЋ

Највећи амерички борац за људска права данас би имао много више посла него што је могао и да замисли, јер се већина самих Афроамериканаца не осећа равноправно и за то и те како имају разлога

Прошло је пет деценија откако је убијен највећи амерички борац за људска права Мартин Лутер Кинг Јуниор. Шта се променило за тих 50 година, да ли је Америка данас слободна као што се Кинг надао да ће бити, шта је остало од циљева његове борбе ? Шта би данас урадио човек који је за својих 39 година, колико је живео, оставио тако дубок траг у америчкој историји да се његов ро-

ђендан, 20. јануар, слави као национални празник?

Мартин Лутер Кинг убијен је 4. априла 1968. на балкону мотела „Лорејн“у Мемфису. Данас се на том месту налази Национални музеј грађанских права, а соба 306 још увек изгледа баш онако како је изгледала тог дана - непопијена шољица кафе, опушци у пепељари, дневне новине. Тадашњи председник Линдон Џонсон прогласио

је дан жалости, а нереди су избили у више од сто градова широм земље. За смиривање је ангажовано 57.000 војника Националне гарде, што је највећа војна мобилизација у Америци од Грађанског рата. Само у Вашингтону уништено је 1.200 зграда, неке у самој близини Беле куће.

У новинама Атланта констракшн, на насловној страни објављен је текст уредника Ралфа Мекгила „Роб убио слободног човека“. Бели роб, роб страха и предрасуда, био је Џејмс Ерл Реј, расиста, осуђен на 99 година затвора. Слободан човек био је Кинг, који је своју слободу освајао борбом за неки праведнији свет.

Рођен је 15 јануара 1929. у Атланти. Дипломирао је социологију, а касније и теологију, коју је докторирао у Бостону. Са двадесет пет година постао је пастор баптистичке цркве у Монтгомерију у Алабами. Годину дана касније, када је активисткиња Роза Паркс одбила да белцу уступи место у аутобусу и због тога завршила на суду, Кинг је постао вођа протеста, који се после више од годину дана завршио одлуком суда да је подела у аутобусима противуставна.

Уследило је тринаест година борбе. Августа 1963. на „марш на Вашингтон“пристигло је око 250 000 људи, испред Линколновог меморијалног центра Кинг је одржао говор: „Данас вам кажем, пријатељи моји, упркос потешкоћама данашњице и сутрашњице, ја имам сан. То је сан који је дубоко укорењен у америчком сну. Имам сан да ће се једнога дана ова нација издићи и да ће живети по правом креду свог постојања… Имам сан да ће једнога дана на црвеним брдима Џорџије синови

некадашњих робова и синови некадашњих робовласника седети заједно за истим братским столом.“

То ће остати преломни тренутак за његову борбу, која ће га 1964. довести и до Нобелове награде за мир. Са 35 година живота остао је најмлађи добитник до сада. Новчани део награде, 54.123 долара, донирао је покрету за грађанска права.

У званичну верзију да га је убио Џејмс Ерл Реј, из расистичких побуда, породица никада није поверовала. Како је он сам признао злочин, истрага није ни спроведена. Тридесет година касније поднет је судски захтев за преиспитивање овог убиства. Суд у Мемфису, пошто је саслушао више од 70 сведока, нашао је да су мафија и различите државне агенције умешане у убиство. Али остало је на пресуди и није било никаквог помака. Еарл Реј умро је у затвору 1998, а породица је наставила да се бори.

Његова супруга Корета Скот Кинг и њихово четворо деце молили су и Барака Обаму да преиспита случај. Специјални известилац за људска права Бари Ковалски, који је добио задатак да то учини, пошто је прегледао одлуку суда из Мемфиса, закључио је 2000. године да је осуђеник био крив и да није било државне завере. То није умирило његову породицу, а Корета је умрла 2006. године, до краја живота убеђена да је иза убиства стајала нека озбиљнија организација. И у том уверењу није била сама.

Мартин Лутер Кинг остао је симбол покрета за људска права. Новембра 1983, тадашњи председник Роналд Реган потписао је закон којим се дан његовог рођења проглашава за национални празник. Тај празник први пут је обележен 15. јануара 1986. године.

Али нису сви доживели његову смрт као националну трагедију. Ни онда ни данас. Његову сахрану у телевизијском преносу пратило је око 120 милиона људи, многи су жалили, али не сви. Било је и беса што се национални дан жалости проглашава због човека кога су сматрали комунистичким агитатором, непатриотом, непријатељем…

И данас ће се од многих белаца чути да су црначки протести неприхватљиви.

То је показао случај Колина Каперника, играча америчког фудбала, који је пре две године одбио да се поклони застави у знак протеста због положаја Афроамериканаца. Са њим су се солидарисали многи играчи, али је Каперник остао без уговора у наредној сезони.

На нападе који су уследили почев од председник Доналда Трампа, па до медија и спортских клубова, новинар Тревор Ноа одговорио је овако: „Ево црног човека у Америци који данас каже: ’Не знам како да пошаљем поруку. Ако марширам улицама, људи кажу да сам силеџија. Ако изађем и демонстрирам онда кажу - то су нереди.’ Који је прави начин за црног човека да скрене на себе пажњу у Америци?”

Јер иако ће већина Американца рећи за себе да нису расисти, да подржавају права Афроамериканаца, да су за једнакост, реалност је нешто другачија. Већина самих Афроамериканаца не осећа се равноправно на многим пољима и, како показују подаци, за то имају и разлога. Афроамериканци су данас много боље образовани, тако су напредовали на друштвеној лествици, па су и боље плаћени, али још увек не као белци. На сваки долар који заради бели радник, црни заради 85 центи, показује анализа Економског политичког института (ЕПИ). Незапосленост међу црним радницима још увек је дупло већа него међу белим. И те су разлике веће него што су биле пре педесет година. ЕПИ то објашњава ограниченим растом прихода у средњој или нижој категорији радника, где су Афроамериканци далеко више заступљени, порастом прихода радника на вишем нивоу, где су они пак мање заступљени и, најзад, растућом расном неједнакошћу у запошљавању, зарадама и могућностима за напредовање.

Затвори зато нуде другачију статистику, број црних затвореника утростручио се од времена Мартина Лутера Кинга, и прошле године био је више него шест пута већи у односу на беле затворенике.

Таква слика довела је данас до покрета Животи црнаца су важни (Black lives matter) који бележи све нападе на Афроамериканце и бори се за грађанска права, истина мало агресивније него што је то чинио Кинг. „Наше књиге из историје сматрају др Кинга визионаром, али 1960. он је од власти био јавно обележен као терориста. Ствари нису другачије ни данас… Др Кинг је знао да ће жртвовати све, укључујући и живот, за ослобођење црнаца од система беле супремације. Данас га се многи сећају само кроз слику црне деце и беле деце која се заједно играју, и ништа више од тога“, изјавила је Тамика Д. Мелору, активисткиња Жена у покрету.

Мартин Лутер Кинг данас би имао много више посла него што је могао да сања. Али је бар један његов сан испуњен. На снимку који је пре педесет година пуштен на његовој сахрани, чује се како говори о сопственој смрти „Волео бих да неко спомене тог дана да је Мартин Лутер Кинг покушао да свој живот посвети помагању другима. Волео бих да неко тог дана каже да је Мартин Лутер Кинг покушао да воли некога.“

Тако је и остао упамћен.

На сваки долар који заради бели радник, црни заради 85 центи, незапосленост међу Афроамериканцима дупло је већа него међу белцима. И те су разлике веће него пре педесет година

Прекинут сан: Идеје Мартина Лутера Кинга једнако су актуелне као и пре педесет година

Атентат у Мемфису: Сахрану борца за права Афроамериканаца пратило је 120 милиона људи

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.