Силвано Болчић РАМПА ЗА ДЕМОКРАТИЈУ

ДРУШТВЕНЕ КОНСЕКВЕНЦЕ „НАЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ ДРУШТВА“

Nin - - Садржај -

Приватизација државе, урушавање институција, симулирање демократских процедура, доминација извршне над законодавном и судском влашћу, контрола над медијима и системска корупција само су последице политике чија је једна од особина доминација нације над друштвом

УСрбији је много тога што није нормално. Рекло би се да је теже навести оно што јесте, него оно што није нормално. И главни уредник НИН-а недавно је више пута поновио: „Ми нисмо нормални“. Управо је тај ми-говор повод за овај текст. У социолошкој литератури он се наводи као један од показатеља превласти културе колективизма у датом друштву. Том колективистичком обрасцу одговара наглашено поистовећивање појединца са заједницом и њеном судбином. Индивидуално делање, које тежи остваривању личних потреба, наилази на отпоре, осуде, тиха и прећутна оспоравања и негодовања. Осим што не подржава индивидуално предузетништво и грађанско делање и блокира индивидуалну креативност, жртва колективистичке културе је и (не)модернизација друштва.

Учесталост ми-говора може се разумети као израз потребе да се искаже властито виђење одређених својстава „народа“или „друштвене већине“и њихове суодговорности за дате „ненормалне“друштвене појаве. То указивање се, по правилу, ослања на одређена виђења „менталитета“и „склоности народа“, која се најчешће узимају као неспорна, упркос научним сазнањима о проблематичности „етничких карактерологија“и тврдњи о „менталитету народа“.

Кад је реч о „народу“Србије, учестало се говори о његовој склоности

ка недемократским видовима власти, које карактеришу ауторитарност, аутократичност, „јак вођа“, недостатак „грађанских атрибута“. Та склоност често се доводи у везу са доскорашњим социјализмом као друштвеним поретком. Но, они који темељније прате друштвене процесе знају да је укорењеност колективистичке културе резултанта и ранијих друштвених поредака, чији су ослонци били патријархална породица, изразита превласт сеоске, претежно натуралне и нетржишне аграрне привреде, наглашена друштвено-интегративна улога СПЦ и вишевековна немогућност успоставе самосталне и модерне државе српског народа. На почетку 21. века требало би очекивати да су завршена времена која су отежавала и успоравала процесе модернизације. Медији свакодневно доносе информације о променама, али упркос свим „модернизацијама“привреде и државне управе, „дигитализацији“јавних служби и продору нових технологија, култура колективизма опстаје. О томе говори и учестала употреба ми-говора у јавном комуницирању. То је једно од обележја немодерности данашње Србије, које мало ко примећује као проблем. Ако би се трагало за узроцима тога, ваља уочити да је од почетка 1990их на делу процес национализације друштва, чија је суштинска карактеристика „особено посвајање друштва од стране нације“и успостава (етно) националних интереса као највиших државних интереса. У том процесу национализације и реч друштво се ретко користи, док је држава као надградња друштва претворена у националну државу.

Иако се израз „нација“користи и као ознака за све држављане, у свести већине - и „обичних“грађана, и највиших функционера - „нација“се поима као владајућа етнија, не и као „демос“или „популус“. „Етно-нација“се у свести многих третира као онтолошки (по битку) „старијом“и битнијом од „друштва“. Превиђа се да се у модерној епохи друштво претвара у трансетничку реалност, чији су конститутивни носиоци грађани, независно од тога којој етнији припадају. Имајући овакво модерно разумевање односа „друштва“и „нације“, логично је видети скорашњи процес „национализације друштва“у Србији, као вид не-модерне трансформације.

Учестала употреба ми-говора и код појединаца који критички оцењују наглашени утицај национализма као идеологије и политичке оријентације, чини се да је резултанта и израз наглашене етно-националне самоидентификације већине становника. То је једна од очекиваних манифестација „национализације друштва“. Важно је разумети да је „национализација“друштвено-структурално својство друштва, а не карактеристика масовне друштвене свести и евентуалне превласти национализма као идејновредносне оријентације у ставовима људи. Они делају на начин примерен „национализованом друштву“и кад се субјективно дистанцирају од „идеолошких националиста“.

Не би се смело превидети да је, у условима политичког плурализма као једне од димензија „транзиције“у Србији с почетка 1990-их, јавно деловање са позиција национализма легитимно, па је и ружење такве оријентације, бар у начелу, непримерено, а чини се и контрапродуктивно.

Јер, то ружење национализма многи доживљавају као атак на њихова национална осећања и то више јача, него што слаби такву идејно-вредносну и политичку оријентацију. О томе речито говоре и резултати избора, па и најновијих у Београду.

Уобичајене интерпретације тих изборних дешавања као резултанте нелегитимне медијске надмоћи актуалне власти у формирању јавног мњења и клијентелистичког поткупљивања „народа“, ма колико основане, ипак нису довољно валидне да се објасни масовна подршка коју има власт чије реално деловање објективно није у сагласности ни са актуелним, нити са дугорочним интересима народа у Србији. Није спорно да има оних који гласају за оне који већ јесу власт. Многи то чине у недостатку правих информација. Неки гласају јер им та власт већ доноси неке користи, или ће им осигурати неке користи у будућности. Али, има ли, ипак, и нешто важно, до чега је многим људима стало, ма које друге особине они имали, због чега дају глас за власт, упркос свим замеркама које, вероватно, и они имају. Ако се има у виду теза о „национализацији друштва“, која подразумева супремацију нације над друштвом, успоставу националних као примарних државних интереса, онда је логично очекивати да ће у свести већине људи у Србији од пресудног значаја бити однос сваког од претендената на власт према реализацији тих националних интереса. У прилог ове тезе говори и завршница кампање за београдске изборе када је Александар Вучић, као носилац листе СНС, искористио функцију председника државе да посетом Ангели Меркел и Владимиру Путину још једном демонстрира улогу „националног лидера“и тиме послао поруку да се у свим изборима, и локалним и републичким, превасходно ваља определити за власт која даје примат „националним интересима“. Док траје доминација нације над друштвом, сва друштвена питања - о уређивању града, трошењу буџетских средства, побољшавању или погоршавању материјалног положаја различитх друштвених групација, о квалитету појединаца којима се поверавају функције у систему власти, о демократији и поштовању закона у уређивању друштва - остају другоразредна, независно од тога колико се у политичким кампањама и у медијима ствара утисак да баш та питања и одговори на њих пресудно одређују изборно понашање људи.

Друштвене консеквенце национализације друштва су многобројне. Уместо да се стално модернизује, тренутно је блокирана демократизација свих сфера друштва: институције се непрекидно урушавају; приликом избора носилаца јавних функција само се симулира демократска процедура; држава је приватизована; извршна власт контролише законодавну и судску; успостављена је партијска контрола над медијима; блокира се слободно испољавање грађанског активизма и аутономно деловање институција цивилног друштва; системском корупцијом се осигурава превласт интереса владајуће партије над свим другим интересима, укључујући и уважавање партијских интереса у економској сфери.

Последице тих неповољних друштвених дешавања свакодневно осећа већина људи. Али, по изборним резултатима стиче се утисак да све ненормалне и немодерне појаве нису за већину озбиљан и ургентан проблем и разлог да својим деловањем доведу до преокрета. Моћници који имају пресудну улогу у обликовању јавних политика, у одсуству ефективног противљења, са лакоћом живе у уверењу да је све што чине у најбољем интересу народа. Ти моћници, штавише, виде себе не само као најбоље представнике народа, већ себе поимају као сам народ кога они персонализују. У њиховом јавном говору, учестало наилазимо на ја-говор у ситуацијама када они аутономно, „у име народа“, одређују оно што „хоће народ“, или шта „народ не жели“. Тај модел владања по обрасцу „држава то сам ја“додатни је показатељ ненормалности и немодерности друштвених дешавања у Србији.

Да би се ти трендови преокренули нису пресудне, иако јесу важне, промене личних својстава доминантних носилаца власти. Неопходне су темељне промене у конституцији самог друштва - друштво мора поновно бити „старије“од етно-нације, држава мора бити држава друштва а не држава нације. Тај смер „транзиције“Србије у модерно друштво тек ваља покренути.

Медијска надмоћ и клијентелистичко поткупљивање народа нису довољно објашњење за масовну подршку актуалној власти, чије деловање није сагласно са интересима народа

Социолог и аутор књиге „Разарање и реконституција друштва Србије на прелазу у 21. век“

Држава то сам ја: У јавним наступима најмоћнији људи учестало користе ја-говор када аутономно, „у име народа“, одређују оно што „хоће народ“, или шта „народ не жели“

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.