ЛУКСУЗНЕ ДВЕРИ ОВОЗЕМАЉСКЕ

Економија Чудан неимарски подухват цркве и државе

Nin - - Садржај - АНКА МИЛИВОЈЕВИЋ, ИЛИЈА СТАМЕНКОВИЋ

ПМЦ инжењеринг, чији је власник Југоимпорт, фирма за трговину оружјем, и СПЦ заједно граде ексклузивни стамбено-пословни комплекс. Јесу ли то нечиста посла? Или очекивани нови дил са фирмом коју је држава већ ангажовала и за градњу музичке фонтане на Славији, Београда на води...

Кад се црква и држава удруже, и вештачки створено неплодно земљиште може да рађа. За то није потребно чудо Божије, већ само подухват неимара. Јер, на „неплодном земљишту“, како порту Цркве Светог Димитрија у новобеоградском блоку 32 дефинише катастар, требало би да никне ексклузивни стамбено-пословни простор. Строга правила секуларне државе у овом случају не важе, јер су управо Српска православна црква и Република Србија постали пословни партнери.

Вест да ПМЦ инжењеринг, у власништву лиценцираног трговца оружјем Југоимпорта, и Београдско-карловачка архиепископија СПЦ заједно граде ексклузивно насеље, узбуркала је духове откривши најмање две контроверзе. Прва је да се црква укључује у другачији круг финансирања од стране државе и да прати модерне бизнис моделе; мало је оних који су веровали у догму да попови живе само од донација верника и државне помоћи која укључује и ослобађање од пореза, али је исто тако било мало података о томе да се црква бави комерцијалним пословима. Друга, битна ствар која је избила на видело јесте пословање „поноса српског извоза “, како су знали да крсте Југоимпорт СДПР и њене досад мало познате „ћерке фирме“, која до прошле године никада није имала годишњи приход већи од 29 милиона евра.

Елем, у новобеоградском блоку 32 гради се стамбено-пословни комплекс у којем ће се налазити једна пословна зграда и две стамбене са 127 станова, на чијем врху су луксузни петособни дуплекси. Градња је почела 18. марта ове године, а рок за завршетак радова планиран је за 18 месеци.

Да ли је камен темељац освештан није познато, али оно што се зна и што инвеститор ПМЦ наводи на свом интернет сајту је да су станови пројектовани у складу са концептом савременог, луксузног становања. Простране некретнине ће имати велике озелењене терасе, с једне стране гледаће на Тржни центар Меркатор, а с друге стране на још недовршени храм Светог Димитрија.

Спорно земљиште је у катастру заведено у категорији „остало – вештачки створено неплодно земљиште“!? Цела парцела је доскора била у власништву цркве, а онда је као власник једног од 100 делова уписана ћерка фирма Југоимпорта - ПМЦ. То је урађено да би се испоштовала законска процедура. Инвеститор, наиме, мора да има макар један, стоти део земљишта да би касније могао станове да укњижи на своје име. То што црква формално у свом поседу има 99 од 100 делова земљишта, уопште не значи да ће таква бити и расподела

Држава дискретно упумпава свој капитал у фирму, којој се затим додељују најуноснији и најмање транспарентни послови, на којима се остварује и нетранспарентна зарада Бранислава Костић

станова. И сигурно неће. Уз то, будући стамбено-пословни комплекс простираће се и на делу суседне парцеле, чији је власник држава Србија, али та парцела је у поступку реституције, а поступак за повраћај земље покренуле су Љубица и Јелена Вујановић.

Продаја станова већ се рекламира, али није званично почела. Продаја је поверена скоро регистрованој фирми из новобеоградске „црвенкапе“- АМГ солушну, чији је формални власник извесна Милица Петровић. Индикативно и свакако интересантно је што је та компанија регистрована са капиталом од 1.000 динара 5. марта ове године, дакле само две недеље пре почетка изградње станова које ће она продавати.

Било како било, у овом чудном послу у први план је избила фирма ПМЦ инжењеринг. Њен стопостотни власник је јавно предузеће Југоимпорт СДПР. На свом сајту ПМЦ поносно истиче раније грађевинске пројекте из времена - када није ни постојала. Иако је регистрована 1993. она се хвали да је деценијама раније изградили насеље Миријево, Палату „Србија“, некадашњу зграду Централног комитета, а сада Пословни центар Ушће, зграду Политике...

Изградња црквене ексклузиве није једини посао који је ПМЦ у последње време реализовао. Фирма је учествовала у капиталним грађевинским пројектима града Београда: у изградњи Београда на води, музичке фонтане на Славији и гараже на Обилићевом венцу.

Ти послови су несумњиво помогли ПМЦ-у да за три године, од 2014. до 2016, повећа пословне приходе за ско-

ро 140 одсто, али један од тих уговора посебно изазива пажњу. У случају Београда на води, ПМЦ је, наиме, уговором задужен за „чишћење терена“. Иако ће се 24. априла навршити тачно две године од „случаја Савамала“и ноћног рушења објеката у Херцеговачкој улици, још се не зна ко је за то био одговоран. Јавност не зна ни да ли је ПМЦ, уговором за Београд на води, био задужен и за „чишћење терена“на том делу приобаља или је тај посао био поверен неком другом?

На челу фирме налази се в. д. директора Саша Љубинковић, некадашњи заменик председника Општине Земун. Љубинковић је кадар СПС-а. Пре тачно четири године, у априлу 2014, јавност је обавештена да је против њега и још девет одговорних Агенција за борбу против корупције поднела кривичне пријаве због сумње да нису пријавили имовину или су надлежнима доставили лажне податке.

Љубинковић је на тој позицији заменио Николу Вуканића, који је раније био саветник генералног директора Јавног предузећа Склоништа Србије, директор сектора за некретнине ЈП Србијашуме, заменик генералног директора Интернационал ЦГ, ћерке фирме Генекса, као и директор општих послова и комерцијални директор Установе Студентски центар Београд. И против Вуканића је у фебруару 2005. поднета кривична пријава због сумње да је оштетио Студентски центар Београд за 13 милиона динара.

Љубинковић је у децембру 2017. заменио Вуканића на месту директора, али је помоћник остао исти. Реч је о Браниславу Вучелићу, сину

Пословни приходи ПМЦ Инжењеринга, после наглог пада у 2013. и 2014, почели су поново да расту

У милионима динара

бившег високог функционера СПС-а, актуелног председника ФК Партизан, Милорада Вучелића, власника недељника Печат и главног уредника Вечерњих новости, због чега је заслужио епитет медијске песнице напредњачког режима. Како може да се види на сајту компаније, Вучелић јуниор је помоћник директора задужен за информатику, квалитет и маркетинг. Неки саговорници НИН-а тврде да је у ПМЦ-у запослен и син једног народног посланика са изборне листе СНС-а.

У том контексту, занимљив је и избор фирме која изводи радове у новобеоградском блоку 32. Реч је о грађевинској компанији Градина са Масариковог трга у Земуну. Власник те фирме је Ђуро Ђурђевић. Између осталог, његово име се може пронаћи на сајту ФК Раднички из Крагујевца у којем је 2010. изабран за члана Скупштине и то заједно са Милорадом Вучелићем. Чланови Скупштине клуба су у то време били и Зоран Ћопић, касније оптужен за прање пара Дарка Шарића, али и Зоран Лилић, бивши председник СР Југославије, Мића Јовановић, власник Мегатренда... Вечерње новости су, иначе, прве објавиле афирмативну вест о градњи ексклузивног стамбено-пословног центра у црквеној порти.

Није ПМЦ инжењеринг једина Југоимпортова „ћерка фирма“која се бави некретнинама. У власништву овог јавног предузећа је и фирма Атера плус, која је власник ексклузивне зграде у Кнез Михаиловој улици број 1 у најстрожем центру Београда. На тој адреси се налази комплекс Атера бизнис суитс. Простире се на 1.000 квадратних метара и нуди савремен, комфоран и луксузан смештај. Нуди се „стан на дан“, гостима се нуде и услуге масаже и соларијума, а по потреби услужно и педикир, маникир и фризер.

Како ствари стоје, државни трговац оружјем неће се зауставити на овом ширењу на тржишту некретнина. У плану им је изградња насеља на простору некадашње земунске касарне „Јакуб Кубуровић“, а више је него занимљив начин на који су дошли до земљишта на овој локацији. Наиме, у плану је била трговина између Министарства одбране и Југоимпорта у којој би трговци оружјем добили касарну у замену за шест система самоходних хаубица НОРА. Министарство финансија се, међутим, побунило против таквог посла, па је нађено соломонско решење. СДПР је „поклонио“шест таквих система Војсци, док је Влада Србије закључком од 25. октобра 2016. унела у Југоимпорт као неновчани капитал касарну „Јакуб Кубуровић“. Цена једног система НОРА, ако је веровати ранијим наводима медија, износи 700.000 евра, што значи да је Југоимпорт дао робу од 4,2 милиона евра за земљиште које је уписано у АПР на износ већи од 8,5 милиона евра. Што указује на закључак да је и у овој трговини, пардон „размени поклона“, држава остала краћих рукава.

И аналитичарка Бранислава Костић за НИН тврди да је Југоимпорт фирма којој је Влада Србије у више наврата дала веома озбиљне и неуобичајене поклоне. Она подсећа да јој је, између осталог, Влада 24. јануара 2017. поклонила свој удео у власништву Утва–авио индустрија у износу од 116 милиона динара. Тиме је Југоимпорт постао власник 96 одсто Утва-авио индустрије. Након мање од два месеца, Влада је истој фирми опростила дуг од 1,16 милијарди динара и одобрила јој да се то конвертује у капитал Југоимпорта СДПР.

„У питању је дискретно упумпавање државног капитала у фирму којој се затим додељују најуноснији и најмање транспарентни послови, на ко-

јима се остварује и нетранспарентна зарада. Након ових чињеница могло се очекивати да јавност постави бар два питања. Зашто Влада дозвољава да се СПЦ овим послом директно укључи у свој профитни круг? И још важније: зашто јавност дозвољава да Влада, уз помоћ државних фирми, води нетранспарентне тржишне послове? Другим речима, питање је да ли држава постаје најкрупнији капиталиста у Србији и да ли јој се у тој улози управо прикључила СПЦ“, наглашава Бранислава Костић.

С друге стране, није први пут ни да се црква бави изградњом и продајом некретнина, али је ово свакако нови начин њеног финансирања уз државну помоћ. Црква је досад имала олакшице, попут неплаћања пореза на основну делатност и на имовину, али је ово први пут да заједнички учествује са државном фирмом у стварању капитала. Да ли је пука случајност то што је такав дил постигнут пре него што је СПЦ саопштила свој став о будућем статусу Косова, у оквиру унутрашњег дијалога који је покренуо Вучић и након изјаве патријарха Иринеја да „благодаримо Господу што нам је подарио човека који се лавовски бори за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију“?

Само ове године за цркву је директно из буџета одобрено више од милијарду динара, од тога је 260 милиона динара резервисано на име пензионог и здравственог осигурања за свештенство. Држава је ове године издвојила и 211 милиона динара за градњу и обнову верских објеката. Закон о порезу на имовину предвиђа ослобађање цркве од пореза само за објекте који се користе за обављање богослужбене делатности. Међутим, верске заједнице не плаћају порез на многобројне пословне просторе, куће, зграде, винограде и остало земљиште. Као да постоји прећутни договор државе и цркве да се то избегавање пореских обавеза толерише. У прилог томе говори чак и изјава патријарха Иринеја да СПЦ неће плаћати порез на имовину све док јој држава не врати имовину одузету после Другог светског рата. Према подацима Агенције за реституцију, које је недавно објавио Инсајдер, цркви је држава вратила 52.871 хектар пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта.

У Европској унији је углавном обавезно плаћање пореза на некретнине и профит. У Италији се од пре три године плаћа порез на некретнине које имају некомерцијалну сврху, док је у Хрватској уведено плаћање пореза за све нецрквене приходе, као што су приходи од изнајмљивања простора, трговинске или ходочасничке делатности. САД сматрају цркве за непрофитне организације и за њих не постоји институција пореза. У Немачкој црква плаћа порез држави, али истовремено црква узима обавезан порез од верника. Цркве плаћају порез и у Словенији, а тамошња држава их је на то навела управо кад им је вратила имовину. Забележено је и да су тада словеначки попови штрајковали.

СПЦ има уредно заведен матични и порески идентификациони број (ПИБ), али нема обавезу да држави полаже рачуне. Такорећи, нико осим владика нема тачан увид у црквене финансије. Зна се да многе црквене епархије имају приватне бизнисе, док истовремено њихови попови тешко живе. Тако је забележено да је Митрополија црногорско-приморска изградила фабрику маслиновог уља у Режевићима, као и у Будви хотел „Подострог“и две стамбене зграде. И Амфилохијев колега, владика Григорије, има везе са бизнисом, па Митрополија захумскохерцеговачка у винарији Тврдош годишње произведе и до 200.000 боца вина...

Законски прописи не санкционишу овакве црквене подухвате. Оно што није законом забрањено – дозвољено је, баш као што профани закони не забрањују поповима да возе луксузне аутомобиле. Проблем са целом причом се може онда илустровати кроз анегдоту из живота патријарха Павла. Видевши галерију луксузних аутомобила испред Патријаршије, Павле је упитао чији су то аутомобили. Кад је добио одговор да се у њима возе владике, Павле је наводно рекао: „О, Бог их видео! Шта би тек возили да се нису заветовали на монашки живот?“

Атрактивна локација: Нови стамбено-пословни комплекс гради се између Тржног центра Меркатор и још недовршеног храма Светог Димитрија на Новом Београду

Као пашњак на Врачару: Спорно земљиште, на коме ПМЦ и СПЦ граде 117 луксузних станова, у катастру се води као „остало – вештачки створено неплодно земљиште“

Сарадња са градским властима: ПМЦ је учествовала у изградњи музичке фонтане на Славији (горе), а била је задужена и за „чишћење терена“за Београд на води (доле)

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.