ДИНОСАУРУС ИЗМЕЂУ НЕМОЋИ И ПРАВА

Прети ли слом УН и међународног поретка

Nin - - Садржај - ИВАНА ЈАНКОВИЋ

Ракетирање Сирије поново је показало да су Уједињене нације постале гломазна организација која се све чешће налази у улози пуког посматрача. То некада моћну институцију удаљава од циља због кога је основана – посредовање у међудржавним сукобима и очување мира

Последњи напад на Сирију испоручио је 105 ракета у име мира. Ники Хејли, америчка представница у УН, наставила је да прети, а европски партнери прикључили су се амбицијама Доналда Трампа да посредује у конфликтима пре оружјем и нападима, него договорима у Уједињеним нацијама

Без значаја је ко је извршио напад, шта се заправо догодило, сиријска влада је оптужена и то је било довољно да напад почне. Руски представник у УН Василиј Небензја назваће овај случај, као и претходне, „глобалним хулиганством“и то не би било неочекивано од московске стране, али је сада већ на столу питање тежине одлука најважнијег тела – Савета безбедности, као и смисла оваквог устројства у временима у којима је постало сасвим уобичајено прескочити сваки договор, сваку одлуку и сваку резолуцију. Ствар је, наравно, прилично компликована. Трамп није консултовао ни Конгрес, он је изгледа нашао начин да заобиђе све законске препреке, домаће и међународне, и просто је кренуо у напад.

Ако на домаћем терену још и има простора кроз нека од овлашћења председника и њихова растегљива тумачења, УН захтева да се било каква интервенција не може спровести без одобрења СБ уколико није самоодбрана. А није. Или би можда могло и тако да се тумачи, ако се узме у обзир да Вашингтон у Сирији не види толико Асада, колико Путина.

Већ када је ступио на дужност, прошле године, Антонио Гутерес, генерални секретар УН, говорећи о томе како се СБ суочава са тешкоћама, нарочито када је реч о Сирији, приметио је да многе тешкоће долазе од проблема саме структуре, јер СБ представља свет какав је био после Другог светског рата, а не какав је данас. И заиста, свет се веома много променио, промениле су се и саме УН, али и даље не званично, и даље не формално, и даље не на начин који би им помогао да изађу из кризе и да заиста опстану онакве какве је потребно да буду да би оправдале оно због чега су створене.

А званично су основане 26. јуна 1945, у тренутку кад се окончао рат

који није успела да спречи Лига народа. Када се 1919. дошло на идеју о стварању Лиге, мислило се да је искуство Првог светског рата довољно страшно да се мора пронаћи некакав начин да се будући неспоразуми решавају за столом. Ентузијазам није дуго трајао, десетак година касније показало се да ова организација има сасвим мале или никакве моћи да утиче на успостављање мира. Нова криза довела је само до изласка из организације, прво Јапана, па Немачке и Италије и нови рат могао је да почне.

УН су зато створене другачије, са циљем одржавања међународног мира и безбедности, решавања конфликта у складу са међународним правом, заштите људских права, пружања хуманитарне помоћи. И са Саветом безбедности као телом у коме би се доносиле одлуке обавезујуће за све чланице. Тако је успостављено и право вета. Најзад, број од 193 члана дао је углед и моћ.

Али гломазна организација није пратила промене на светској сцени, а та сцена се доста променила, пре свега Русија се вратила и у сиријском конфликту показала да се без ње више не могу решавати светске кризе. То је било прилично изненађење, и показало се сасвим јасно и колико су УН изгубиле способности и моћи.

Најзад, Савет безбедности постао је место отворених претњи. Прошлог децембра Ники Хејли савим је јасно поручила чланицама које подрже резолуцију која поништава одлуку Вашингтона да призна Јерусалим за главни град Израела: „Сједињене Америчке Државе ће запамтити овај дан.“Што је значило да ће „данашње гласање утицати на начин на који Америка гледа на УН и на земље које не поштују САД у УН“. И да ће се „тога сетити и када буду поново позване да дају допринос Уједињеним нацијама“.

И баш је тако и било, па је буџет за ову и наредну годину смањен за 285 милиона долара у односу на претходне две године, колико је Вашингтон решио да среже свој допринос. Као највећи финансијер Америка даје 22 одсто укупног буџета УН, то је 3,3 милијарде долара годишње .

То је тек васпитна мера не би ли се чланство опоменуло ко сноси највећи финансијски терет, а пре тога и ко има већа права. Али није све тако једноставно. Сви се слажу да постоје проблеми у структури, да је потребно реформисати УН, да је садашње стање неодрживо и контрапродуктивно. Немају, међутим, сви исте примедбе. За Вашингтон је проблем то што се однос снага променио, што немају контролу какву су имали, што се троши све више новца, а, сматрају, резултати нису задовољавајући. Кључна су и питања структуре, број сталних чланица и начина рада, који укључује све спорније право вета.

За Русију би било важно да се око промена сложи већина чланица, за многе друге споран је сам начин функционисања Савета безбедности и искљученост великог броја земаља из доношења најважнијих одлука.

Немачка би по свом утицају могла да постане чланица, али би то захтевало много, много добре воље држава оснивача које су се организовале баш после пораза Немачке. Јапан би такође желео своје место, али се томе противи Кина, Афричке земље захтевају да се и нека од њих нађе у најважнијем телу УН.

Број држава које по свом међународном значају, утицају, донацијама УН превазилазе статус који имају у оквиру ове организације, порастао је значајно, а да њихове жеље да стекну и већи утицај нико није желео да чује.

Посебно су сталне чланице СБ, Сједињене Државе, Русија, Кина, Велика Британија и Француска остале прилично затворене за предлоге о ширењу чланова овог тела, а нарочито нису склоне да поделе право на вето.

Свет се притом променио и после 11. септембра 2001, када је на сцену ступила борба против терористичких организација. Ту није више било речи о једној држави, једној територији, једној организацији, то је постала борба против непријатеља који је регрутовао присталице на све начине из разних држава и из разних слојева. Исламска држава привукла је у своје редове и западне држављане. Којом повељом би СБ, све и да није у кризи, могао да заустави ширење таквих организација? При чему, истовремено, није сигурно која чланица баш такве организације у ком тренутку користи за своје циљеве.

Најзад је дошла Сирија, која је показала да најзначајније међународно тело није у стању да заустави сукоб, не може да утиче, нема механизам да промени ствари, не може чак ни да заустави бомбардовање.

Резултат је, најзад, да су УН постале гломазна организација која се, уз све више приче о реорганизацији и неопходним променама, све чешће налази само у улози посматрача. Унутар њих су могућа лобирања, притисци, обећања, а како смо већ чули, и претње. Све то заједно чини некада угледну и моћну институцију све даљом од циља због кога је основана – посредовање у међудржавним сукобима и очување мира.

Ако се неке реформе не предузму и то брже него што се то иначе чини у оваквим организацијама, није искључено да бисмо опет могли да гледамо како се судбина Лиге народа понавља.

Исламска држава привукла је у своје редове и западне држављане. Којом повељом би СБ, све и да није у кризи, могао да заустави ширење таквих организација

Топли пољубац и хладни рат: Амбасадори Русије и САД у УН, Василиј Небензја и Ники Хејли

Драматична промена: УН прети судбина Лиге народа

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.