ЈЕДНА САСВИМ УОБИЧАЈЕНА ИСТОРИЈСКА ПОСЕТА
Хепи има „Парове“, Пинк има свој имагинаријум, али друге телевизије немају богзна шта. Зато Вучић, као неко ко држи до медијских права, слобода и конкуренције, није могао да гледа тако неравноправну борбу, па је и осталим омогућио да и оне имају неки кака
Историјска посета Косову је завршена. Историјски учесници вратили су се у Београд, а многи медији покушавали су да нам објасне целу историчност овог догађаја.
Није да им је нешто много полазило за руком, а позивали су у госте чак и историјског твитераша Небојшу Крстића – хм, можда баш зато – јер посета једноставно није била историјска скоро па ни по чему.
Не каже наш народ без разлога „Не прави се историја од... пите“, али медији су се, свеједно, својски трудили да нас убеде у супротно. Јер било би баш глупо да су извештавали о једној неисторијској, да не кажемо сасвим обичној посети. Па на шта би то личило?
„Драги гледаоци, чули сте председника Србије Александра Вучића како је одржао један сасвим онако говор, хиљаде грађана аплаудирали су реда ради јер просто морају, а једна госпођа тамо позади је чак викнула и `Браво!`, само је можда нисте чули, поновићемо снимак мало касније. Једно пет пута. Студио?“
Просто не иде. Но, ако бисмо накратко искључили телевизоре, шта се ту заправо дешавало?
Иако је најављивано да ће Вучић на Косову рећи нешто јако важно, можда чак и свој предлог решења за односе Београда и Приштине, то се ипак није десило. Није рекао ништа важно. Осим ако важним не сматрамо изјаву да је Милошевић био „велики српски лидер“. Или да су Милошевићеве намере „свакако биле најбоље“. Или да се „данас у Книну вијори хрватска шаховница које тамо никад није било“. Ма капирате. Поставља се просто питање чему све ово? Чему цела организација? Чему трпљење Марка Ђурића у својој близини цела два дана? Јер, сложићете се, то није мала жртва.
Е, ту смо вас чекали. Хепи има своје „Парове“. Пинк има свој имагинаријум. Али друге телевизије немају богзна шта. А председник Србије, као неко ко веома држи до медијских права и слобода, али и тржишта и конкуренције, није могао да гледа тако неравноправну борбу. Стога је одлучио да осталим телевизијама омогући да и оне имају неки ријалити, какав-такав. Макар и дводневни, али ријалити.
Рејтинзи су показали да је био у праву. Сад када је поменути Небојша Крстић дао оставку у Управном одбору РТС-а, можда би председник могао да размисли о новој функцији и својим доказаним знањем најзад мало допринесе раду јавног сервиса. Да се мало нашалимо.
На крају, вратимо се на председникове (не)историјске посете. Сви добро знамо да он веома воли да мисли и говори о себи као о миротворцу и фактору стабилности. Међутим, његове (не)историјске дипломатске посете показују да то баш и није тако. Шта имамо? Оде у Хрватску, дочекају га протестима. Оде у Босну, нападну га каменицама. Оде на Косово, блокирају му путеве и гратис испровоцира Хрватску националистичким говором. Не бисмо да паничимо, али ово звучи као најгори фактор мира и стабилности досад. Што је исто занимљива потка за ријалити, али надајмо се да га нећемо гледати поново. Онај деведесетих нам уопште није био забаван.