УЧЕЊЕ НА ГРЕШКАМА
ДЕШАВАЊА НА ИТАЛИЈАНСКОЈ ПОЛИТИЧКОЈ СЦЕНИ Нови људи на власти тешко савладавају неке базичне лекције, али популарност десничарске Лиге свеједно расте
Времена су се променила, али неке ствари остају исте: глобални ланац Старбакс је, после 28.000 локала у 77 земаља, прошле седмице коначно отворио прву кафетерију у Италији, но нико не очекује да разблажена америчка кафа доведе до преврата у италијанском поимању тога шта кафа јесте и на који начин се испија. На Апенинима се, познато је, под кафом подразумева еспресо, који се пије тако како му и име каже - брзо и, по правилу, с ногу; и то не може да промени хипстерски покушај њеног претварања из напитка у симбол, поруку којом се окружењу сугерише колико сте софистицираног укуса и пратите трендове. Неће Старбаксу у Милану недостајати клијентеле, пре свега оне млађе - али, шире посматрано, покушај увођења нове културе испијања кафе на италијанском тлу неће проћи боље него што би прошао покушај да се Ескимима продају ледомати.
Другачије су и италијанске политичке прилике откако је на власт дошла несвакидашња коалиција десничарске, ксенофобичне Лиге и идеолошки
хетерогеног, популистичког Покрета Пет звезда (М5С). У неколико месеци од формирања владе дошло је до промене и у динамици између коалиционих партнера и у расположењу бирача. Не само формални премијер Ђузепе Конте - италијанска верзија Ане Брнабић - него и један од двојице потпредседника владе, лидер номинално старијег коалиционог партнера М5С Луиђи ди Мајо, у потпуном су у запећку, у који их је од првог дана сатерао свеприсутни вођа Лиге, такође потпредседник владе и министар унутрашњих послова Матео Салвини. А та доминантна позиција Салвинија демонстрирана и у случају летошњег ускраћивања дозволе да у неку италијанску луку пристане брод с имигрантима-бродоломницима, те вербалне кавге у коју се тим поводом упустио са својим политичким антиподом, француским председником Емануелом Макроном - за последицу има успон Лиге до статуса најпопуларније странке у земљи, са преко 32 одсто подршке. Ово је значајно, посебно кад се има на уму да је још колико на мартовским изборима Лига освојила скоро упола мање гласова од М5С; штавише, тај раст популарности Лиге допринео је да и читава влада ужива солидан рејтинг. С тим што треба да се види како ће на опредељење грађана утицати оно што се (ако је уопште то у питању) у европским медијима последњих дана види као извесно омекшавање Салвинијевих позиција; по питању поштовања европских прописа о висини буџетског дефицита, на пример - с обзиром на великодушна предизборна обећања о повећаним социјалним издвајањима.
И за новим странкама на власти, ипак, вуку се стари репови. Тако је прошле седмице Апелациони суд у Ђенови потврдио пресуду којом је Лига дужна да, као казну за финансијске малверзације почињене у време док је странку водио њен оснивач и дугогодишњи лидер Умберто Боси, држави врати читавих 49 милиона евра - паре које, наравно, нема: у Лиги кажу да, пошто су им три милиона већ конфискована, располажу с још нешто преко пет милиона евра. Како би избегла банкротство, партија ће можда морати да буде угашена, да би онда била основана нова, под другим именом. Предвидљиво, Салвини овај драстичан пример злоупотребе (Боси и друштво из тадашње Северне лиге су средства исплаћена из буџета за трошкове изборних кампања 2008. и 2010. трошили у приватне сврхе, купујући између осталог и дијаманте и златне полуге!) покушава да представи као освету политичких противника из правосудних редова.
Да у влади не схватају најбоље шта обављање јавне функције подразумева показује и пример премијера Контеа, који је тек након што је бриселски сајт Политико открио да је у ужем кругу кандидата за професорско место на престижном државном универзитету Сапиенца - а и тада не признајући да ту има ичег спорног - од те кандидатуре одустао. Конте за ову позицију јесте аплицирао пре него што је постао премијер; али, из разлога који би требало да су очигледни, после избора на ту дужност, све док је обавља, више није смео да буде ни кандидат, а камоли изабран - као што би по свој прилици на крају и био. Ако једном професору права није јасно шта у овом случају није у реду, шта то говори о расуђивању владе коју кобајаги води?