Куда са спомеником краљу Драгутину

СПОР ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ У АРИЉУ И РЕПУБЛИЧКОГ ЗАВОДА ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ

Да су се представници црквене општине у Ариљу обратили Републичком заводу пре него што су одлучили да унутар порте Цркве Светог Ахилија поставе монументални споменик, који ту не припада ни идејно, ни смисаоно, ни естетски, не би се десило да се сада не зна где и када ће бити постављен

тек треба да се археолошки истражи. Међутим, и да је порта у потпуности истражена, она не представља одговарајуће место за монументални, репрезентативни споменик, о чему говоре стручни аргументи.

Градећи манастир у Ариљу, краљ Драгутин сам је подигао себи споменик, према обичајима времена у којем је живео. Задужбина, црквена грађевина, подизала се за душу, односно за њено искупљење и у знак трајног сећања на личност ктитора и најближих чланова његове породице. У том делу се функција црквене задужбине, чији је смисао знатно сложенији – поистовећује са функцијом споменика, тј. меморијом. Ктитор је имао право да буде портретисан на зиду своје задужбине, као што је случај и у припрати Цркве Светог Ахилија, где је краљ Драгутин приказан како држи модел своје цркве, стојећи са братом, краљем Милутином, и супругом Кателином. Управо тај краљев портрет у фреско техници послужио је као узор за савремену скулптуру, коју је израдио Велимир Каравелић. Могло би се рећи и да је фреска на известан начин реплицирана у другом медију.

Када је реч о идеји да споменик краљу Драгутину буде постављен у црквеној порти, треба имати у виду да ни византијска, као ни српска средњовековна традиција, не познају концепт слободно стојеће скулптуре. Уношење статуе у тај, сакрални, простор представљало би израз неразумевања смисла ктитора краља Драгутина и, уопште, православног црквеног наслеђа средњег века.

Представници општине у Ариљу предлажу да споменик буде постављен на градском тргу у непосредној близини порте – чије ће садашње име, Трг партизана, бити промењено у Трг краља Драгутина. Исту локацију предложили су и стручњаци Републичког завода, уз захтев за обнову запуштеног трга. За разлику од манастирских и црквених порти, градски тргови су места на којима се столећима постављају споменици знаменитим личностима.

На основу претходно реченог, показује се да представници црквене општине у Ариљу нису у праву када инсистирају на томе да се унутар порте Цркве Светог Ахилија постави монументални споменик, који ту

не припада ни идејно, ни смисаоно, ни естетски. Још су мање у праву што одбијају да споменик буде постављен у непосредној близини, на градски трг, који је идеално место за доминантну скулптуру краља Драгутина, исклесану у белом мермеру. Треба још једном напоменути да до нежељене ситуације – споменик је готово завршен, а не зна се где и када ће бити постављен – не би дошло да су се представници црквене општине у Ариљу обратили Републичком заводу пре него што су се упустили у остварење своје, у основи несумњиво племените жеље.

Најзад, немогуће је у овом, „споменичком“контексту превидети актуелне радове на београдском Савском тргу, где је ископан темељ за постављање споменика висине 25 метара у лику великог жупана, Стефана, Симеона Немање, који ће страшити Београђане, као и сваког посетиоца нашег града, иоле култивисаног укуса. Као и у Ариљу, и у случају Савског трга реч је о непосредном окружењу споменика културе (од великог значаја), згради Железничке станице у Београду, завршеној 1885. године, по пројекту архитекте Драгутина Милутиновића. Било је стога очекивано да надлежни Завод за заштиту споменика културе града Београда реагује том приликом, и да, ако ништа друго, макар убеди идеологе и „ктиторе“да сведу споменик висине солитера на димензије које су приближне људским. Овако згради Железничке станице није одузета само функција, већ ће јој бити поништен и идентитет, будући да ће се визуелно изгубити под сенком колоса из Русије.