Nijedna vlast ne voli dijeliti ljubav naroda čak ni sa Čkaljom

Poznati beogradski glumac i reditelj, sin legendarnog Miodraga Petrovića Čkalje, govori o odrastanju uz slavnog oca, o tome kako je njegovoj porodici Moša Pijade pomogao da dobije stan, o dobrim ljudima kakvih više nema, o Jugoslaviji, o Sarajevu...

Dani - - Intervju - Razgovarala: TAMARA NIKČEVIć

Glumac i reditelj Čedomir Petrović, koji svoje beogradske penzionerske dane provodi pišući i o vremenima “kad su ljudi bili bolji”, veoma rijetko daje intervjue za srpske medije. Razgovor za Dane prihvatio je bez dvoumljenja.

“Za ovdašnje medije govore samo provereni ljudi, oni koji se drže nepisanog pravila: ili si za Vučića ili si protiv njega. Uostalom, kod nas Srba nema sredine: ili se bratimimo ili se koljemo; trećeg nema”,

kaže Čedomir Petrović. “Zato mi je mnogo prijatnije da govorim za ‘strane’ medije, za ove iz Sarajeva, recimo”. DANI: Sarajevo je za Vas inostranstvo? PETROVIĆ: Nije! S mojom Smiljkom sam prošle godine išao u Mostar, na promociju svoje knjige Bilo nekad jedno vreme kad su ljudi bili

bolji, koju su objavili mostarski portal Tacno.net i Centar za kritičku misao. Vraćajući se sa promocije, prošli smo kroz Sarajevo. Kroz kakav pakao su prošle Sarajlije i Mostarci, to samo oni znaju, govorio sam sebi celo vreme. Mozak i srce najviše razara saznanje da su

Mozak i srce najviše razara saznanje da su te ubijali i rušili doskorašnji susedi i oni s kojima si, u svom gradu, delio život

te ubijali i rušili doskorašnji susedi i oni sa kojima si, u svom gradu, delio život. Sarajevo, dakle, i danas doživljavam kao deo sebe... Imao sam sedam godina kada sam sa ocem i majkom prvi put tamo otišao. Moja učiteljica, koja mi je dozvolila da tada izostanem iz škole, zamolila me je da joj iz Sarajeva donesem pola kilograma leblebija. Kad sam se vratio, učiteljici sam, sav srećan, predao leblebije, koje je ona, iz istih stopa, odnela na poklon direktoru, prijavivši me, pritom, da sam joj dao mito. Od nje, te moje učiteljice, pa do Srba koji su devedesetih bombardovali i ubijali Sarajevo, kratak je put.

DANI: Imate prijatelje u Sarajevu? PETROVIĆ: Generalno, imam malo prijatelja, a i kontakti s njima veoma su retki. DANI: Zašto? PETROVIĆ: Mnogih više nema. Neke moje kolege su devedesetih bili članovi JUL-a i SPS-a, odobravali zločine u BiH, u Hrvatskoj, na Kosovu. Danas rade punom parom. Možda zato i nemam mnogo prijatelja. A kada je reč o Sarajevu i o Jugoslaviji, znate .... Ma kako to danas izgledalo, Jugoslavije će biti, ali sa drugim imenom i drugačijim odnosima. Dobićemo, dakle, balkansku uniju u kojoj ćemo, umesto bratstva i jedinstva, s poštovanjem uvažavati suverenitet svake od članica te buduće zajednice. DANI: Zvučite kao jugonostalgičar. PETROVIĆ: Kod mene je to više žal za mladošću, za životom oslobođenim briga i muka. Ne, nije to žal za onim što je prošlo, već za lepim koje ne može da se vrati. DANI: Vaš otac, “najvoljeniji jugoslovenski glumac” Miodrag Petrović Čkalja, jedan je od simbola te Jugoslavije. PETROVIĆ: Znate li kako je moj otac jednom (od)branio čast Jugoslavije? DANI: Kako?

PETROVIĆ: Otac, majka i ja bismo iz Portoroža, gde smo obično letovali, često odlazili u Trst. Satima bismo lunjali po gradu, razgledali izloge, negde popili limunadu... Jednom sam, sećam se, ugledavši lep džemper u izlogu neke luksuzne radnje, naterao oca da uđemo i da ga probamo.

“Sta oce?”, pitala nas je neljubazna, ali lepuškasta prodavačica, koja je očito odmah shvatila da smo Jugosloveni.

“Oce onaj džemper”, rekao je moj otac, kojem bi, zbog takvog potcenjivačkog odnosa, odmah počinjala da kreće vatra iz ušiju i iz nosa.

Uh, napraviće neko sranje, pomislio sam.

“To mnogo skupo za vas... “, dobaci prodavačica.

“Je l’ te ja pit’o nešto?”, besneo je otac. “Daj mi da probam taj džemper!”

Snebivajući se, prodavačica na kraju pruži ocu džemper, napominjući strogo da on košta osamsto maraka i da pazi da ga ne pocepa.

“Ma, pocepaću ja tebe k’o ludak novine”, dreknuo je otac oblačeći zimski džemper na 35 stepeni. Na kraju, bacio je osamsto maraka prema kasi i izletao van, ostavljajući prodavačicu da za nama viče “conto”, “prego, conto”...

“Taj račun možeš sebi da nabiješ u dupe”, rekao je otac izjurivši iz radnje.

“Mile, nisi normalan, života mi. Mogli su da dođu karabinjeri”, smejao sam se kasnije dok smo pili kapučino u nekom tršćanskom kafeu. “Koliko još imaš love? Šta ćemo kevi da kažemo?”

“Nemam ni kintu!”, rekao je otac. “Ali, ko im jebe mater!?... Šta me gledaš? Morao sam da kupim taj prokleti džemper, branio sam našu čast”.

Poslednjeg dana života, moj otac je imao osam stotina eura ušteđevine, tačno onoliko koliko je koštao taj jebeni džemper. Da ga nije kupio, možda bi imao hiljadu i šeststo. DANI: Čekajte, kako osamsto eura?! Pa, Miodrag Petrović Čkalja je bio velika jugoslovenska zvijezda! PETROVIĆ: Eh, zvezda! DANI: Negdje sam pročitala da ste živjeli u stanu od četrdesetak kvadrata, nisam mogla da vjerujem, mislila sam... PETROVIĆ: Šta ste mislili? Da lažu? Ne, ne lažu.

Sećam se da je krajem 1955. imao sam šest godina - u našu garsonijeru od petnaestak kvadrata u Ulici Draže Pavlovića u Beogradu iznenada banuo nepoznat čovek, koji se predstavio kao rođeni brat narodnog heroja Ivana Milutinovića. Izvinio se što nas uznemirava i objasnio da je nedavno dobio dvosoban stan od 42 kvadrata, da ima ćerku studentkinju kojoj bi takav stan bio prevelik, pa predlaže da se zamenimo: mi njemu garsonijeru za ćerku, on nama svoj stan. I to bez nadoknade. DANI: Zašto je to učinio?

PETROVIĆ: Rekao je da je mog oca gledao u komadu Zajednički stan,a i da je pročitao da “Čkalja, naš poznati glumac”, sa suprugom i sinom stanuje u garsonijeri. Majka i otac su bili šokirani, nisu mogli da veruju šta su čuli. Uglavnom, iako su na kraju napravili dogovor - majka je čak bila isplanirala gde će u novom stanu da stavi cveće - vremenom smo počinjali da shvatamo da od selidbe neće biti ništa. Naime, drug predsednik opštine i drug predsednik stambene komisije zaključili su da neka drugarica sa troje dece, čiji je muž poginuo u ratu, nema krov nad glavom i da je njoj taj stan potrebniji nego nama. Naravno, moj otac se raspitao okolo i saznao da nema nikakve udovice, da je reč o nekom muljanju predsednika stambene komisije i, zahvaljujući Branislavu Đorđeviću, partizansko ime Zeka, koji je u to vreme bio upravnik Humorističkog pozorišta, uspeo je da ugovori prijem kod druga Moše Pijade.

Foto: DNEVNIK

Newspapers in Bosnian

Newspapers from Bosnia and Herzegovina

© PressReader. All rights reserved.