Beogradski jun ‘68.

Dani - - Feljton - Mašta je važnija od znanja. Albert Ajnštajn Piše: NEBOJŠA POPOV

Nevelika po broju strana, knjižica Povratak u šezdeset osmu

- 40 godina od protesta, koju je priredila Nora Farik, a 2008. izdala Regionalna kancelarija Fondacije Heinrich Boll u Beogradu, u suštini je rudnik činjenica, vizija i ideja onih koji su bunt 1968. organizovali ili gledali iznutra. Riječ je o zbirci eseja i intervjua koje su pisali ili dali protagonisti 1968. Tereza Bogucka, Danijel Kon-Bendit, Aleksandar Danijel, Benoa Leša, Klaus Meškat, Bil Neson, Nebojša Popov, Marselo Ridenti, Volfgang Templin i Oldrič Toma, iz koje će Dani, uz saglasnost izdavača, prenijeti četiri priče koje, čini nam se, zaokružuju tu revoluciju (u začetku?)

Pretpostavljajući da ponešto znamo o pariskom maju, zapitajmo se šta znamo o beogradskom junu 1968.?

Za očekivati je da sećanje učesnika, sada u poodmaklim godinama, na jedan događaj od pre četrdeset godina bude sentimentalno, makar kao žal za mladošću. Mogućno je i precenjivanje toga događaja i sebe u njemu, pa i vajkanje nad propuštenim prilikama da se uradi nešto važno.

Nije isključen ni gnev zbog njegovog zaborava, potcenjivanja ili neistinitog prikazivanja. Nadam se da svemu tome mogu odoleti. Poziv sociologa mi nalaže analitički pristup.

Ovo moje sećanje oslanja se na rezultate istraživanja, započetog u vreme samog događaja i produženog desetak godina potom, koje sam izložio u knjizi Društveni sukobi - izazov sociologiji. Ona je 1983., tik pred izlazak iz štampe, sudski zabranjena zbog, kako je rečeno u presudi, opasnosti da može “uznemiriti javnost”. Takva opasnost je toliko naglašena da je naloženo da se knjiga izreže vertikalno kako nijedan redak ne bi mogao da se pročita.

Mada u svetu postoji gotovo nepregledna biblioteka knjiga o događajima iz 1968., ovdašnja vlast je sputavala i onemogućavala istraživanja (dabome, ne samo moja) tadašnjih zbivanja u Jugoslaviji, držeći je mimo sveta kao “najbolji od svih svetova”.

“Samoupravni socijalizam” bio je superioran i nad kapitalizmom i nad “realnim socijalizmom”. To je dugo bila tabu-tema. I za neke inače kritički usmerene krugove u svetu, to što se neko “buni” u Jugoslaviji izgledalo je apsurdno i bezvredno za proučavanje. Pišem, dakle, ove retke na osnovu znanja stečenog istraživanjem, ne samo vlastitim i ne kao uvređena žrtva cenzure ili nepravedno zapostavljeni autor.

Pre nego što sažeto prikažem šta se 1968. događalo u Beogradu (i s tim u vezi u Jugoslaviji), podsetio bih čitaoca da su mnoga istraživanja pokazala da studentski pokreti kao “planetarna pojava” u bezmalo svim većim univerzitetskim centrima sveta - od Njujorka i Pariza, preko Varšave i Beograda, do Kaira i Tokija - imaju mnoge zajedničke karakteristike.

Svugde je izražena težnja za razmicanjem granica slobode mišljenja, izražavanja i komuniciranja, za afirmacijom akademskih sloboda i autonomije ustanova kulture, protiv represivne produktivističke ideologije, autoritarne i totalitarne vlasti, a naročito protiv nasilja čija je tadašnja paradigma bio rat u Vijetnamu, uz viziju drukčijeg, čovečnijeg sveta u kojem bi svaka jedinka mogla da razvije i ostvari svoje

umne i čulne potencijale. Svaka od ovih zajedničkih komponenti imala je i lokalne osobenosti, uslovljene razvijenošću kulture, datim političkim poretkom, vizijama promena u konkretnom “kontekstu” i u zavisnosti od raznih oblika nasilja.

Kao i svugde u svetu, i događaji u Beogradu imali su konkretan povod, složen tok zbivanja, neposredan ishod i oblikovali su razne vidove promena.

INCIDENT - SUKOB - POKRET Povod za sve dublje sukobe u beogradskom junu bio je incident koji se 2. juna desio na jednoj priredbi u Domu kulture na Novom Beogradu, namenjenoj brigadirima omladinske radne akcije. Na priredbu su, nepozvani, hteli da uđu studenti iz obližnjeg Studentskog grada gde ih u vreme ispita boravi 7-8.000. Intervenisala je policija uz pomoć vatrogasaca. Snage režima su rasterivale studente, a oni su pružili otpor i usred noći krenuli ka centru Beograda, udaljenom oko 10 kilometara, gde se nalazi Univerzitet. Policija ih je zaustavila pred podvožnjakom ispod železničke pruge na putu ka Beogradu i rasterala upotrebom vatrenog oružja.

Puno je pretučenih i ranjenih. U rano jutro 3. juna zvanični mediji žigošu studente kao huligane sklone nasilju. Neposredno potom u Studentskom gradu se formira studentsko vođstvo koje protestuje protiv fizičkog i verbalnog nasilja režima. Oko podne studenti opet kreću ka Beogradu, policija ih ponovo zaustavlja kod istog podvožnjaka i još brutalnijom silom ih rasteruje. Ranjeno je ili premlaćeno više od stotinu studentkinja/studenata i poneki profesor. Vesti o tome stižu do fakulteta Beogradskog univerziteta koji broji oko 5.000 profesora i saradnika i oko 50.000 studenata.

Popodne istoga dana Savet univerziteta, u kojem se nalaze i predstavnici vlasti, u znak protesta zbog brutalnog nasilja proglašava

sedmodnevni protestni štrajk Beogradskog univerziteta i zahteva od nadležnih organa vlasti da utvrde odgovornost za primenjeno nasilje i primene odgovarajuće sankcije.

Raste vreva u gradu. U večernjim satima pred zgradom Rektorata, gde se nalazi i Filozofski fakultet, okuplja se više hiljada građana. Nižu se protestni govori, sve glasniji su i zahtevi za raspisivanje slobodnih izbora.

Vlast zabranjuje ulične demonstracije i sprečava okupljanje na javnim mestima. Studenti i profesori se uz podršku fakultetske samouprave zatvaraju na fakultetima. Formiraju se akcioni odbori na svim fakultetima, zajednički za čitav Univerzitet.

Održavaju se politički skupovi na kojima se komentarišu informacije o tekućim događajima i sve oštrije kritikuje ponašanje vlasti. Naporedo se održavaju i dinamične debate o razmerama i uzrocima sukoba, o idejama i ciljevima nastajućeg pokreta.

Štampaju se bilteni i vanredna izdanja lista Student (i u više desetina hiljada primeraka) koja su naizmenično zabranjivana i oslobađana.

Fakulteti su opkoljeni policijom. Spolja ulaze kontroliše policija, a iznutra studentska straža. Sve teže su komunikacije s okruženjem (prekidaju se telefonske veze i struja). Građani podržavaju studente, moralno i materijalno (hranom, pićem, novcem). Ipak, blokadu probijaju razni bilteni, leci, usmene informacije... Ponešto objavljuju i zvanični mediji.

Kroz višednevnu dinamičnu danonoćnu aktivnost, političku i intelektualnu, na javnim skupovima i teorijskim debatama nastaje životna zajednica mladih ljudi i studentski pokret. U središtu pažnje je nasilje - fizičko i propagandno. Zahteva se neodložno utvrđivanje odgovornosti urednika najmoćnijih medija i šefova policije i preduzimanje odgovarajućih sankcija. Oštrica ovog zahteva vremenom splašnjava. Posle žučne polemike i sukoba unutar samog studentskog pokreta, većinom glasova je odlučeno da se izostavi zahtev za smenjivanje glavnih vinovnika nasilja kao uslov za okončanje štrajka.

Svih dana štrajka rasplamsava se kritika režima, birokratije, društvene nejednakosti, nezaposlenosti i rastućeg siromaštva. Nastaje programska platforma pokreta. Na stotine profesora, gostujućih književnika, glumaca, muzičara i na hiljade studenata, od kojih mnogi prvi put javno govore, zastupa različite ideje, mahom iz tradicije humanizma, liberalizma i socijalizma. Izlažu se različite vizije promena strukture društva i uređenja države. Preovlađuju ideje nove levice i kontrakulture. U spektru najšireg pluralizma izražavaju se i dogmatske ideje i militantni stavovi, od davnašnjeg jakobinizma do novijeg maoizma. Uglavnom se potencira jaz između proklamovanog i realizovanog socijalizma. Zahteva se usklađivanje normativnog - demokratskog i samoupravnog - i faktičkog poretka, zasnovanog na monopolu vlasti jedine legalne političke partije (KPJ/SKJ).

Solidarnost s beogradskim kolegama širila se bezmalo po svim jugoslovenskim univerzitetima. Više dana traju javni politički skupovi i debatne tribine u Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani... Svugde se najžešće osuđuje nasilje i kritikuje monopolistički režim vlasti i izlažu vizije demokratskih promena. Ponegde, već u junu, dolazi i do polarizacije; naspram pokreta levice pomalja se kontrapokret, najprimetnije u Zagrebu, a u jesen i u Prištini...

Odgovarajući na zamah studentskog pokreta režim pojačava represiju.

Odbija svaki dijalog o karakteru poretka i neophodnosti promena. Kritiku denuncira kao neprijateljski stav prema samoupravnom socijalizmu i to na veoma širokoj skali neprijatelja svih boja. Tobože razume i podržava sadržaj studentskih zahteva, ali osuđuje metod - demonstracije i samoorganizovanje u autonoman pokret. Uz otpor raznih zvaničnih organa vlasti, primetno je i delovanje paralelnih (paradržavnih) struktura vlasti - raznih štabova - za obračun sa studentskim pokretom. Na razne načine infiltriraju svoje kadrove da rasturaju pokret iznutra. Primetni su i znaci paranoje. U studentskom pokretu se sluti revolucionarna smena vlasti, a najtvrđi branioci režima vele: “Ova vlast je krvlju osvojena, bez krvi se ne predaje”.

Usred zaoštravanja sukoba raste neizvesnost ishoda - demokratskim raspletom ili novim talasom nasilja; pominje se i vojni udar. Privremeni rasplet odigrao se, međutim, na treći način. Na isteku sedmog dana štrajka Beogradskog univerziteta 9. juna Josip Broz Tito održao je govor preko državne televizije i, neočekivano i za njegove najbliže pristalice, podržao “90 odsto studenata” i njihovih zahteva, tvrdeći da i on želi da se reše gorući problemi te da će to vlast neodložno učiniti, a da oni mogu da se raziđu i prionu na ispite. Kao u opereti, klimaks uzbuđenja je naglo splasnuo. Mnogim studentima i profesorima koji su poverovali rečima s najvišeg mesta laknulo je zbog izostanka slutnje dramatičnog raspleta. Na mnogim mestima zaigralo se i kozaračko kolo kao izraz lojalnosti partizanskom folkloru.

Oni skeptičniji slutili su prevaru, da su najavljene reforme lažno obećanje i da će slediti obračun s onima koji su ostavljeni u rubrici sumnjivih 10 odsto.

O tome su i govorili na javnim skupovima i debatnim tribinama koje su još izvesno vreme trajale. Desetak dana kasnije Tito je u govoru na Kongresu sindikata pojačao oštricu prema sumnjivima, tražeći odlučan obračun s krivcima za junske događaje. On je vešto iskoristio planirani dan okončanja štrajka da mu dâ svoje tumačenje, a bio je veoma zainteresovan da se što pre ukloni nered u prestonici gde se baš u to vreme očekivala visoka poseta predsednika Indije. Iako je godinama insistirao na obračunu s krivcima, prljavi deo posla prepuštao je nižim ešalonima vlasti, nastojeći da očuva imidž neospornog autoriteta doživotnog šefa države i svetskog državnika (nadajući se tih godina i Nobelovoj nagradi za mir).

Obračun sa studentskim pokretom bio je sistematičan. Izostalo je, doduše, brutalno upadanje oružanih snaga na univerzitet, kakvo se dešavalo čak i u demokratskim zemljama (na primer na univerzitetu u Kentu, SAD), ali pod agronomskim sloganom razdvajanja

žita od kukolja godinama je trajao obračun sa svim onim što slobodno i autonomno misli i dela. Najpre su rastureni javni skupovi, zatim akcioni odbori, potom studentski listovi. Veoma žilava borba vođena je oko studentske štampe 1969/70. godine. Pošto pristalice režima nisu uspele da na tri studentske skupštine smene redakciju Studenta, nakon militaristički pripremljene četvrte skupštine uklonili su nepoćudne urednike i otvorili put potonjem uzdizanju i postavljanju podobnih.

Rasturanjem studentskog pokreta širi se brisani prostor za konačni obračun. Godinama je trajala propagandna kampanja protiv učesnika junskih događaja. Nizala su se razna policijska saslušanja, oduzimanja putnih isprava, otpuštanja s radnih mesta, sprečavanje zapošljavanja.

Zaređala su nakon mnoštva prekršajnih postupaka i politička suđenja.

Pojam slobode ne može biti ograničen na bilo koju zasebnu školu mišljenja, nego otvara put dijalogu između raznih humanističkih, liberalnih i socijalističkih pravaca u svetskoj kulturi

Foto: YOUTUBE

Početak obračuna: Tito na Kongresu Saveza sindikata 1968.

Newspapers in Bosnian

Newspapers from Bosnia and Herzegovina

© PressReader. All rights reserved.