Iznenadni gost
Usred pandemije čovjek, u odijelu koje je bilo u dvadeset sedam fabrika, u cipelama koje su gacale po gradilištima širom Carstva, tiska se uz ono što će podanici jesti i piti!
Naravno da Putin pokušava popravljati istoriju, ali mislim da će ti pokušaji završiti neuspješno. Toliko se stvari desilo tokom 20. stoljeća da povratak na modele vladanja i osvajanja iz 19. stoljeća više nije moguć.
Omer Karabeg: Kako god se završio rat u Ukrajini, mislim da ulazimo u period neke vrste hladnog rata. Kakve će to imati posljedice za Zapadni Balkan? Da li to područje dolazi pod kišobran Zapada s obzirom na to da je okruženo zemljama NATO pakta?
Hrvoje Klasić: Ovo područje već je pod okriljem Zapada na brojne načine. Neke su zemlje članice i Europske unije i NATO saveza, a neke samo Sjevernoatlantskog saveza. Ali generalno svi žive od finansijske i ekonomske pomoći Europske unije, uključujući i one zemlje koje nisu članice Unije. Mislim da će u sadašnjoj situaciji Europska unija prestati tolerirati sjedenje na dva ili više stolaca. Koketiranje sa Rusijom neće biti tako ignorirano kao što je to bilo proteklih desetak, dvadesetak godina. Kad to kažem, mislim na Srbiju i Republiku Srpsku. Ponašanje političara koji vode Srbiju i Republiku
Pokazalo se da se puno moćnije zemlje teško bore sa strogim sankcijama, tako da mislim da zemlje poput Srbije ili dijela Bosne i Hercegovine, koji se zove Republika Srpska, ne bi to izdržale ni nekoliko dana. Nisam optimističan kada je u pitanju situacija u okruženju Rusije, ali, kada je u pitanju situacija na Zapadnom Balkanu - nasuprot svima koji vide moguću nestabilnost - ja vidim stabilizaciju. Zapadna Evropa i Amerika će se mnogo više involvirati u ovu regiju tako da bi ovo moglo biti dobra perspektiva za Zapadni Balkan.
Husnija Kamberović: Mislim da ono što se posljednjih desetak dana dešava u ovom regionu i na vojnom i na političkom planu ukazuje na to da bi Evropa mogla iskoristiti konflikt u Ukrajini da definitivno potisne ruski uticaj sa Zapadnog Balkana. Ali pitanje je kako će to ići. Vidimo da hrvatski predsjednik Zoran Milanović ima poprilične rezerve kad je u pitanju Bosna i Hercegovina. On ne misli da je Dodik, koga svi smatraju ključnim ruskim igračem na Balkanu, veliki problem. Milanović vidi problem u nekim drugima u Bosni i Hercegovini. Pitanje je
Mislim da ako itko u ovom trenutku može zahvaljivati nebesima što je u NATO savezu, onda su to baltičke države, uvjeren je Klasić
da li će Zapad - a njegov dio su i Hrvatska, i Slovenija, i Mađarska - imati dovoljno snage da zatvori rusku priču na Zapadnom Balkanu i da definitivno potisne ruski uticaj. Sigurno je da će se uticaj Rusije smanjiti i da ona više neće biti u mogućnosti širiti svoje ideje i svoj uticaj kao što je to radila posljednjih dvadesetak godina. Sve zavisi od Zapada, koliko će biti jedinstva i odlučnosti da se ovaj region uključi u Zapadnu Evropu. Inače, za Rusiju je Balkan uvijek bio predmet potkusurivanja zbog interesa koje je imala u drugim dijelovima svijeta. Onog trenutka kad joj ni Balkan, ni Srbi, koje je najčešće podržavala, nisu više bili potrebni, ona ih je puštala niz vodu. To se dešavalo u 19. stoljeću, a i devedesetih godina prošlog stoljeća. Tako da sam uvjeren da će ruski uticaj definitivno prestati, ali nisam siguran koliko će Zapad imati jedinstven stav da Zapadni Balkan uključi u svoje integracije.
Kad si car, možeš podanicima da pretiš (što se baš i desilo kad se pojavio najsmešniji virus na svetu, i kad smo carskim ukazom dobili vanredno stanje), možeš da im pripovedaš o svojim carskimpodvizima,možešnaširokodaraspredaš i o svom metabolizmu, koliko malo spavaš, koliki ti je trenutni koeficijent starenja, možeš da budeš žovijalan, što ovome sebru možda i najteže pada, možeš da se hvališeš i samosažaljevaš, svaka od carskih krajnosti raduje te i na trajnom ti je raspolaganju, ali najslađi trenuci u živovanju carevom jesu oni u kojima snima filmove o carskom sebi: novinarskih zapisa o Caru danasimanekolikomiliona,odneprocenjivesunaravnovrednosti,istorijske, kulturne, antropološke, ali sve pobrojano ni do kolena nije filmovima koje Car snima o sebi uoči karnevala u kojem će tobože biti preispitana njegova dalja vladavina: i početkom aprila imaćemo festival na kojem se zapravo parodiraju glupi običaji u drugim državama - da svakih četiri ili pet godina izaberu nekog drugog, ko će naredne četiri godine voditi računa o interesima plemena.
Filmsko djelo
Izbori kod nas služe da car i njegova svita prođu kroz katarzu (šta bi bilo sa tolikim vazalima kad bi car abdicirao, ili kad bi ga bolest, ili starost - potonja Cara spopada više nego obične smrtnike - premestila sa trona u daleko bila bolesničku postelju?): izbori su igra, komedija u kojoj neki poremećeni podanici, suludi parohijani i mokrom krpom udareni poreski obveznici, koji se prihvate te uloge, tobože hoće nekog drugog cara; u izbornim bahanalijama pojedinci se i pretvaraju da će oni sesti na zlatni presto, od toga naravno ne bude nikad ništa, Car ostaje tamo gde je i bio, njegovo mesto je ovom narodnom svetkovinom još jednom potvrđeno, takozvani izbori i služe da se overi i ovekoveči carstvije carevo, i služe da se Car razveseli, jer mu na karnevalu ipak mora proleteti kroz glavu: zamisli kad bi ovi vukodlaci i prikaze zaista uspeli da me svrgnu!? Izbori su za Cara obred u kojem će se ponovo roditi, još veličanstveniji nego što je bio, Car dobija novi polet i novu radost, kao čovek kome su uzeli markere za tumor, pa nakon dva dana dobija rezultate, gde nema ničega od tih zloslutnih vesnika.
E, zato je Car uoči izbora svaki put u povišenoj kreativnoj gotovosti. Stalno mi neko govori kako za Cara rade prepametni Izraelci (ili barem pametni dovoljno da o carske reklame ne kače svoj logo), ali ja mislim da Car koji nije ništa manje prepametan od desetak Izraelićana,samsmišljaigriceukojima preuzima pilotiranje putničkim avionom, od bivšeg sebe pravi gamena koji bibliotekarki zvanoj Ajkula vraća školsku knjigu za čije mu je razumevanje bilo potrebno trideset godina, ali to je rani Car, da tako kažemo, sve što je snimljeno moglo se i desiti, da neko preuzme komandu u kokpitu, što da ne, sada se stvaralaštvo vozdiglo na nivo čudesa, nenaučne, carske fantastike.
Doprla je do ušiju svetlom Caru inače žalosna dosetka da samo što iz frižidera ne iskače pred pučane, i gle, Car odlučuje da se lično našali na svoj carski račun: pred podanicu u poodmakloj trudnoći iskače iz njenog još neotplaćenog frižidera!
Filmsko delo počinje porodičnom idilom, mlada domaćica pita muža da li mu se jede nešto iz frižidera, mužić neće ništa, ali buduća majka hoće, i kad otvori vrata suoči se sa pojavom u ljudskom obličju visokom skoro šest stopa: ostaje zapanjujuće prisebna, ovo ukazanje Carevo ne uzruja je nimalo, čak deluje kao da je takvo čudo i očekivala, ili čak viđala, kao da su joj, dok je bila dete, iz frižidera već iskakali te Sloba, te Bora Jović, te Toma Nikolić, a iz zamrzivača, sav u inju koje se puši, i sam Koštunica, Ledeni čovek!
Megavilenjak (Car) ne zna se je li bio urolan, u vratima frižidera, ili se bio defragmentizovao, pošto su njegovi sastojci mirno tavorili između namirnica, dok ga domaćica nije oslobodila (kao ribar džina zatočenog u vrču), uglavnom se stvorio ceo pred trudnicom, i šarmantno joj objasnio kako želi da dopre do svakog ko se obreo pod njegovom carskom milošću, domaćin ne skače da brani porodicu od natprirodnog, pridošlica natenane nabraja šta će sve da uradi, i onda, umesto da kontaminirani frižider iznese u hodnik, a da odatle nahrupe Brnabić i Mona, sa gurtnama i novim frižiderom, uljez se mirno, kak ni v chem ne byvalo, vraća u frižider! Plači korono, plači Krizni štabe, plači Svetska zdravstvena organizacijo: usred pandemije čovek, u odelu koje je bilo u dvadeset sedam fabrika, u cipelama koje su gacale po gradilištima širom Carstva, tiska se uz ono što će podanici jesti i piti!
Izbori su igra, komedija u kojoj neki poremećeni podanici, suludi parohijani i mokrom krpom udareni poreski obveznici, koji se prihvate te uloge, tobože hoće nekog drugog cara
Bezimena podanica
Budući roditelji su na način još fantastičniji nego što je ukazanje iz frižidera iskulirali iznenadnog gosta, žena treba polugotovu pitu iz “Lidla” da stavi u rernu, a onda se i sama prikloni žanru u koji ju je Car uvukao: “Nemoj da budeš i u rerni”, tako nekako, nisam stenografisao, ali sam bio pretrnuo: govori Caru ti! Što će reći da sam na tren i sam podlegao Carevoj veličini i veličanstvenosti, ali zašto se Caru bezimena podanica ne bi tako obratila? Car je taj koji je nametnuo ekstremnu familijarnost. Nije se snašla da kaže: “Neka Vaše carsko visočanstvo blagoizvoli sad ući u ovu kantu ispod sudopere, hajde, Koperfilde, možeš ti to, a moj muž će te izneti čim se završi utakmica.”