Obrenovići nevidljivi okovi
Oslobađajući srpsko novinarstvo doktrinarske ukočenosti, Todorović je dovodio u pitanje sve autoritete. Tako je stigao i do nosioca krune
Veze Pere Todorovića sa poslednja dva Obrenovića, kraljem Milanom i kraljemaleksandrom,bilesupromenljive. Po povratku iz emigracije, posle pokretanja lista Samouprava i u vreme narastanja snage stranke, kada je do kraja bila oslobođena i njegova vlastita energija, Pera Todorović je “čibukao kralja Milana isto kao naprednjačke ministre, i raspaljivao na njega mržnju kao na narodnog zlotvora i velikog grešnika”. Oslobađajući srpsko novinarstvo doktrinarske ukočenosti, su, i pod kraljem Milanom i pod kraljem Aleksandrom, veoma često bile zabranjivane, a njihov vlasnik novčano kažnjavan i hapšen.
Kralj Milan i kralj Aleksandar imali su svoje ljude u svim strankama. Jedan od visokih policijskih činovnika u to vreme, koji je, po prirodi stvari, bio veoma dobro obavešten, piše: “To su bili takozvani prijatelji dinastije, koji su pismeno dostavljali ili s vremena na vreme lično dolazili u Dvor, da, verno odani narodnoj dinastiji, onako u nečasne uloge. On je delovao javno. Bio je lojalan, ali ne i servilan.
Kao prijatelj, bio je kritičan prema Obrenovićima. Suprotstavljao se zatiranju uspomene na Karađorđa. Iz njegovog predloga državnog programa kralju Aleksandru, vidi se da je katastrofu predviđao, i da je pametno savetovao kako da je izbegne ne samo poslednji Obrenović, nego i Srbija.
Teški krst
Pera Todorović nikada nije zaboravio da je 1883. godine, posle osude na smrt, koju mu je izrekao Preki sud u Zaječaru, kralju Milanu dao obećanje da će “poklonjeni” život posvetiti tome da dokaže da je bio dostojan te “Velike Milosti”. Za njega, to obećanje nije bilo politička pogodba, niti izraz raspoloženja u trenutku kad mu je smrt bila za vratom, već zakletva data zauvek. Te zakletve Todorović se držao kao duboko pobožan čovek. Kralju Aleksandru je, pri kraju njegove vladavine, pisao: “Kada je mene i stotine mojih drugova iz carstva smrti u život povratio Kralj Milan, ja sam se tada zakleo pred njim i pred Bogom živim da ću ostatak života posvetiti vernoj i odanoj službi mome Kralju... Istina danas Kralja Milana nema... Ali ako je mrtav Kralj Milan, živ je Bog, živ je onaj svevideći sudija, koji će jednog dana svimasuditipremadelimanašimijapred njim neću da izgledam nevernik koji ne drži zadanu reč”.
Obaveza Pere Todorovića prema Obrenovićima nije izlazila iz okvira lojalnosti. Ali, on ju je nosio kao teški krst, i govorio je o njoj kao o svojim “nevidljivimokovima”.todorovićjeumeoda relativizuje svoje veze sa Obrenovićima, ali nije mogao da ih raskine. Kralju Aleksandru je pisao: “Meni je potrebna razrešnica, potrebna mi je reč Gospodareva da me oslobođava od ranijih obaveza”.
”Tek u dužoj perspektivi postaje jasno da su ideje ruskog narodnjačkog socijalizma ostale očuvane i ispod marksističke aure. Kao i da se, u okviru jedinstvenog teorijskog kruga, promena najkasnije oseća na njegovoj periferiji. Slabljenje ortodoksije na periferiji nije uvek u srazmeri sa brzinom kojom se središnja ideja teorijskog kruga istorijski iscrpljuje u centru. U svakom slučaju, bez proučavanja narodnjačkog socijalizma u Rusiji, i njegovog odjeka u Srbiji, nije moguće razumeti ni razvoj u 20. veku. Ni tamo, ni ovde”, piše srpska istoričarka Latinka Perović u uvodu knjige “Ruske ideje i srpske replike” čiji su izdavači University Press iz Sarajeva i CFP Apostrof iz Beograda. Feljtoniziramo dijelove knjige koja čitaoce upućuje u rusko-srpske odnose do današnjih dana.