Fenomenologija duha

Ono što čini početak je za samog filozofa, za Hegela, već na početku izlaganja poznato koliko u svojoj minimalnoj prisutnosti toliko i u maksimalnoj odsutnosti svojih sadržinskih određenja

Svoje razmatranje Hegel zaključuje nedvosmislenim odgovorom: “Određenje koje u znanju najpre istupa je nešto jednostavno, jer jedino u tome jednostavnom nije ništa više od čistog početka; samo ono što je neposredno je jednostavno, jer jedino u tome neposrednom još nije neko biti-uznapredovao od jednog do nečega drugog. Ono što time treba biti izgovoreno o bitku ili treba biti sadržano u bogatijim formama predstavljanja o apsolutu ili o bogu, to je na početku samo prazna reč i samo bitak - to jednostavno povratak u osnov, ka onome izvornom i istinskom od čega zavisi i zaista biva proizvedeno ono čime se pravi početak”. Štaviše, ono što je suštinsko za znanost uopšte leži u tome što i iz onoga poslednjeg proizlazi ono prvo, iako je ovo najpre nastupilo kao neposredno. Drugim rečima, ono što čini početak je za samog filozofa, za Hegela, već na početku izlaganja poznato koliko u svojoj minimalnoj prisutnosti toliko i u maksimalnoj odsutnosti svojih sadržinskih određenja, budući da tek na kraju ono postaje totalno i smera fundiranja samih stvari, ali mu pridružuje još jedan, treći, od ta dva različit tok: redosled filozofskog prikazivanja: “Pri sasvim čvrsto držanoj pretežno analitičkoj vrsti postupanja to treba razumeti isto onako unatrag kao i unapred: svojstveni saznajni osnovi onoga prethodnog dovoljno često leže isto onoliko pri onome narednom koliko i saznajni osnovi onoga narednog pri onome prethodnom. Tok prikazivanja upravo nije identičan sa gradnjom stvari. A on to ne može biti zbog unutrašnjih osnova.”

Čisto znanje

Ako se, naime, put saznanja, redosled fundiranja u samoj stvari i tok njihovih prikazivanja ne mogu poklapati, onda je jasno da se pri pitanju kojim se bavi ova studija, a koje je jasno izraženo naslovom navedenog odeljka Znanosti logike, od čitaoca očekuje veliki oprez i maksimalna preciznost pri razlikovanju a) onoga što čini početak “čiste misli” koja suštinski ima procesualni karakter razvoja, a koja i čini predmet logičke znanosti, b) početak od koga, sledeći svoj zadatak, proces mišljenja i saznavanja te znanosti treba da krene, i c) ono što pripada početku prikazivanja tih logičkih procesualnostî. Takvo stanje stvari, međutim, donosi sobom različite konsekvence. Pomenimo samo dve. Najpre, to treba neprestano imati u vidu pri pokušaju razumevanja i tumačenja navedenog početka Znanosti logike. A isto tako je važno i da se taj uvid primeni i kod činjenice da Hegel u svojim različitim delima ne uzima za početak nešto što bi u svima njima bilo jedno i isto. A to onda znači da treba odgovoriti i na pitanje koji od tri navedena faktora odlučuje o razlici između Hegelovih izbora početka.

Do prvog polazišta pri određivanju početka logike u navedenom odeljku Znanosti logike Hegel dolazi utvrđivanjem onoga što početak uopšte čini “logičkim”, a on to prema njemu jeste “time što treba da bude postavljen u elementu slobodno za sebe bivstvujućeg mišljenja, u čistom znanju”.

Nedavno je Centar za filozofska istraživanja Akademije nauka i umjetnosti BIH u Sarajevu predstavio tematski dvobroj časopisa Dijalog (broj1-2/2021) posvećen filozofiji Georga Wilhelma Friedricha Hegela povodom 250. godišnjice njegovog rođenja (1770-2020). Oslobođenje feljtonizira dijelove radova objavljenih u ovom dvobroju Dijaloga.