Srbija kao expres lonac
Upravu je premijerka Ana Brnabić kada reagujući na socijalne pošasti kojima smo svedoci kaže da se ne može reći da je sistem zakazao. Nije sistem zakazao. Itekako je živ i opasno dugo funkcioniše kroz razne vlasti koje kao da su zemlju osudile da nikada ne dočeka kraj tranzicije. Danas smo svi zatečeni najmorbidnijim manifestacijama, ali veće iznenađenje bi bilo da ih nema u društvu koje, nesvesno i neodgovorno, gura ka ekstremima.
Srbija se pretvorila u expres lonac sistematičnim izbegavanjem demokratskih reformi, promocijom izvitoperenog patriotizma i šovinizma, partokratije, uterivanja straha, endemske korupcije, tolerancije organizovanog kriminala, nasilja i drugih Nevolja, potčinjenog sudstva, zapostavljenog obrazovnog sistema, kontrolisanih medija i tabloidnog slavljenja lažnih vrednosti i anti-heroja, supremacijom “Nike” patika nad pročitanom knjigom Lava Tolstoja. Iznad svega nemorala koji se nudi kao moral.
Niko tom harajućem fenomenu opštih neuroza ne može da umakne. Samo je neko više a neko manje otporan na virus socijalne infekcije. Jedni uspevaju da se bolje snađu bežeći u enklave porodice ili prijatelja, gradeći oko sebe zaštitni zid od društva u kome žive. Samoizolacija kao pokušaj pojedinačnog spasa, ali ne i spas društva. Niko ne može da bude srećan, zadovoljan, pa i zdrav u nezdravom društvu.
Drugi nespremno stoje na vetrometini dok ih negativna energija poput cunamija udari dok čekaju na posao, u saobraćaju, prilikom zakazivanja skenera ili operacije kuka, prilikom upisa detete u obdanište... Uvećava se opšta nervoza koja će naći svoje egzekutore.
Sistemski krivac je N. N. osoba. Paravan za stalno bekstvo od odgovornosti. Kriv je Zapad koji bi da uništi Srbe, kriv je Istok koji prodaje autokratiju, krivi su kosovski Albanci koji otimaju svetu zemlju i ostali susedi koji zavide našim uspesima.
Kriva je vlast i lopovi koji drže ruku u džepu naroda. Kriv je onaj sa dijagnozom. Kriva je opozicija. Krivi su oni koji plasiraju lažne vesti ili oni koji pokušavaju da šire istine. Kriv je sudija koji se plaši sopstvene senke ili podmićeni policajac, profesor koji me mrzi, lekar koji očekuje kovertu i njegova osiona bolnička sestra, kriv je onaj sa džipom ili komšija koji je stalno namrgođen...
Nema kraja. Uvek je neko drugi kriv. Samo ja nisam kriv. Laganje sebe se onda multiplikuje i postane opšti obrazac. Tako mora. Zbog posla, lične sigurnosti, pomenutih “Nike” patika. Moram znači da me neko primorao, ali imam izbor. Pokušaću da promenim. Hoću ili neću, ali ne moram. Odrediću svoje prioritete.
Bolan je kontinuitet odbijanja odgovornosti, ali ništa se u društvima ne događa slučajno. Za sve postoje zakonomernosti. Društvene nauke jasno će utvrditi da određeno ponašanje neizbežno vodi određenim socijalnim pojavama. Što duže tenzije traju, posledice će biti razornije.
Punjenje društva negativnom energijom traje decenijama. I nije Srbija u tome usamljena, ali je retka koja ne postavlja suštinsko pitanje: zašto su nam takve decenije?
Kako se toliko zla razlilo po čitavom društvu stavljajući pod svoju čizmu sve njegove segmente? Kako je stvorena Srbija koja je prestala da uvažava znanje pa nipodaštava nastavnike u školi, koja je iz svakodnevnog ophođenja izbacila reč “izvini” ili “Dobar dan, komšija”? I sve drugo što je usledilo?
Takvom društvu potrebna je kolektivna terapija. Masovna ubistva trebalo bi da posluže kao okidač opšte katarze. Trebalo bi, a da li su slične, još tragičnije situacije, bile njihov povod?
Ništa u Srbiji nije završeno ratovima i bombardovanjem. Čini se sve da javnost ne dobije punu istinu. U Bosni i Hercegovini je 5. maj bio Dan žalosti za žrtvama u školi “Vladislav Ribnikar”. To je istovremeno bio i Dan sećanja na decu ubijenu tokom opsade Sarajeva 1992-95. Da li nas neko podseća na 1.601 ubijeno dete?
Prozivamo Albance nespremni i da čujemo da je vlast u Beogradu 800.000 njih poslala u izbegličku kolonu pokušavajući da ih iseli za Albaniju, paleći njihova dokumenta da se nikad ne bi vratili. Koliko ljudi zna za masovna pogubljenja, masakre civilnog stanovništva, etničko čišćenje, progone i masovno pokrštavanje Albanaca i muslimana tokom balkanskih ratova 191213. koje je ispitivala posebna međunarodna komisija?
Hoće li se neko, makar naknadnom pameću, setiti lekcija “resocijalizovanog” Kristijana Golubovića – idola mladenovačkog ubice – kako đacima priča o profesorima “degenericima”?
Količina skrivenih istina i laži pre ili kasnije vodi do pucanja. Razlike su samo u intenzitetu: urlanje pred šalterom, u besu razbijen migavac na kolima vozača koji je uleteo na parking mesto, šamar supruzi. Tako u skali sve do masovnog ubistva.
Odbijamo da preuzmemo odgovornost. Razumem potrebu da svako na vlasti sebe prikaže kao superiornu, oslobođenu krivice, ali erupcije skrivenog patološkog besa zbog “neuvažavanja” nisu prilika za pravdanje. Ne može predsednik da govoreći o slučaju iz okoline Mladenovca hvalospevno pominje plate i penzije. Moram da ponovim: nije rešenje u povećanju broja školskih policajaca, već stvoriti uslove da po školama nema policajaca.
Zvaničnici smatraju da je drugi masakr “teroristički akt”. Napad na državu koji podrazumeva da stanemo uz vlast i da ne postavljamo neprijatna pitanja o Sarajevu, Kosovu ili Kristijanu, svemu što je poput daljinskog vodilo Vračaru i Mladenovcu.
Ispada da je meta država, a država to smo mi, političari. Kakva kolosalna zamena teza.
Bolne su ovo konstatacije, ali nema abolicije društva i onih koji su ga vodili, vode ili bi da vode, za negativnu energiju koja je svuda oko nas. Bes i agresija su kategorije koje se ne mere samo šaržerima u vlasništvu izvitoperenih zločinačkih umova, već češće rečima.
Punjenje društva negativnom energijom traje decenijama. I nije Srbija u tome usamljena, ali je rijetka koja ne postavlja suštinsko pitanje: zašto su nam takve decenije?