Genocidu, zli Vuče…
Postoje dve stvari koje su čvrsto uvezane uzročno posledično i koje zavise jedna od druge, zapravo, tako čvrsto kao nijedne druge dve, a odnose se na ugrožavanje najneprikosnovenijeg javnog interesa ikada zabeleženog u ovdašnjem društvu.
Ratni zločini, genocid, smrt sopstvenog i drugih naroda, duboko siromaštvo, duboka korupcija, višedecenijeske posledice po kvalitet života i generacije i generacije koje se nalaze čak i izvan sfere odlučivanja i mogućih teških izbora tokom ratova devedesetih, a došle su u godinama posle.
Većeg tereta od ratno zločinačke pošlosti političke elite koja vlada Srbijom skoro 35 godina, teško da će ikada više na ovaj način biti zabeležena u našoj istoriji, u kontekstu nesuočavanja sa tim zlom i održavanjem zlikovaca na najvišim državnim funkcijama i u prilikama da odlučuju o suštinskim pitanjima bitnim za golu egzistenciju svih građanki i građana naše zemlje.
Trideset pet godina posle. Posle čega? Većina građanki i građana Srbije ni ne zna. Vide to, predstavljeno im je i tada i sada kao nekakva nepravda koja je naneta nama, a ne Bošnjacima, Nama, a ne više od 8.000, koje smo pobili za tri dana… Mrtvi hladni. Takvi smo i ostali…
Lako je Vučiću i Dačiću da vladaju sa tako duboko utemeljenim lažima i nesvesnošću ljudi, na čemu su predano i dugo radili da sada mogu i da kažu da je to bio „zločin ogromnih razmera“, a ne genocid, iako je predsednik Srbije u vreme genocida obećavao „100 muslimana za jednog Srbina“.
Tako sada i nas obećava, srećom pa nema prilike za ratovanje, već samo za besramnu eksploataciju u kontekstu prodaje stranim investitorima kao najjeftinije radne snage na evropskom tlu.
Građanke i građani Srbije misle da je im genocid pripisan, nametnut i to spolja, a ne iznutra, ne od strane politike koju su od samog svog političkog rođenja zastupali Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i još po koji autentični patrljak od ličnosti u zastupništvu i odbrani masakra koji su njihovi politički lideri počinili 1995. godine u Srebrenici. Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj.
U tom smislu neponovljivost ovakvog slučaja, koji se nama događa čak 30 godina posle genocida, da glavni inspiratori diktatorski vladaju našom zemljom, kradu, lažu, uživaju privilegije počivajući na negiranju svojih prvobitnih grehova – inspirisanju na istrebljenje na nacionalnoj i verskoj osnovi, neprikosnovena je.
Tek 30 godina posle, počeli su da se pojavljuju jasni, mada i dalje stidljivi (s obzirom na intezitet problema) glasovi opozicije koja prelazi cenzus o tome da se u Srebrenici uopšte dogodio genocid.
A najveći deo nje prodao bi dušu đavolu, Aleksandru Vučiću, nazivajući negiranje srebreničkog genocida pred Ujedinjenim nacijama i pred celim svetom – najprioritetnijim državnim poslom koji ne sme da pravi razliku između dželata (aktuelne vlasti) i sopstvenog naroda.
Potreba da se građanke i građani Srbije identifikuju sa zločincima iz sopstvenih redova koji i dan danas vladaju njim na diktatorski, mafijaški, na najneuljudniji način, zbog negiranja genocida u Srebrenici, težak je zločin, opet nad sopstvenim narodom.
Tako se javio ljuti opozicionar, koji je bio spreman na revanšizam nad Vučićevim kadrovima (da ih sve odmah smesti u zatvor i zabrani im delovanje) ukoliko osvoji dovoljan broj glasova na izborima, Vuk Jeremić – da pomogne Vučiću da odbrani, zamislite, Srbiju pred rezolucijom o genocidu koja je planirana da bude usvojena dve meseca uoči godišnjice u UN.
Mnogi su skočili da pohvale taj čin Vuka Jeremića, koji se posebno i uspšeno ističe jedino kada je u pitanju gaženje ponosa i dostojanstva sopstvenog naroda – da ga još malo ukopa.
Ponos i dostojanstvo naroda se brani na sasvim drugačiji – isto putem lustracije i zabrane javnog delovanja i pozivanjem na odgovornost zbog inspirisanja sopstvenog naroda da počini genocid nad Bošnjacima, u julu, te kobne 1995. godine.
Kažnjavanjem idiota i zlikovaca koji su usled nečovečnošti i alavosti naterali ljude da pobiju više od osam hiljada Bošnjaka, naših komšija, braće…
Bošnjaci su naša braća, naš greh, koji moramo da platimo jer smo dopustili da nas vode politički truleži, ubice poput Miloševića, Šešelja, Vučića, Dačića i ostalih sluga zločinaca.
Da se genocid vratio kući činjenica je koju živimo i 30 godina posle, a pitamo se – šta nije u redu.
Priznaj genocid, plati odštetu i oteraj političku gamad u prošlost.