Ži­vot me na­učio da se ne ve­žem ni za mjes­ta ni za stva­ri

Ured­ni­ca ‘Pro­vje­re­nog’ ka­že da je rav­no­prav­na šefica, ni­šta je ne mo­že slo­mi­ti i ve­se­li se sko­raš­njem pu­to­va­nju sa si­nom

24sata - Cafe 24 - - INTERVJU - Pi­še: LU­CI­JA PTIČAR

Kak­va ste šefica?

Ja sam jed­na od njih. Ni­kad auto­ri­tet ni­sam gra­di­la na te­me­lju po­zi­ci­je u hi­je­rar­hi­ji ne­go na te­me­lju rav­no­prav­nos­ti i po­što­va­nja. Imam sre­ću jer ra­dim s, pri­je sve­ga, fe­no­me­nal­nim lju­di­ma, a za­tim i vr­hun­skim pro­fe­si­onal­ci­ma. Na­rav­no da pre­gle­da­vam i nad­zi­rem, ali dvi­je gla­ve uvi­jek su pa­met­ni­je od jed­ne i ne­kad za­jed­no do­đe­mo do ne­ko­ga tre­će­ga ku­ta pri­če… Za­jed­no smo sta­sa­li i bi­lo je tu sve­ga: i su­za i ne­pros­pa­va­nih no­ći, ali sve ove go­di­ne, ono što je os­ta­lo ne­pro­mi­je­nje­no je po­vje­re­nje i pre­gršt smi­je­ha. Smi­jeh je naš is­puš­ni ven­til.

Ima­te li na­di­mak na pos­lu?

Zo­vu me Dži­ki, Dži­dži­ca… sve va­ri­ja­ci­je na te­mu. Ni­kad Iva­na. Ka­da to ču­jem, znam da je ne­što gad­no poš­lo po zlu (smi­jeh).

Pamtite li tre­nu­tak kad ste bi­li naj­po­nos­ni­ji u ka­ri­je­ri?

Ju­tro na­kon pri­če o Mi­la­nu i Ma­ti­ji Ba­sar­cu. Te­le­vi­zi­ja je bi­la pod op­sad­nim sta­njem, te­le­fo­ni su zvo­ni­li, in­box je pu­cao po ša­vo­vi­ma... Svi su htje­li bi­ti dio te pri­če i po­mo­ći. U tak­vom lu­di­lu ja sam sa­mo po­di­je­li­la za­dat­ke: ti so­ci­jal­na, ti ban­ka, ti ma­ilo­vi… i u ne­kom tre­nut­ku, di­gla sam po­gled i vi­dje­la ka­ko svi smireno rje­ša­va­ju svoj dio pos­la, sret­ni, ali fo­ku­si­ra­ni na po­sao, ne na se­be. Ta­da sam osje­ti­la is­tin­ski po­nos - pri­zem­lje­nost i skrom­nost u tak­vim uvje­ti­ma je vr­li­na ri­jet­kih,

a ti ri­jet­ki su baš mo­ji ko­le­ge.

Us­pi­je­va­te li os­ta­ti imu­ni na tuž­ne ži­vot­ne pri­če o ko­ji­ma is­tra­žu­je­te?

Objek­tiv­na da, imu­na ne, ali i ne ra­zu­mi­jem tu po­tre­bu da se na ne­što os­ta­ne imun. Da se šte­di sr­ce, ču­va­ju su­ze. Na­ma naši su­go­vor­ni­ci uđu u ži­vo­te, lju­ti­mo se zbog ne­prav­de nji­ma na­ne­se­ne, ra­du­je­mo zbog po­bje­da ko­ja iz­bo­re… pla­če­mo i od tu­ge, ali češ­će i od sre­će.

Ima li čes­to pri­jet­nji i ka­ko se no­si­te s nji­ma?

Jed­nos­tav­no, ne do­pu­štam da utje­ču na kva­li­te­tu onog što ra­dim. Mi smo tu da is­tra­žu­je­mo i na to smo fo­ku­si­ra­ni.

Što mis­li­te tko bi vas mo­gao dos­toj­no za­mi­je­ni­ti u ulo­zi vo­di­te­lji­ce “Pro­vje­re­nog”?

Bi­lo tko od tre­nu­tač­ne pos­ta­ve. Svi oni, baš po­put mene, ži­ve tu emi­si­ju, a to je ključ­no - ta strast.

Pos­to­ji li ne­ki uvjet na ko­ji bis­te pris­ta­li ra­di­ti dru­gi po­sao a da ni­je “Pro­vje­re­no”?

Da me vi­še is­pu­nja­va od ‘Pro­vje­re­nog’, da mi je iz­a­zov­ni­ji i uz­bud­lji­vi­ji. Pos­to­ji ta­kav? Ne či­ni mi se.

Sma­tra­te li da emi­si­ja “Pro­vje­re­no” mo­že još bo­lje i za­što?

Uvi­jek mo­že bo­lje. Odras­ta­mo, zre­li­ji smo... Is­kus­tvo či­ni svo­je.

Jes­te li kao di­je­te ma­šta­li o tre­nu­tač­nom pos­lov­nom us­pje­hu?

De­fi­ni­raj­te us­pjeh. Me­ni se to či­ni kao kraj ne­kog pu­ta, a ja sam tek kre­nu­la.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.