Pad­nem u de­pre­si­ju kad ču­jem ‘Oče moj’

U ve­lja­či mu je umro otac, uz ko­jeg je Si­ni­ša Vu­co bio iz­nim­no ve­zan. Kad mu je brat Hr­vo­je ja­vio tuž­nu vi­jest, glaz­be­nik je na­pi­sao tekst na me­lo­di­ju oče­ve omi­lje­ne pje­sme. Još je ne može iz­vo­di­ti po kon­cer­ti­ma, pre­ra­no je...

24sata - Cafe 24 - - CAFÉTV INTERVJU - Pi­še: TATJANA PACEK

Moj otac je imao že­lju sni­mi­ti pje­smu ‘Do­đoh na kraj pu­ta svog’. To je Mi­ši­na pje­sma iz 1995. Je­se­nas ju je otac snimio u stu­di­ju, pa će ime Lu­ka Lo­uis Vu­co i ta pje­sma bi­ti na mom novom autor­skom al­bu­mu, kaže Si­ni­ša Vu­co.

Glaz­be­ni­ku je u ve­lja­či umro otac. Nakon što mu je brat Hr­vo­je ja­vio, Si­ni­ša je ci­je­lu noć slu­šao Cre­eden­ce i nji­ho­vu “Ha­ve You Ever See The Ra­in”. Pje­sma je to ko­ju je nje­gov otac ja­ko vo­lio. Is­te no­ći na­pi­sao je i tekst za pje­smu “Oče moj”.

- Kad sam se mje­sec,

dva pos­li­je pri­brao, sni­mi­li smo je. Do­sad smo tu pje­smu obra­di­li Rod Stewart i ja. Us­po­re­di­li smo obje obra­de i baš sam po­no­san. Dok sam pje­vao i svi­rao bas gi­ta­ru, shva­tio sam da ne mo­gu ot­pje­va­ti nor­mal­no, ne mo­gu se uk­lo­pi­ti. Svi­rao sam bas, pje­vao i za­to sam re­kao pro­du­cen­tu da mi pus­ti Cre­eden­ce. Slu­šao sam ih i pje­vao. To je kao da glu­mac glu­mi u ka­za­li­štu, a na ekra­nu gle­da film - kaže Vu­co. Mas­te­ring pje­sme ra­dio je u lon­don­skom stu­di­ju Ab­bey Road, gdje su nekad sni­ma­li i Be­atle­si. Vu­co sma­tra da je tak­vu pro­duk­ci­ju, naj­skup­lju na hr­vat­skoj glaz­be­noj sce­ni zad­njih de­set go­di­na, nje­gov otac zas­lu­žio. Ipak, ri­jet­ko slu­ša tu pje­smu i još je ne iz­vo­di.

- Bu­dem u de­pre­si­ji kad je ču­jem, ne mo­gu nakon to­ga sa­ti­ma funk­ci­oni­ra­ti. Svje­že je još. Kad pro­đe još vre­me­na, brat Hr­vo­je i ja će­mo sku­pa ra­di­ti spot - naj­av­lju­je Vu­co. Tekst je ot­pje­vu­šio dvo­ji­ci pri­ja­te­lja. Je­dan se, re­kao je Vu­co, za­mis­lio i re­kao: “Moj od­nos s ocem je do­bar, no nakon ove pje­sme ću vi­še vre­me­na pro­vo­di­ti s nji­me”.

- Tad sam shva­tio

da je ova pje­sma za mog oca, ali i za sve dru­ge. Ona po­ti­če lju­de da vi­še vre­me­na pro­vo­di s roditeljim­a. Sva­ki slo­bod­ni tre­nu­tak bio sam s ocem, on i brat iš­li su sa mnom na kon­cer­te. Ne osje­ćam praz­ni­nu ne­go tu­gu, mis­lim da se pre­ra­no do­go­di­lo. Na­glo je bi­lo. Moj ta­ta bio mi je i pri­ja­telj i otac. Svi se mo­ra­mo za­mis­li­ti ka­ko ži­vi­mo i ko­li­ko vre­me­na pro­vo­di­mo s roditeljim­a - kaže Vu­co.

Glaz­be­nik je utje­hu pro­na­šao u pos­lu. Na je­sen objav­lju­je go­to­vo 160 pje­sa­ma. Prvi bi tre­bao izaći nje­gov no­vi CD na ko­je­mu će bi­ti i pje­sma “Oče moj”.

- Vo­lio bih da je ni­sam na­pi­sao jer to bi zna­či­lo da je otac još me­đu na­ma. CD je sko­ro go­tov, još tre­bam sni­mi­ti dvi­je, tri pje­sme - kaže. Do nove godine izaći će de­se­te­ros­tru­ki CD Vu­ci­na ben­da “Ži­vo bla­to”. Na nje­mu će bi­ti 120 no­vih pje­sa­ma. - Al­bum tra­je 7,5 sa­ti. Sve smo sni­mi­li, sad je u za­vr­š­nom di­je­lu pro­duk­ci­je, a obja­vit ću i tre­ći al­bum, s pje­sma­ma ko­je sam pi­sao za dru­ge pje­va­če zad­njih 25 go­di­na - naj­av­lju­je Vu­co.

Me­đu nji­ma su Mi­šo Ko­vač, Ke­mal Mon­te­no, Ves­na Zmi­ja­nac, Dra­žen Ze­čić, Mar­ko Per­ko­vić Thompson, Zlat­ni du­ka­ti, Al­ka Vuica, Dra­gan Ko­jić Ke­ba, Vla­do Ka­lem­ber, Ma­te Bu­lić... Lje­to će, pri­ča, vi­še pro­ves­ti od­ma­ra­ju­ći ne­go ra­de­ći.

- Ni­je mi još do

pje­va­nja. U lip­nju sam pu­no ra­dio, pje­vao sam po Sla­vo­ni­ji, Dal­ma­ci­ji, Is­tri, Nje­mač­koj. Sad že­lim pa­uzi­ra­ti do ruj­na. Hva­la Bo­gu da mo­gu bi­ra­ti gdje ću pje­va­ti i ko­li­ko - re­kao nam je glaz­be­nik. Spre­ma se u Švi­car­sku, Nje­mač­ku..., a prvi put u Ma­đar­sku, u Pe­čuh, gdje će nakon kon­cer­ta pro­ves­ti ko­ji dan. Vu­co, na­ime, vo­li še­ta­ti po uli­ca­ma u gu­žvi gra­da u ko­je­mu ga nit­ko ne poz­na­je. S njim će vje­ro­jat­no bi­ti i no­vi-sta­ri su­rad­nik Zo­ran Šku­gor. Iako je Vu­co iz Spli­ta, a Šku­gor iz Ši­be­ni­ka, njih dvo­ji­ca su se upoz­na­la u Züric­hu. Šku­gor mu je tad re­kao “Ti si Mi­šo Ko­vač u rock iz­da­nju”. - Su­ra­đu­je­mo od 1993. i ni­kad nam ni­je do­sad­no. Kad sjed­ne­mo na do­go­vo­re, ru­čak..., bu­de kao da nas je de­set za sto­lom. Osje­ća­mo se kao da ja imam 17, a on 21 go­di­nu - re­kao je Vu­co.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.