DALIĆEV SAN ZA BOLJU HR­VAT­SKU

SUPROTNOST On ni­je po­put na­ših po­li­ti­ča­ra: ne raz­me­će se praz­nim obe­ća­nji­ma, ne bo­ji se pro­mje­na i ne igra na ne­ri­je­še­no. Jer zna da ne­ma što iz­gu­bi­ti...

24sata - - NEWS - Pi­še: ALEN GALOVIĆ

- On ni­je čo­vjek ko­ji uži­va u svom egu, on je nor­ma­lan čo­vjek. - Da, Da­lić je nor­ma­lan čo­vjek. Ma za­mis­li­te, pa mi ci­je­lo vri­je­me pri­ča­mo ka­ko je to ču­do?! To go­vo­ri o ne­kim dru­gim kri­te­ri­ji­ma. Sad je do­šao je­dan nor­ma­lan i po­šten čo­vjek... Ova­ko su, pri­je pet­na­es­tak da­na, u stu­di­ju HTV-a raz­go­va­ra­li o Zlat­ku Da­li­ću no­vi­nar An­tun Sa­mo­voj­ska i no­go­me­taš Jo­ško Je­li­čić. Ču­di­li su se i sa­moj či­nje­ni­ci da se ču­di­mo - nor­mal­nom čo­vje­ku. Tak­va je to zem­lja, ta­kav je to na­rod. Sa­mo da je nor­ma­lan. Što zna­či poniznost? To je vr­li­na, sve rje­đa u da­naš­njem svi­je­tu, ko­ja je sa­ma ne­ga­ci­ja ta­šti­ne, umiš­lje­nos­ti, uobra­že­nos­ti, laž­nih ve­li­či­na... Bi­ti po­ni­zan u sva­kom bi zdra­vom druš­tvu tre­ba­lo bi­ti nor­mal­no, uobi­ča­je­no sta­nje. Čo­vjek ko­ji us­pi­je, a pri­tom os­ta­ne urav­no­te­žen i nor­ma­lan, po­sve si­gur­no ni­je raz­met­lji­vac. Dak­le, po­ni­zan je. John Ru­skin, ve­li­ki en­gle­ski pi­sac, mis­li­lac i sli­kar, re­kao je da vje­ru­je ka­ko je “poniznost pr­va kuš­nja pra­vog ve­li­kog čo­vje­ka”. Ma­ri­ja Te­re­zi­ja, sve­ti­ca, re­dov­ni­ca i do­bro­tvor­ka, za­pi­sa­la je: “Poniznost je go­vo­ri­ti što ma­nje o se­bi, pri­hva­ća­ti ra­dos­no pro­tiv­lje­nja i is­prav­ke, ne tra­ži­ti da bu­de­mo po­seb­no ljub­lje­ni i pri­hva­će­ni, od­go­va­ra­ti uljud­no i kad smo iz­a­zva­ni, ne ga­zi­ti ni­kad ni­či­je dos­to­jans­tvo. I bi­ra­ti uvi­jek ono što je te­že ka­ko bi dru­gi­ma bi­lo lak­še”. Sve bi ovo tre­ba­le bi­ti vr­li­ne, ali u svi­je­tu su na­bro­ja­na po­na­ša­nja sve češ­će - ma­ne. Zlat­ko Da­lić je, na­kon mno­go, mno­go vre­me­na, pr­va ve­li­ka, važ­na i ja­ka po­ja­va na hr­vat­skoj druš­tve­noj sce­ni ko­ja pro­mi­če poniznost kao iz­u­zet­nu vr­li­nu, ko­ji to pre­no­si i ši­ri. Na­ža­lost, da­naš­nje vri­je­me da­je pred­nost oni­ma ko­ji su sprem­ni dru­ge po­ni­zi­ti ka­ko bi se­be uzvi­si­li. Ma­lo je onih ko­ji da­nas svo­ju dje­cu od­ga­ja­ju da bu­du po­niz­na.

se vr­li­na, što­vi­še, do­živ­lja­va kao ne­po­želj­na. Tko ne zna ve­li­ča­ti svo­je spo­sob­nos­ti, svo­je zna­nje i svo­je vje­šti­ne, taj će br­zo bi­ti iz­gu­ran, pa i zga­žen, od glas­ni­jeg i uvjer­lji­vi­jeg. Prem­da taj glas­ni­ji ni­je ni bo­lji, ni pa­met­ni­ji, ni vje­šti­ji. Za­to ro­di­te­lji i ne že­le da im dje­ca bu­du po­niz­na, pa da ih net­ko go­le­mo­ga ega ga­zi i po­ni­zi. U ško­li, na pos­lu, u druš­tvu, gdje­god... O po­niz­nos­ti se pu­no go­vo­ri u pro­po­vi­je­di­ma, s ol­ta­ra se čes­to spo­mi­nje poniznost, ali mno­go je to­ga u da­naš­njoj Cr­k­vi što s po­niz­noš­ću ima ma­lo ili ni­ma­lo ve­ze. Po­li­ti­ča­ri, pak, i ne zna­ju za poniznost. Ne spo­mi­nju je, mo­žda i ne ra­zu­mi­ju ele­men­tar­no zna­če­nje te ri­je­či. Ni­je sto­ga ču­dan za­klju­čak ko­le­ge Bo­ri­sa Ra­še­te, što ga je is­pi­sao za Ex­press, da je Da­li­će­va Hr­vat­ska sa­vr­še­na suprotnost “po­li­tič­koj Hr­vat­skoj”.

HR­VAT­SKA KO­JOJ SE DIVE... Pr­va je us­pješ­na, ne­sav­la­di­va i iz­a­zi­va div­lje­nje svi­je­ta. Svi se pi­ta­ju ko­ja je taj­na nje­zi­na us­pje­ha - ta­ko si­ćuš­na dr­ža­va. Mo­sk­va ima če­ti­ri pu­ta vi­še sta­nov­ni­ka od nje, a u no­go­me­tu či­ni ču­da. No za onu pra­vu, re­al­nu Hr­vat­sku svi se pi­ta­ju: Ka­ko je mo­gu­će upro­pas­ti­ti ta­kav ko­ma­dić zem­lje u ko­je­mu bi sve što do­tak­neš mo­glo pos­ta­ti zlato? Ka­ko objas­ni­ti či­nje­ni­cu da je Hr­vat­ska pos­ta­la po­pri­šte “eg­zo­du­sa bi­blij­skih raz­mje­ra”, ko­ji za­obi­la­ze i Af­ga­nis­tan­ci, prem­da bi mo­gla hra­ni­ti osam, de­vet, de­set mi­li­ju­na du­ša? Ima­ti sto­pe ras­ta od osam, de­vet pos­to, slu­ži­ti kao uzor, a ne kao opo­me­na? Zlat­ko Da­lić je, dak­le, po­li­ti­ča­ri­ma us­pr­kos, vra­tio po­što­va­nje po­niz­nos­ti: - Uvi­jek tre­ba vje­ro­va­ti, pa će on­da to i do­ći. Ne­će sa­mo od se­be. A to su pri­hva­ti­li i deč­ki. I oni vje­ru­ju. Sa­mo ako os­ta­ne­mo po­niz­ni mo­že­mo pu­no. Ne smi­je­mo do­pus­ti­ti da nas pre­ba­ci, jer on­da ne­će bi­ti do­bro. Ide­mo ko­rak po ko­rak, a ovo ne­ka nam bu­de za­maš­njak... Od na­ših po­li­ti­ča­ra ni­kad ni­smo ču­li tak­ve ri­je­či, oni ne zna­ju za poniznost i oni ni­su li­de­ri, oni su raz­met­ljiv­ci ko­ji uzvi­ku­ju praz­ne pa­ro­le. Ne dam da mi it­ko ka­že da Hr­vat­ska ne­će bi­ti pros­pe­ri­tet­na i bo­ga­ta! Bit će Hr­vat­ska me­đu naj­ra­zvi­je­ni­jim zem­lja­ma Eu­rop­ske uni­je i svi­je­ta! To vam obe­ća­vam ov­dje ve­če­ras!, vi­ču na­ši dr­žav­ni­ci U još jed­nom se Da­li­će­va Hr­vat­ska raz­li­ku­je od one po­li­tič­ke.

IGRAJU NA NE­RI­JE­ŠE­NO... Po­li­ti­ča­ri ne vo­de dr­ža­vu pre­ma po­bje­di. Nji­hov je kon­cept “tvr­di bun­ker”, na­ši vla­da­ju­ći “par­ki­ra­ju auto­bus” u svoj pros­tor obra­ne i ne do­pu­šta­ju da im pro­tiv­ni­ci s dru­ge stra­ne da­ju zgo­di­tak. Oni ra­ču­na­ju na pe­na­le, oni ni­kad ne­će kre­nu­ti gla­vom na ko­pač­ku, oni se ne­će usu­di­ti mi­je­nja­ti, ne­ma­ju hra­bros­ti na­pas­ti ni agen­ci­je, ni žu­pa­ni­je i ins­ti­tu­te, ni uh­lje­be i pa­ra­zi­te. Zna­ju da to no­si ri­zik, a tko ri­ski­ra - pro­fi­ti­ra - ali ne uvi­jek. Kat­kad i žes­to­ko stra­da. Da­lić, na pri­mjer, raz­miš­lja druk­či­je. Evo što je re­kao pred utak­mi­cu s Ar­gen­ti­nom, ko­ju je vo­dio je­dan od naj­bo­ljih igra­ča svi­je­ta: - Ko­je su šan­se? Igramo pro­tiv jed­ne od naj­bo­ljih mom­ča­di na svi­je­tu. Ima­mo ve­li­ki res­pekt pre­ma nji­ma, ali ima­mo i po­što­va­nje pre­ma sa­mi­ma se­bi. Bit će to ve­li­ki iz­a­zov, ali mo­ra­mo vje­ro­va­ti u se­be i po­ka­za­ti ono naj­bo­lje od nas. Ako ide­mo na bod, on­da ne­će­mo uze­ti bod, a ako ide­mo na po­bje­du, on­da će­mo mo­žda os­tva­ri­ti do­bar re­zul­tat. Bi­lo bi sjaj­no kad bi na­ši li­de­ri shva­ti­li da “ne­ma­ju što iz­gu­biTa

ti”, da umjes­to ega i raz­met­lji­vih po­li­tič­kih pa­ro­la mo­gu pre­uze­ti ne­što od Da­li­će­ve po­niz­nos­ti, stručnost i hra­bros­ti. Da se ne mo­že po­bi­je­di­ti ako igraš na bod.

IGRA ZA OBIČ­NE LJU­DE No jed­na Da­li­će­va iz­ja­va na oso­bit na­čin ocr­ta­va sve ono u če­mu se on raz­li­ku­je od na­še po­li­tič­ke i druš­tve­ne eli­te. No­vi­na­ri Hr­vat­skog ra­di­ja pre­pri­ča­li su mu na kon­fe­ren­ci­ji za no­vi­na­re po­ziv jed­nog slu­ša­te­lja ko­ji je na­zvao i re­kao da pra­ti sve su­sre­te re­pre­zen­ta­ci­je u trak­to­ru, ra­de­ći na po­lju. Ta­ko mu je lak­še, re­kao je... Da­li­ća je baš to odu­še­vi­lo. Ni­je se ra­di­lo o jef­ti­nom po­pu­liz­mu ni po­di­la­že­nju kad je u tom čo­vje­ku, u na­vi­ja­ču ko­ji od­la­zi s trak­to­rom na po­lje i pra­ti ra­dij­ski pri­je­nos - mo­žda zbog pos­la ko­ji se mo­ra oba­vi­ti, a mo­žda i zbog ži­va­ca ko­je je lak­še sa­ču­va­ti kraj ra­di­ja ne­go kraj ekra­na - pre­poz­nao onu pra­vu Hr­vat­sku. Baš zbog tak­vih lju­di mi igramo, baš zbog tak­vih mi po­bje­đu­je­mo, po­ru­čio je: - Mi igramo za obič­ne lju­de ko­ji­ma je hr­vat­ska re­pre­zen­ta­ci­ja doručak, ručak i ve­če­ra. Ovih 25 da­na ci­je­la Hr­vat­ska za­bo­ra­vi­la je sve svo­je pro­ble­me i ne­da­će, na­vi­ja i ve­se­li se. To na­ma mo­ra bi­ti po­nos i čast da smo do­ni­je­li po­zi­ti­vu u zem­lju. Daj Bo­že da se ne­što po­mak­ne na­kon ovo­ga na bo­lje i da se ta po­zi­ti­va nas­ta­vi. Da­lić se, dak­le, u vi­še na­vra­ta ta­ko obra­ćao obič­nim lju­di­ma, na­vi­ja­či­ma ko­ji i ne mo­gu do­ći do Ru­si­je. Da­lić, po­sve si­gur­no, ne­će že­ni ko­joj je po­pla­va uni­šti­la či­ta­vo ima­nje re­ći da je, eto, i nje­mu jed­nom puk­la ci­jev u sta­nu. Da­lić, po­sve si­gur­no, ni­kad ne­će re­ći da bi Hr­va­ti tre­ba­li bi­ti pre­sret­ni jer ži­ve bo­lje od ne­kih ta­mo Afri­ka­na­ca. Da­lić je, pri­je sve­ga, je­dan od nas. Ne po­ku­ša­va bi­ti ne­što dru­go. Ni laž­no ni li­ce­mjer­no. I snaž­no, do­is­ta snaž­no, iz­ra­ža­va sa­mo­svi­jest o po­tre­bi da se tak­vim i bu­de: - Is­ti­na, ovo je doš­lo na­glo (enor­m­na po­pu­lar­nost zbog us­pje­ha u Ru­si­ji, op. a.). Na­rav­no, bio sam ja­ko po­pu­la­ran u vri­je­me dok sam bio u Azi­ji. Ka­ko se no­sim s ovom no­vom po­pu­lar­noš­ću? Is­ti sam kao i pri­je, re­ci­mo, 15 go­di­na, ni­šta se ni­je pro­mi­je­ni­lo. Os­tao sam nor­ma­lan i jed­nos­ta­van. Ne­mam po­tre­bu is­ka­ka­ti, gu­ra­ti se u pr­vi plan. Naj­važ­ni­je za me­ne jest da os­ta­nem ka­kav je­sam. Kao i mi svi sku­pa. Mo­ra­mo bi­ti dos­to­jans­tve­ni uvi­jek, u po­bje­da­ma i po­ra­zi­ma. Sa­mo mo­lim Bo­ga da me ne pre­ba­ci! Na­dam se da - ne­će!

SKROMAN, A NE TRA­ŽI ALIBI U svoj toj skrom­nos­ti on ni­kad ne­će tra­ži­ti alibi za po­raz, ne­će okre­ta­ti pi­lu na­opa­ko. On si­gur­no ne bi, po­put či­ta­ve ple­ja­de na­ših po­li­ti­ča­ra, i 25 go­di­na na­kon ra­ta u rat­nom ra­za­ra­nju tra­žio oprav­da­nje za eko­nom­sko na­za­do­va­nje. Pri­je po­lu­fi­nal­nog su­sre­ta s En­gle­zi­ma ni jed­nog tre­nut­ka ni­je pro­pus­tio, vr­lo jas­no i ne­dvo­smis­le­no, re­ći da smo mi bo­lja mom­čad. Ali uz duž­no po­što­va­nje pre­ma pro­tiv­ni­ku: - Mi res­pek­ti­ra­mo En­gle­sku, ma­lo se pla­ši­mo, jer su si­gur­no ve­li­ka mom­čad. Ali En­gle­ska ni­je bo­lja od nas! To je bit pri­če. Mi pre­ma nji­ma ima­mo po­što­va­nje, ne­ma­mo ni­ka­kav loš stav, mla­da su i po­tent­na mom­čad, za­is­ta pre­ma nji­ma ga­ji­mo mak­si­mal­ni res­pekt. Oni su vr­lo te­žak pro­tiv­nik, ali raz­go­va­rat će­mo na­kon po­lu­fi­na­la! Or­ga­ni­zi­ra­ne i ka­rak­ter­ne mom­ča­di po­put nas su os­ta­le tu u Ru­si­ji, oni os­ta­li fra­je­ri se ku­pa­ju već dva­de­set da­na... Da­lić ži­vi svoj san, san ko­ji je zas­lu­žio i za ko­ji se svo­jim ljud­skim i tre­ner­skim kva­li­te­ta­ma iz­bo­rio: - Ži­vi­mo svoj san, zas­lu­ži­li smo to s ob­zi­rom na to kak­ve igra­če ima­mo. Ve­li­ki fra­je­ri su otiš­li do­ma, a os­ta­li su rad­ni­ci, or­ga­ni­zi­ra­ne mom­ča­di ko­je su da­le sve od se­be. To je naš po­nos i ne mis­li­mo sta­ti...

Da­lić u iz­ja­va­ma uvi­jek is­ti­če da se igra i po­bje­đu­je za obič­ne lju­de, da vra­ća op­ti­mi­zam zem­lji i da vje­ru­je da će to pri­do­ni­je­ti op­ćem bo­ljit­ku RA­DOST SVIH NA­VI­JA­ČA POVRATAK OPTIMIZMA

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.