‘Kći je pla­ka­la jer se ne sje­ća ta­ti­na li­ca...’

SKRIVALA SE I PLA­KA­LA Ru­ža Ram­bo­usek (56) ima­la je 29 go­di­na kad je os­ta­la sa 6-go­diš­njom kće­ri i 9-go­diš­njim si­nom. Pla­ka­la je kad je ne bi vi­dje­li

24sata - - NEWS -

Su­pru­ga sam po­s­ljed­nji put vi­dje­la 18. ko­lo­vo­za 1991. go­di­ne ra­no uju­tro. Od­la­zio je na po­sao. Pam­tim da mi je re­kao: ‘Ako me ne bude du­go, re­ci ku­mu gdje sam sa­krio im­pro­vi­zi­ra­ne bom­be od kon­zer­vi, neka to od­ne­se’. Dan kas­ni­je iš­la sam u po­li­cij­sku sta­ni­cu u Daruvar i ta­mo su mi rek­li da su ga za­ro­bi­li sr­p­ski po­li­caj­ci s ko­ji­ma je ra­dio, ti­him gla­som go­vo­ri Ru­ža Ram­bo­usek (56) iz Si­ra­ča kraj Daruvara. Su­pru­ga Da­mi­ra poz­na­va­la je ci­je­li ži­vot. Ži­vje­li su u is­tom se­lu, iš­li u is­tu ško­lu, za­lju­bi­li se 1981. go­di­ne i vjen­ča­li go­di­nu kas­ni­je. Do­bi­li su sina Da­vo­ra i kćer Mar­ti­nu. Da­mir je ra­dio u šu­ma­ri­ji, po­di­za­li su dje­cu i 1988. go­di­ne po­če­li gra­di­ti ku­ću. A tad je pi­to­mi Si­rač po­čeo “mi­ri­sa­ti” na rat. pra­vos­la­vac, iz­va­dio pi­štolj i pri­je­tio da će ih po­bi­ti. Su­prug mi je tad re­kao da će pos­ta­ti po­li­ca­jac. Pri­ja­vio se u svib­nju, za­vr­šio obu­ku i u ko­lo­vo­zu je nes­tao lo­me­ći pr­ste pri­sje­ća se Ru­ža. U tre­nut­ku nes­tan­ka su­prug joj je imao 31 go­di­nu, ona 29, sin Da­vor ne­pu­nih de­vet, a kći Mar­ti­na šest go­di­na. - Naj­te­že mi je bi­lo pri­op­ći­ti to dje­ci. Što da im ka­žem? Ma­li su, a do­volj­no su ve­li­ki. Sku­pi­la sam sna­ge i rek­la da će se ta­ta vra­ti­ti kad će bi­ti raz­mje­na. Proš­le su go­di­ne i go­di­ne dok, kao i ja, ni­su pri­hva­ti­li da ga ne­ma. Sr­ce mi se ste­glo kad mi je kći s 12 go­di­na pla­ka­la u autu dok smo se vo­zi­le pre­ma Da­ru­va­ru. Pi­ta­la sam je što joj je, a ona mi od­go­vo­ri­la: ‘Ma­ma, mo­lim te, ne­moj ni­ko­me re­ći, ali ja se vi­še ne sje­ćam ka­ko je moj ta­ta iz­gle­dao’. S gr­čem u že­lu­cu objaš­nja­va­la sam joj ka­ko je to nor­mal­no, ka­ko se ni ja ne mo­gu sje­ti­ti li­ca njezina oca. Smi­ri­la sam je ri­je­či­ma da je sa­mo bit­no da ima­mo nje­go­ve sli­ke po ko­ji­ma ga mo­že­mo pam­ti­ti. Eto, taj tre­nu­tak mi je mo­žda bio naj­te­ži. Da se ne la­že­mo, pla­ka­la sam i ja. Pos­kri­već­ki, da me dje­ca ne vi­de. Is­pla­ka­la bih se i gu­ra­la da­lje - priz­na­je Ru­ža. Nes­ta­log su­pru­ga tra­ži­la je po­svu­da. Pre­ko Cr­ve­nog kri­ža pi­sa­la je u lo­go­re i za­tvo­re, s os­ta­lim čla­no­vi­ma obi­te­lji nes­ta­lih od­la­zi­la u vla­du i na sas­tan­ke. Sve po­dat­ke ko­je su pri­vat­nim is­tra­ga­ma sku­pi­li sla­li bi nad­lež­ni­ma. - Saz­na­la sam da je tu noć, kad su ih odve­li, moj muž bio u pa­tro­li kraj da­ru­var­ske že­ljez­nič­ke sta­ni­ce. Pre­ko pu­ta u dru­goj zgra­di bi­la je dru­ga pa­tro­la koja se po­vuk­la. Do pa­tro­le mo­jeg mu­ža do­tr­čao je je­dan čo­vjek i re­kao: ‘Deč­ki bje­ži­te, ne­što ni­je u re­du’. U me­đu­vre­me­nu su se upa­li­la svje­tla, iz va­go­na su is­ko­či­li po­li­caj­ci i po­če­li pu­ca­ti. Ka­ko sam ču­la, za­rob­lje­ni­ke, me­đu ko­ji­ma je bio i moj su­prug, do­ve­li su u lo­gor Bi­je­la. Drugi dan uju­tro šu­mom su ih odve­li do Gr­đe­vi­ce, a na­kon ne­ko­li­ko da­na pre­ba­ci­li ih na Bu­čje. Od jed­nog smo svje­do­ka ču­li da su ih vo­di­li na raz­mje­nu 21. 9., no do te raz­mje­ne ni­je ni­kad doš­lo, a gdje je za­vr­šio, to ni da­nas ne znam - is­pri­ča­la nam je Ru­ža, koja je dos­lov­no pre­ko no­ći os­ta­la sa­ma

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.