U MOSTARU SAM SVOJ NA SVOME

OMILJENI DOKTOR KOJEG SU OTJERALI S REBRA

24sata - - PRVA STRANICA - Pi­še: MARIO SIROTKOVIĆ

U tri je da­na ne­uro­ki­rurg prof. dr. Jo­sip Pa­la­di­no pre­gle­dao 60 pa­ci­je­na­ta i iz­veo šest ope­ra­ci­ja u mos­tar­skoj bol­ni­ci. U Her­ce­go­vi­ni mu ni­šta ne fa­li osim obi­te­lji...

U zad­nja tri da­na imao sam šest ope­ra­ci­ja i pre­gle­dao vi­še od 60 pa­ci­je­na­ta. Sma­tram da je to nor­mal­no. U mom pos­lu rad­no vri­je­me ne pos­to­ji, ka­že naš ugled­ni ne­uro­ki­rurg dr. Jo­sip Pa­la­di­no (68), ko­ji je no­vo po­glav­lje svo­je ka­ri­je­re nas­ta­vio u Mostaru na­kon što mu KBC Za­greb u trav­nju ni­je pro­du­ljio ugo­vor o ra­du.

- Po­sao na Re­bru sma­tram za­vr­še­nim. Na to se ne tre­ba vra­ća­ti. Okre­ćem se bu­duć­nos­ti. Na­dam se ka­ko ću u Mostaru us­pje­ti os­tva­ri­ti ne­ke svo­je ide­je o una­pre­đe­nju stru­ke re­kao je Pa­la­di­no, kojeg smo po­sje­ti­li na no­vom rad­no­me mjes­tu. Omiljeni hr­vat­ski doktor ve­li­ki je rad­nik i u bol­ni­ci je sve dok ima lju­di u če­ka­oni­ci. Pot­pu­no je po­sve­ćen pos­lu i pa­ci­jen­ti­ma. Ta­ko je i u Mostaru. Od ra­no uju­tro pa do kas­no na­ve­čer, a to zna­či i do pos­li­je 22 sa­ta, ne sma­nju­je se gu­žva u bol­nič­kom hod­ni­ku. Pa­uze gotovo i ne­ma. O to­me za­što je odlučio doći u Mos­tar ka­že: - Pu­no je raz­lo­ga zbog ko­jih sam do­šao u Mos­tar i svi su do­bri. S rav­na­te­ljem, prof. An­tom Kve­si­ćem, upoz­nao sam se još u rat­no vri­je­me, de­ve­de­se­tih. Pos­ta­li smo bli­ski pri­ja­te­lji. Ta­ko­đer, bol­ni­ca je na po­dru­čju na ko­jem imam pu­no pa­ci­je­na­ta i gdje poz­na­jem mno­go dra­gih lju­di. Bol­ni­cu u Mostaru prof. Kve­sić stav­lja u pu­nu funk­ci­ju, a ja sam tu za­to što želim na­pra­vi­ti is­ko­rak u ne­uro­ki­rur­gi­ji, da po­mog­nem pri­ja­te­lji­ma i ra­zvo­ju stru­ke. Že­li­mo us­lu­gu po­dig­nu­ti na vi­šu ra­zi­nu, da­ti joj za­mah. Na­dam se da tu mogu po­mo­ći. Pa­la­di­no tje­dan da­na ra­di u Mostaru, a za­tim tje­dan u za­gre­bač­koj po­lik­li­ni­ci Ra­di­oc­hi­rur­gia. - Ne mogu ka­za­ti da ni­je te­go­ba bi­ti da­le­ko od že­ne i dje­ce. Me­đu­tim, dje­ca su po­če­la odras­ta­ti, idu u sred­nju ško­lu, na fa­kul­tet. Ve­li­ki su već deč­ki, pa ra­zu­mi­ju. Uglav­nom ko­ris­tim pri­li­ku da se pre­ba­cim bol­nič­kim tran­s­por­tom iz Za­gre­ba u Mos­tar i obr­nu­to.

Ta­ko ne mo­ram vo­zi­ti sam, re­kao je Pa­la­di­no, ko­ji ka­že da ga po­kre­će strast za stru­kom. Na po­sao ide s ve­se­ljem. Ra­du­je se ko­le­ga­ma i pri­ja­te­lji­ma, a mo­ti­vi­ra ga mi­sao da mo­že ne­ko­me spa­si­ti ži­vot ili mu olak­ša­ti te­go­be.

NAJ­VE­ĆA VRI­JED­NOST

- Ako vo­li­te svoj po­sao i ako na nje­ga ne ide­te s gr­čem u že­lu­cu, on­da je to po­go­đe­na pri­ča. Odu­vi­jek sam vo­lio da to što ra­dim ima i ko­ris­ti. Ako ne­ma­te to za­do­volj­stvo da či­ni­te do­bro, on­da ste us­kra­će­ni za naj­ve­ću vri­jed­nost u ži­vo­tu. U zad­nja tri da­na u Mostaru imao sam naj­ma­nje šest ope­ra­ci­ja, a primio sam vi­še od 60 pa­ci­je­na­ta. U mom pos­lu rad­no vri­je­me ne pos­to­ji. Ra­di­te ono­li­ko ko­li­ko je po­treb­no, ko­li­ko je neo­p­hod­no. Dok ste na pos­lu, oni­ma ko­ji vas tre­ba­ju pu­no je te­že ne­go va­ma - ka­že. Do­da­je ka­ko mu je od­go­vor­nost pre­ma pa­ci­jen­tu, uz obi­telj i po­sao, pri­ori­tet u ži­vo­tu. U Mostaru že­li stvo­ri­ti kva­li­tet­nu ne­uro­ki­rur­šku ins­ti­tu­ci­ju ko­ja će bi­ti uz bok tak­vim us­ta­no­va­ma di­ljem Eu­ro­pe. - Že­li­mo bi­ti naj­k­va­li­tet­ni­ji i najbolji. Do­seg­nu­ti mak­si­mal­no ko­li­ko je mo­gu­će u jed­nom raz­dob­lju. Lju­di iz ovo­ga kra­ja do­sad su do­la­zi­li u Za­greb, ali na­dam se da vi­še neće mo­ra­ti. Glav­no mi je da osi­gu­ram zna­nje i da os­po­so­bim eki­pu. To bi bio us­pjeh. Ako Bog da zdrav­lja, za to će trebati idu­ćih če­ti­ri-pet go­di­na. Da pro­fi­li­ra­mo stru­ku i ins­ti­tu­ci­ju to je ra­zu­man pe­ri­od - sma­tra i do­da­je ka­ko misli ra­di­ti do tre­nut­ka u ko­jem će shva­ti­ti da to vi­še ni­je mo­gu­će. - U kirurgiji ne­ma la­ži. Onog tre­nut­ka kad shva­tim da vi­še ne mogu, odmah ću u mi­ro­vi­nu. Me­đu­tim, taj tre­nu­tak ni­je još do­šao. Još mogu pri­do­ni­je­ti. Kao i kod in­di­vi­du­al­ne te­ra­pi­je, ta­ko i lju­de tre­ba pre­poz­na­va­ti. Po­go­to­vo u stru­ka­ma kao što su pra­vo, me­di­ci­na, zna­nost. Gdje ni­smo pre­vi­še bo­ga­ti ka­dro­vi­ma. Šte­ta je odre­ći se kva­li­tet­nih po­je­di­na­ca. Ja ne­mam pro­blem s udom­lja­va­njem i uh­ljeb­lji­va­njem. Go­vo­rim o dru­gi­ma ko­ji bi se mo­gli na­ći u tak­voj si­tu­aci­ji. Pri­mje­ri­ce, čo­vjek fi­zič­ki po­sao mo­že ra­di­ti do 50. go­di­ne, a na­kon to­ga ne­ma vi­še sna­ge kao s 20 go­di­na. S dru­ge stra­ne, pro­fe­sor na fa­kul­te­tu, ako ne­ma men­tal­ne smet­nje, mo­že bi­ti ko­ris­tan pu­no du­lje - ka­že. Za zdrav­s­tve­ni sus­tav u Hr­vat­skoj sma­tra da je, gle­da­ju­ći po­je­di­ne stru­ke, do­bar po pi­ta­nju so­ci­jal­nih pra­va i po an­ga­žma­nu li­ječ­ni­ka i dr­ža­ve te da pa­ci­jen­tu da­je mno­go. Pi­ta­nje je mo­že li se bo­lje, ka­že i do­da­je da pos­to­je mjes­ta na ko­ji­ma se mo­že po­bolj­ša­ti. - Hr­vat­ska ne­uro­ki­rur­gi­ja iz­u­zet­no je kva­li­tet­na, pa­ri­ra europ­skoj. Ali mis­lim da mo­že bo­lje u le­gis­la­ti­vi. Šte­ta je odre­ći se zna­nja lju­di ko­ji su u pri­li­ci da­ti još. Mo­žda su zas­ta­rje­li za­ko­ni ko­ji to bra­ne - ka­že Pa­la­di­no, ko­ji Mos­tar sa­mo for­mal­no sma­tra ino­zem­s­tvom. - Ov­dje sam svoj na svome. Me­di­ci­na je glo­bal­na, tu ne­ma raz­li­ke u vje­ri, na­ci­ji, dr­ža­vi. Svi pa­ci­jen­ti pri­ma­ju se jed­na­ko pu­nim sr­cem - ka­že te još jed­nom na­po­mi­nje ka­ko se na­da da će os­tva­ri­ti pri­li­ke ko­je se pru­ža­ju u Mostaru u Kli­ni­ci za ne­uro­ki­rur­gi­ju pod nje­go­vim vod­stvom. I li­ječ­ni­ci i ses­tre u Pa­la­di­no­vu ti­mu, baš kao i on, ima­ju pu­ne ru­ke pos­la, a odra­đu­ju ga sa smi­je­škom.

HUMANITARAN RAD

- Ovo do­sad je sjaj­no, a mis­li­mo ka­ko je to sa­mo po­če­tak jed­ne ve­li­ke pri­če. Si­gur­ni smo ka­ko će od nas doći još mnoš­tvo od­lič­nih vi­jes­ti - ka­žu nam čla­no­vi ti­ma. Dr. Iva­na Bu­lić rek­la nam je ka­ko je s Pa­la­di­nom ra­di­la i na za­gre­bač­kom Re­bru i ka­ko je ri­ječ o vr­hun­skom struč­nja­ku. - On je nacionalno blago. Vra­ti­la sam se u Mos­tar, a evo sad sam ponovno dio nje­go­va ti­ma - ka­za­la je dr. Bu­lić do­dav­ši ka­ko za dok­to­ra ima sa­mo ri­je­či hva­le. Os­ta­li čla­no­vi ti­ma u ša­li nam ka­žu ka­ko se još ni­su na­vik­nu­li na me­dij­sku paž­nju ko­ju je iz­a­zvao. Ina­če, Pa­la­di­no uz sve obve­ze pro­na­la­zi vre­me­na i za hu­ma­ni­tar­ni rad. De­set go­di­na pred­sjed­nik je zak­la­de Va­tre­no sr­ce, ko­ja u uto­rak or­ga­ni­zi­ra sve­ča­nu do­na­tor­sku ve­čer u ho­te­lu Wes­tin ka­ko bi po­mo­gli dje­ci di­ljem Hr­vat­ske. Bit će or­ga­ni­zi­ran i call cen­tar, u ko­jem će su­dje­lo­va­ti svi no­go­met­ni re­pre­zen­ta­tiv­ci, a gra­đa­ni će po­zi­vom na hu­ma­ni­tar­ni broj su­dje­lo­va­ti u pri­kup­lja­nju nov­ca za po­moć Kli­ni­ci za dje­čje bo­les­ti Za­greb te za ak­ci­ju Ko­rak u ži­vot, ko­ja po­ma­že u osi­gu­ra­va­nju sti­pen­di­ja za ško­lo­va­nje dje­ce iz do­mo­va. Bit će iz­ra­van pri­je­nos na 1. pro­gra­mu HRT-a. - Pri­kup­lja­mo no­vac za na­ba­vu ki­rur­ških ins­tru­me­na­ta za Kli­ni­ku za dje­čje bo­les­ti Za­greb te za ak­ci­ju Ko­rak u ži­vot, ko­ja po­ma­že u osi­gu­ra­va­nju sti­pen­di­ja za ško­lo­va­nje dje­ce bez od­go­va­ra­ju­će ro­di­telj­ske skr­bi - re­kao je Pa­la­di­no, ko­ji je an­ga­ži­ran i u udru­zi Adris te u Ro­tary klu­bu Za­greb Kap­tol. - Imam osje­ćaj da tre­ba po­mo­ći i oni­ma ko­je ne poz­na­je­te. Ne sa­mo svo­ji­ma. Naj­ra­di­je dje­ci. Na taj se na­čin hu­ma­ni­tar­no an­ga­ži­ram - za­klju­ču­je.

KOLEGEČla­no­vi ti­ma sret­ni su što mogu di­je­li­ti go­le­mo Pa­la­di­no­vo is­kus­tvo

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.