Ma­ma mi je rek­la: Gle­daj sebe, a ja ka­ko pro­đem

OS­TA­LI U SELU Iv­ka Or­tu­lan je te­le­fo­ni­ra­la maj­ci sve do pa­da Ška­br­nje. U po­s­ljed­njem joj je raz­go­vo­ru rek­la da Pe­tar neće iz ku­će i da će os­ta­ti uz nje­ga

24sata - - NEWS - Pi­še: ROMANA BILEŠIĆ

Maj­ku Ma­ri­ju i oca Pe­tra po­s­ljed­nji sam put vi­dje­la u lis­to­pa­du 1991. go­di­ne, kad su na­pu­šta­li moj dom u Ku­klji­ci. Vra­ti­li su se u obiteljsku ku­ću u Na­din. Maj­ci sam te­le­fo­ni­ra­la sve do pa­da Ška­br­nje. U do­go­vo­re­no vri­je­me doš­la bi na ra­di­os­ta­ni­cu, ja bih na­zva­la te bi­smo tad po­pri­ča­le. U po­s­ljed­njem raz­go­vo­ru rek­la sam joj: ‘Maj­ko, os­ta­vi­te sve i idi­te ća’. Od­go­vo­ri­la je da se otac uvu­kao u kre­vet, od­bi­ja oti­ći iz svo­je ku­će, a ona ga ne že­li os­ta­vi­ti. Nje­zi­ne po­s­ljed­nje ri­je­či pam­tim kao da­nas: ‘Kće­ri, gle­daj­te sebe, a ja ka­ko pro­đem’, oti­ru­ći su­ze go­vo­ri nam Iv­ka Or­tu­lan (63).

MAJKA JE OS­TA­LA UZ OCA

Sa su­pru­gom Zvon­kom go­di­ne je pro­ve­la po­ku­ša­va­ju­ći saz­na­ti ka­ko su joj, kad i pod ko­jim okol­nos­ti­ma nes­ta­li ro­di­te­lji. Iako im se, služ­be­no, sva­ki trag gu­bi 19. 11. 1991. go­di­ne, Iv­ka tvr­di da je od Cr­ve­nog kri­ža i Un­pro­fo­ra saz­na­la da su sve do ope­ra­ci­je Mas­le­ni­ca nje­zi­ni ro­di­te­lji, s još jed­nom mje­štan­kom, bi­li ži­vi. - Oni su do si­ječ­nja 1993. bi­li u Na­di­nu. To nam je po­t­vr­dio Un­pro­for, to su nam tvr­di­li u Cr­ve­nom kri­žu Za­dar i Bi­ograd. Čak smo od čo­vje­ka u Na­di­nu, ko­ji je i da­nas živ, ču­li da je ne­po­sred­no pri­je ope­ra­ci­je Mas­le­ni­ca pri­čao s mo­jom maj­kom. Re­kao joj je: ‘Ma­ri­ja, ve­če­ras iz­ve­di Pe­tra, mi ćemo doći’. A ona mu je od­go­vo­ri­la: ‘Mak­ni se, bi­ži ća, ču­vaj­te sebe’ - gla­som pu­nim bo­li pri­po­vi­je­da Iv­ka. Do­da­je da tu­ga za ro­di­te­lji­ma ne je­nja­va, ža­li i da­nas, a nji­hov ih nes­ta­nak bo­li. No nit­ko je, ka­že, neće mo­ći op­tu­ži­va­ti da je net­ko stra­dao ra­di nje­zi­nih ro­di­te­lja. - Na­kon pa­da Ška­br­nje dva­de­se­tak lju­di, dos­lov­no bo­sih, doš­lo je u mo­ju ku­ću. Svi su rek­li da o nji­ma ne zna­ju ni­šta. Dva da­na kas­ni­je na­zvao nas je je­dan deč­ko, ko­ji je kas­ni­je stra­dao od na­gaz­ne mi­ne, i re­kao mi: ‘Iv­ka, tvo­ji ro­di­te­lji su zak­la­ni’. Evo, i sad me gu­ši ta re­če­ni­ca. Du­go mi je tre­ba­lo da se od to­ga opo­ra­vim, ali kas­ni­je sam saz­na­la da su ipak ži­vi. No rat je to, ni­je se mo­glo do njih. Za­mje­ram i Un­pro­fo­ru što ni­su ni­šta na­pra­vi­li ako su ih vi­dje­li u selu. Za­što ih ni­su iz­vuk­li? Jer si­gur­na sam da su os­ta­li u svojoj ku­ći i da se ni­su mak­nu­li iz nje - pi­ta se Iv­ka. Na prag rod­ne ku­će pr­vi je put kro­či­la u ko­lo­vo­zu 1995. go­di­ne, na­kon ope­ra­ci­je Olu­ja. I da­nas pam­ti osje­ćaj je­ze ko­ji ju je pre­pla­vio dok je ne­kad pi­to­mim pu­telj­kom ko­ra­ča­la pre­ma zga­ri­štu rod­ne ku­će u ko­joj je pro­ve­la naj­ljep­še da­ne ži­vo­ta. - Proš­la sam is­pod že­ljez­nič­kog mos­ta i kre­nu­la pu­telj­kom pre­ma ku­ći. Na jed­nom di­je­lu no­ge su mi se od­sjek­le. Taj muk, ta sa­blas­na ti­ši­na... Ne vi­diš ni mu­hu da pro­le­ti. Niti vje­tra niti pti­ce, sve je bi­lo cr­no. Je­dva sam doš­la do mjes­ta gdje su ne­kad bi­la ulaz­na vra­ta. Sve je bi­lo za­pa­lje­no, os­ta­li su sa­mo cr­ni zi­do­vi, hr­pa pe­pe­la iz kojeg su str­ša­le dvi­je iz­go­re­ne pe­ći - jed­na na dr­va i jed­na na stru­ju. Eto, to je je­di­no što smo naš­li.

SRBI JOJ SA­MI PRILAZE

Ru­ka­ma sam pre­bi­ra­la taj pe­peo, ni sa­ma ne znam što sam oče­ki­va­la i tra­ži­la, ali ni­sam naš­la ni­šta - go­vo­ri Iv­ka. Oči joj se pu­ne su­za­ma dok nas uvje­ra­va ka­ko se o ro­di­te­lji­ma ras­pi­ti­va­la i kod pra­vos­la­va­ca. Ni on­da, kao ni sad, ni­je do­bi­la ni­kak­vu in­for­ma­ci­ju. - Vje­ru­jem da zna­ju gdje su ubi­je­ni i gdje su po­ko­pa­ni. Ali

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.