Z SR­CA...

BI IM OBJAS­NI­LI DA SU ONI STI­GLI IZ SR­CA. NJI­HO­VO PUTOVANJE TRA­JE VEĆ GO­DI­NA­MA...

24sata - - NEWS -

Ne za­mje­ram ni­šta te­ti ko­ja me ro­di­la i os­ta­vi­la u Do­mu. Si­gur­no je ima­la oprav­da­ne raz­lo­ge. Imam pre­div­nu obi­telj, iako mi ni­su bi­olo­ški, je­di­no su oni mo­ji ma­ma, ta­ta i brat. Ka­že nam Lu­ci­ja (15), dje­voj­ka ko­joj je ime na­dje­nu­la so­ci­jal­na rad­ni­ca. - Sin Fi­lip imao je pet go­di­na kad smo raz­miš­lja­li o dru­gom dje­te­tu. Sil­no je htio bra­cu ili se­ku, a ja sam odu­vi­jek htje­la po­svo­ji­ti di­je­te te mu pru­ži­ti lju­bav, sre­ću i dom. To mi je bi­la ži­vot­na že­lja i do­ma smo se svi slo­ži­li s tim - ka­že nam Ti­na Pu­ha­lo (47) do­da­ju­ći ka­ko su zbog toga ima­li pro­ble­ma pri­li­kom po­svo­je­nja. - S ob­zi­rom na to da smo ima­li bi­olo­ško di­je­te, ni­su nas baš htje­li uze­ti u ob­zir. To ni­ka­ko ni­sam htje­la pri­hva­ti­ti. Bi­la sam upor­na, do­sad­na, sla­la mol­be i to se na kra­ju is­pla­ti­lo. Na­kon dvi­je go­di­ne su nas zva­li da upoz­na­mo be­bu Lu­ci­ju - pri­ča i pri­sje­ća se pr­vog su­sre­ta u tom Do­mu. - Kad sam je doš­la vi­dje­ti, so­ci­jal­na rad­ni­ca mi je rek­la da mi ova be­ba baš od­go­va­ra. Ho­da­ju­ći hod­ni­kom raz­miš­lja­la sam što joj to zna­či. Kad sam ugle­da­la Lu­ci­ju, pla­vu, okru­glu, pres­lat­ku, bi­lo mi je jas­no za­što mi je to rek­la. Za­is­ta je iz­gle­da­la kao da je mo­ja. I od­mah je pos­ta­la mo­ja, na­ša - smi­je se Ti­na i gr­li svo­ju dje­voj­či­cu. Lu­ci­ja ja ima­la tad šest i pol mje­se­ci. Obje pla­ve ko­se i svje­tlih oči­ju, nit­ko ne bi re­kao da ni­su u krv­nom srod­stvu. - Ja ne­mam pro­ble­ma s tim što sam po­svo­je­na, znam to od­ma­le­na i to zna­ju svi mo­ji pri­ja­te­lji. Oni ko­ji tek saz­na­ju ne mo­gu vje­ro­va­ti, os­ta­nu za­be­zek­nu­ti jer ma­ma i ja za­is­ta fi­zič­ki sli­či­mo - do­da­je Lu­ci­ja s osmi­je­hom od uha do uha. Ma­ma joj je, ka­že, naj­bo­lja pri­ja­te­lji­ca. - Ja­ko smo po­ve­za­ni u obi­te­lji, pu­no se dru­ži­mo i pri­ča­mo o sve­mu. Čes­to svi za­jed­no ide­mo u ka­za­li­šte, ki­no, mu­ze­je, na pu­to­va­nja. Ali s ma­mom naj­vi­še vo­lim pro­vo­di­ti vri­je­me. Ona je baš super, luc­kas­ta, ni­kad nam ni­je do­sad­no, po ci­je­le da­ne ‘umi­re­mo’ od smi­je­ha, pje­va­mo, ple­še­mo - pri­ča Lu­ci­ja ko­ja ide u pr­vi raz­red sred­nje ško­le, a ba­vi se i ple­som. Una­toč ti­nej­džer­skim go­di­na­ma, ima od­li­čan od­nos s bra­tom Fi­li­pom (22). - Zna­mo se po­sva­đa­ti, ali super se sla­že­mo. Da­li bi­smo sve jed­no za dru­go, a ma­ma i ta­ta ni­kad ni­su pra­vi­li ni­kak­vu raz­li­ku me­đu na­ma - ka­že Lu­ci­ja. Ma­min i ta­tin pri­mjer že­li u ži­vo­tu sli­je­di­ti i ona: - Jed­nog da­na ću i ja po­svo­ji­ti di­je­te. Pu­no je dje­ce u Do­mo­vi­ma ko­ja zas­lu­žu­ju ljep­ši i sret­ni­ji ži­vot od toga. Ja sam naj­sret­ni­ja, to­li­ko lju­ba­vi ima­mo jed­ni za dru­ge, baš nam je li­je­po za­jed­no i ne bih ih mi­je­nja­la ni za što i ni za ko­ga. Ma­ma Ti­na raz­dra­ga­no je gr­li, lju­bi i ma­zi po ko­si te po­jaš­nja­va ka­ko su Lu­ci­ji od pr­vog da­na, kad je po­če­la shva­ća­ti svi­jet oko se­be, go­vo­ri­li da su je po­svo­ji­li. - Kad bi proš­la trud­ni­ca, ona me kao mala is­pi­ti­va­la je­sam li i ja nju ta­ko no­si­la u tr­bu­hu, a ja sam joj objaš­nja­va­la da sam je no­si­la u svo­jem sr­cu, a da ju je u tr­bu­hu no­si­la dru­ga te­ta. Ni­kad ni­smo ima­li pro­ble­ma s njom zbog toga, kao be­ba je doš­la u naš dom, ona je odras­ta­la s tom spoz­na­jom. Ci­je­la obi­telj - ba­ke, dje­do­vi, bra­ća, ses­tre, ne­ća­ci - bi­la nam je pot­po­ra i od pr­vog da­na je pos­ta­la svi­ma nji­ma me­zi­mi­ca. Ni­kad u ži­vo­tu nam u ljut­nji ni­je rek­la da nas ne­će pos­lu­ša­ti jer joj mi ni­smo ma­ma i ta­ta - ka­že Ti­na do­da­ju­ći ka­ko ne mis­li da su oni zbog toga po­seb­ni i ve­li­ki hu­ma­ni­tar­ci. - Mi smo jed­na naj­nor­mal­ni­ja obi­telj – ka­že. I zas­tup­nik Mi­ran­do Mr­sić ima sret­nu, če­tve­ro­čla­nu obi­telj. On i su­pru­ga Di­ana usvo­ji­li su dva dje­ča­ka, bra­ću. - Lu­ka i Le­on su na­ša dje­ca. Bi­olo­gi­ja ne­ma ni­kak­ve ve­ze s ro­di­telj­stvom. Mi se vo­li­mo naj­vi­še na svi­je­tu - pri­ča­ju nam sa sja­jem u oči­ma. Iako Mi­ran­do iz pr­vog bra­ka ima kćer, ni­su du­go raz­miš­lja­li o od­lu­ci ko­ja im je pro­mi­je­ni­la i sva­ka­ko uljep­ša­la ži­vot. Od­lu­či­li su po­svo­ji­ti jed­no di­je­te te mu pru­ži­ti lju­bav, bri­gu, sre­ću i to­pao dom. Na li­je­pu vi­jest iz Do­ma če­ka­li su pre­du­ge tri gdi­ne. I ko­nač­no do­če­ka­li. - Na­zva­li su nas da do­đe­mo vi­dje­ti jed­nog deč­ki­ća od dvi­je i pol go­di­ne. Bi­li smo pre­sret­ni i uz­bu­đe­ni. Doš­li smo na upoz­na­va­nje, a kad sam vi­dje­la Le­ona, zna­la sam da je to mo­je di­je­te - pri­ča Di­ana. A ka­ko je ži­vot čes­to pu­ta ite­ka­ko ne­pre­dvi­div, ta­ko su njih dvo­je na­po­s­ljet­ku pos­ta­li ro­di­te­lji dva dje­ča­ka. Na­ime, kad su se po­če­li dru­ži­ti s Le­onom, ot­krio im je ka­ko je u Do­mu i nje­gov brat ko­ji je tad imao tri i pol go­di­ne. - Ni­smo dvo­ji­li ni se­kun­de. Od­mah smo pre­da­li zah­tjev da će­mo po­svo­ji­ti obo­ji­cu, ni­ka­ko ih ni­smo htje­li raz­dva­ja­ti. To nam je za­is­ta bi­la naj­bo­lja ži­vot­na od­lu­ka - ka­že Mi­ran­do. Je­dva su če­ka­li da dje­ča­ci do­đu ži­vje­ti k nji­ma. Jed­ni dru­gi­ma su po­pu­ni­li sve praz­ni­ne i upot­pu­ni­li ži­vo­te. Nji­ho­vo za­jed­nič­ko putovanje kroz ži­vot, sre­ću i sve ne­da­će tra­je već osam go­di­na.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.