SLALA SAM MU MI SE JAVIO...’

SMO NA PU­TO­VA­NJE U LJUBLJANU, BUDIMPEŠTU, BRATISLAVU... IMA­LI SMO PLA­NO­VE

24sata - - NEWS -

Stra­šan je ovo osje­ćaj, a ne mo­gu ni­ti za­mis­li­ti ka­ko je nje­go­voj maj­ci, obi­te­lji. I da­nas če­kam da po­ša­lje po­ru­ku, da se ja­vi, ili ga kre­nem zva­ti i on­da shva­tim da ga vi­še ne­ma, kroz su­ze nam go­vo­ri Ma­ri­ja Pu­ška­rić (33), dje­voj­ka stra­da­log dje­lat­ni­ka HE Dubrovnik Ma­ta Ma­ška­ri­ća (35). Poz­na­va­li su se 11 go­di­na, a u ve­zi su bi­li se­dam mje­se­ci. Po­s­ljed­nja dva bi­li su ne­raz­dvoj­ni, kao da su shva­ti­li ka­ko su jed­no u dru­gom pro­naš­li srod­ne du­še. - Ni­kad se ne bih od­lu­či­la is­tu­pi­ti u me­di­ji­ma da ni­je bi­lo po­dr­ške nje­go­vih pri­ja­te­lja. Rek­li su mi da tre­bam re­ći ka­kav je čo­vjek bio, do­bar mo­mak i ljud­sko bi­će, ne­ka se zna. Uvi­jek je bio spre­man ša­li­ti se i po­mo­ći, ko­me god je tre­ba­lo. U cr­k­vi smo jed­nom os­ta­vi­li za­vje­te, a on je do­dao: ‘Haj­duk ži­vi vječ­no’. Bio je ve­li­ki na­vi­jač. A ni­je bio od sa­mo­hva­le ni­ti je bio ‘šmin­ker’ - ka­že Ma­ri­ja. Upra­vo ga je ona u to ne­sret­no i tra­gič­no ju­tro u če­t­vr­tak is­pra­ti­la na po­sao. - Poz­dra­vi­li smo se kad je kre­nuo. Ma­lo kas­ni­je smo se ču­li po­ru­ka­ma, a oko 9.15 sa­ti pos­la­la sam mu zad­nju po­ru­ku. Ni­je bio ak­ti­van, ni­je ju vi­dio, pret­pos­ta­vi­la sam da ra­di. A on­da smo na­kon 20 mi­nu­ta doz­na­li za tra­ge­di­ju... Otiš­la sam na Hit­nu, zva­la nje­go­vu maj­ku, do­šao je i moj brat. Ali nit­ko mi ni­je znao re­ći ni što se do­go­di­lo ni gdje je Ma­to, ni me­ni ni nje­go­vi­ma. To je bi­lo mo­žda i naj­go­re u tim tre­nu­ci­ma. Ne­ma­te poj­ma što se do­ga­đa, a sva­šta se pi­še, sva­šta go­vo­ri. Otiš­la sam se s nje­go­vom maj­kom po­mo­li­ti u cr­k­vu sv. Mi­haj­la, je­di­no smo to mo­gli - is­pri­ča­la je Ma­ri­ja. Naj­go­re je, ka­že, što su upra­vo noć pri­je tra­ge­di­je raz­go­va­ra­li ho­će li pro­mi­je­ni­ti po­sao. U HEP-u je ra­dio vi­še od de­set go­di­na i re­kao joj je ka­ko ni­je vi­še sre­tan. Pos­ta­lo mu je do­sad­no i re­kao joj je ka­ko bi ko­nač­no že­lio ra­di­ti bez noć­nih smje­na. - Ka­za­la sam sa­mo ka­ko sam za­bri­nu­ta zbog zra­če­nja u cen­tra­li, ka­ko mis­lim da to ni­je zdra­vo, ali i da će ima­ti mo­ju po­dr­šku što god od­lu­čio - pre­pri­ča­va nam Ma­ri­ja u šo­ku zbog tra­ge­di­je. Na­mje­ra­va na­kon po­gre­ba oti­ći u Sla­vo­ni­ju kod rod­bi­ne. Ne mo­že os­ta­ti u Du­brov­ni­ku jer su sje­ća­nja pre­ja­ka. - Za­uvi­jek će mi os­ta­ti u sr­cu. Pri­je Nove go­di­ne otiš­li smo na pu­to­va­nje u Ljubljanu, Budimpeštu, Bratislavu, Osi­jek, za­to sam i sta­vi­la fo­to­gra­fi­je na Facebook jer ih ni­je imao pu­no, da os­ta­ne u na­šim sje­ća­nji­ma i kroz te sli­ke. Bio je pre­kra­san mla­dić, ima­li smo pla­no­ve kao valj­da i svi mla­di pa­ro­vi. A sad je sve to pre­ki­nu­to ka­že Ma­ri­ja. Na­gla­si­la je dvi­je stva­ri ko­je je shva­ti­la u ovoj te­škoj si­tu­aci­ji. - Mo­gu sa­mo re­ći da smo mi lju­di po­ne­kad glu­pi, bri­ne­mo se oko glu­pos­ti. Za­ma­ra­mo se ne­bit­nim stva­ri­ma i tek kad se do­go­di ovak­vo zlo, shva­ti­mo što je ži­vot. I dru­go, da je pri­je mje­sec-dva od­lu­čio pro­mi­je­ni­ti po­sao, jer ni­je bio za­do­vo­ljan, mo­žda bi sad bio živ. Da svi bu­de­mo ma­lo sprem­ni­ji mi­je­nja­ti ži­vot kad ni­smo za­do­volj­ni, kad nam po­sao ili ne­što dru­go pos­ta­ne na­vi­ka, pa čak i op­te­re­će­nje ka­že Ma­ri­ja. Pod­sje­ti­mo, Ma­ti­no ti­je­lo pro­naš­li su pr­vo u odvod­nom ka­na­lu HE Dubrovnik. Na­kon nje­ga u mo­ru su naš­li ko­le­gu Ivi­cu Zvr­ku, a za Da­vo­rom Poz­ni­akom i da­lje tra­ga­ju. Sum­nja­ju da je i on sko­čio u odvod­ni ka­nal i za­vr­šio u mo­ru. Za­to ga tra­že bro­do­vi­ma te iz zra­ka.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.