Ši­njo­ri­na Smok­va: U po­lju sam sko­ro os­ta­la bez pr­sta...

IZ GRA­DA NA SE­LO Os­no­va­li smo OPG kad nit­ko ni­je znao što zna­či ta kra­ti­ca. Ko­le­gi­ca me zo­ve maj­kom OPG-ova, ka­že San­dra

24sata - - SUPER LJETO - Pi­še: ŽELJKA KRMPOTIĆ

Pri­je 16 go­di­na no­vi­nar­ka iz Za­dra od­lu­či­la je grad­sku vre­vu za­mi­je­ni­ti mir­ni­jim ži­vo­tom na se­lu. San­dra Ba­bac (50) pro­fe­so­ri­ca je en­gle­skog i ta­li­jan­skog je­zi­ka te tu­ris­tič­ki vo­dič za Dal­ma­ci­ju. Go­di­na­ma je ra­di­la kao no­vi­nar­ka u lo­kal­nim me­di­ji­ma i na Hrvatskoj te­le­vi­zi­ji, a pa­ra­lel­no se ba­vi­la od­no­si­ma s jav­noš­ću Za­gre­bač­kog ples­nog an­sam­bla. No sti­glo je pr­vo di­je­te i stva­ri je po­če­la gle­da­ti iz dru­ga­či­je per­s­pek­ti­ve. - Mo­ji ro­di­te­lji su iz Za­dra otiš­li ži­vje­ti u Po­lji­ca, maleno se­lo u za­le­đu. U to vri­je­me sam tek ro­di­la kćer Ma­uru i raz­miš­lja­la sam ka­ko kao maj­ka ko­ja do­ji u ro­di­telj­ske obve­ze uk­lo­pi­ti po­sao bez rad­nog vre­me­na, kad se jav­lja­nja na te­re­nu ili mon­ta­že zna­ju oteg­nu­ti do kas­no u noć. Po­če­la sam raz­miš­lja­ti što bih još mo­gla ra­di­ti i po­mis­li­la: ‘Što ako mi je od­go­vor pred oči­ma i ne vi­dim ga?’. U tom ča­su ugle­da­la sam pred so­bom smok­ve ko­je su pa­le na tlo sa sta­bla ispred ro­di­telj­ske ku­će. Sku­pi­la sam ih mis­le­ći da bih mo­gla s nji­ma ne­što na­pra­vi­ti. Sku­ha­la sam pr­vi pek­mez, ku­ša­la ga i odu­še­vi­la se. To je bi­lo to - pri­sje­ća se San­dra po­če­ta­ka kad je sa su­pru­gom Ala­nom Da­mja­ni­ćem (51) od­lu­či­la grad­sku vre­vu za­mi­je­ni­ti ra­dom na zem­lji. Kon­kret­ni­je, od­lu­či­li su se ba­vi­ti smok­vom ko­je u Dal­ma­ci­ji ima u iz­o­bi­lju i na po­čet­ku se ni­je či­ni­lo kao da je ri­ječ o zah­tjev­noj bilj­ci. Bo­ga­ta je i ra­skoš­na oku­sa, a od nje se mo­gu ra­di­ti mar­me­la­de, pek­me­zi i raz­ni dru­gi pro­izvo­di.

Mi smo pi­oni­ri što se ti­če os­nut­ka OPG-a, jer kad smo ga mi os­ni­va­li, nit­ko ni­je znao što to zna­či i što pred­stav­lja ta kra­ti­ca. Ko­le­gi­ca iz Spli­ta me u ša­li na­zva­la maj­kom svih OPG-ova, pri­ča San­dra.

Na­ša pri­ča je na­iz­gled li­je­pa i idi­lič­na, no sto­ji na stak­le­nim no­ga­ma i iza nje su pu­no ra­da, tru­da i odri­ca­nja, nas­ta­vi­la je. OPG je po­kre­nu­la na zem­lji svo­jih pre­da­ka, a zatim su do­ku­pi­li još ne­ko­li­ko par­ce­la ka­ko bi os­tva­ri­li svo­je pla­no­ve.

SVU­DA SU CR­NE UDO­VI­CE I ZMIJE

- O smok­vi ni­smo zna­li ni­šta. Lo­kal­ni sta­nov­ni­ci su nas is­mi­ja­va­li kad smo po­sa­di­li pr­vi na­sad smok­ve, jer tko još sa­di smok­vu ‘kad ona sa­ma ras­te’? Na nju se u Dal­ma­ci­ji gle­da go­to­vo na ra­zi­ni ko­ro­va, a mi će­mo sad ula­ga­ti u to i stva­ra­ti ne­što. Na­še gos­po­dar­stvo je na kra­ju se­la pa je moj otac mo­rao pla­ti­ti asfalt. Ni­je bi­lo tro­faz­ne stru­je ni vo­de, sve smo to mo­ra­li pla­ti­ti i do­ves­ti ka­ko bi­smo ima­li pro­izvod­ni po­gon, na­vod­nja­va­nje, sve što nam je po­treb­no za rad. Kad ide­te u ci­lja­nu sad­nju na­sa­da, ras­te obim pos­la u ko­ji smo uš­li s po­lu­in­for­ma­ci­ja­ma, a tek smo s is­kus­tvom shva­ti­li da ne ide ta­ko. Pro­či­ta­li smo sve o smok­va­ma, po­ve­za­li se s lju­di­ma, čak sam pri­je 12 go­di­na po­kre­nu­la Fes­ti­val smo­ka­va - opi­su­je po­jaš­nja­va­ju­ći da su po­če­ci kat­kad bi­li i dra­ma­tič­ni, a po­sao ko­ji dje­lu­je la­ga­no iza se­be kri­je i opas­nos­ti po ži­vot. - Kad sam pr­vi put bra­la smok­vu, mis­li­la sam da su me iz­griz­li pa­uci. Sve me svr­bje­lo do te mje­re da sam htje­la is­ki­da­ti ko­žu sa se­be. Ni­sam zna­la da list pec­ka i da plod smok­ve ima ta­ko­zva­nu smok­vi­nu mli­ječ, zbog če­ga mo­raš bra­ti do gr­la za­kop­čan ako je be­reš ne­do­volj­no zre­lu, jer se sa zre­loš­ću sma­nju­je udio mli­je­či. Ov­dje sam pr­vi put u životu na­uči­la vo­zi­ti ko­si­li­cu, ba­ra­ta­ti s pum­pa­ma, ven­ti­li­ma, cri­je­vi­ma i sus­ta­vom za na­vod­nja­va­nje, na­uči­la sam ko­ris­ti­ti vo­ćar­ske ška­re, par­ni ko­tao i va­ku­um-ku­hač - opi­su­je do­da­ju­ći ka­ko ju je u tim tre­nu­ci­ma vo­di­la obi­telj­ska vi­zi­ja o dru­ga­či­jem životu ko­jim bi se­bi i dje­ci osi­gu­ra­la nor­ma­lan ži­vot, dru­ga­či­ji od ono­ga u gra­du. - Po­sa­di­li smo i po­lje smi­lja. Re­zid­ba to­ga grm­lja je zah­tje­van po­sao, dos­lov­no ste sag­nu­ti ci­je­lo vri­je­me, a u gr­mo­vi­ma ži­ve cr­ne udo­vi­ce. Pa kad vi­di­te da vam di­je­te u ru­ci dr­ži ne­tom odre­za­ni grm i ka­že: ‘Ma­ma, vi­di, cr­na udo­vi­ca!’, ni­je vam sve­jed­no. Mo­ra­la sam na­uči­ti i o kuk­ci­ma, gma­zo­vi­ma i zmi­ja­ma. Kao i ve­ći­na lju­di iz gra­do­va, ima­la sam aver­zi­ju i fo­bi­ju od ku­ka­ca, sa­mo na lep­ti­re i bu­ba­ma­re ni­sam ska­ka­la u pa­ni­ci. No s vre­me­nom sam na­uči­la da tre­ba bi­ti na opre­zu sa­mo kad vi­di­te cr­nu udo­vi­cu ili po­sko­ka, os­ta­le zmije u na­šem kra­ju ni­su opas­nost po čo­vje­ka. Go­to­vo sam iz­gu­bi­la li­je­vu ru­ku jed­nom pri­li­kom kad mi se is­pod nok­ta pal­ca li­je­ve ru­ke za­bio trn. Mis­li­la sam da ću ga us­pje­ti iz­va­di­ti i da će iz­a­ći s nok­tom, no ni­sam zna­la da taj trn pu­šta otrov­nu sup­s­tan­cu i mo­že iz­a­zva­ti in­fek­ci­ju. Ta­ko sam ig­no­ri­ra­la pro­blem, a on­da u zad­nji tren sti­gla na ki­rur­gi­ju. Htje­li su mi re­za­ti prst, go­vo­ri­li da mi pri­je­ti am­pu­ta­ci­ja ru­ke. Iz glu­pe si­tu­aci­je za­ma­lo sam iz­gu­bi­la ru­ku, pa sam otr­pje­la re­za­nje me­sa i stru­ga­nje kos­ti. Da­nas imam pa­lac, ali još ne­mam osjet u tom pr­stu - rek­la je.

SVAKODNEVN­E ‘MANE’ SE­LA

Ži­vot na se­lu no­si i dru­ge iz­a­zo­ve. Čes­to im nes­ta­ne stru­ja i čim puh­ne ma­lo ja­ča bu­ra ili pad­ne ve­ća ki­ša, a tu je i lo­ša po­ve­za­nost s gra­dom. Ia­ko do Za­dra ima­ju 20 mi­nu­ta vož­nje, auto­bus­na li­ni­ja vo­zi sve­ga če­ti­ri pu­ta u da­nu. To je pro­blem za dje­cu ko­ja su sad ti­nej­dže­ri. - Imam dvo­je dje­ce. Jo­sip ima 14, a Ma­ura 16 go­di­na. Ve­za­ni su uz Za­dar, a oso­bi­to se kod si­na osje­ti po­tre­ba za gra­dom i za­pra­vo ono što je bi­la pred­nost sad je pos­ta­la ma­na. To su ti ži­vot­ni cik­lu­si. Sad po­či­nje novi cik­lus gdje te­ško mo­že­mo bez gra­da kad su mla­di u pi­ta­nju. Ako nam se pok­va­ri auto, nas­ta­ju kom­pli­ka­ci­je. Do­dat­no, po­šta nam stiže sa­mo dva­put na tjedan. Ako ima­te ro­ko­ve ili na­tje­ča­je, da ne bis­te važ­ne po­šilj­ke pre­du­go če­ka­li, mo­ra­te oti­ći u šest i pol ki­lo­me­ta­ra uda­lje­no op­ćin­sko sre­di­šte Vr­si. Zbog svih prak­tič­nih ži­vot­nih si­tu­aci­ja bu­de da­na kad po­ža­lim zbog od­lu­ke. No na stva­ri gle­dam iz vi­še ku­te­va, vre­men­sko-pros­tor­nih. Sad je ova­ko, cik­lus je ovaj, tko ka­že da će ta­ko i os­ta­ti? Sve op­ci­je su otvo­re­ne. Su­prug je uvi­jek go­vo­rio da ni­kad ne bi oti­šao iz ovak­vog okru­že­nja jer ga to usre­ću­je, ali lju­di smo i mi­je­nja­mo se - rek­la je. Do­da­je da je dr­ži po­nos zbog us­pje­ha ko­ji je os­tva­ri­la vlas­ti­tim proizvodim­a. U Hrvatskoj, sma­tra, po­li­ti­ka, bi­ro­kra­ci­ja i pro­pi­si ni­su na stra­ni po­du­zet­ni­ka.

PROS­TOR ZA NAPREDOVAN­JE

- Oni ko­ji bi tre­ba­li bi­ti naš ser­vis i slu­ži­ti to­me da nas šti­te ra­de upra­vo su­prot­no. Uvo­zi­mo sve i sva­šta jer je jef­ti­no. Po­tom, lju­di su na­vik­li da im je sve dos­tup­no ti­je­kom ci­je­le go­di­ne, a ne gle­da­ju ka­kav je to pro­izvod. Re­ci­mo, mo­ja mar­me­la­da, kad se otvo­ri, u fri­ži­de­ru mo­že sta­ja­ti de­se­tak da­na. Raz­log je taj što je u stak­len­ci sa­mo svje­ža pre­ra­đe­na eko­lo­ški uz­go­je­na smok­va, bez ikak­vih do­da­ta­ka. In­dus­tri­ja u svo­je mar­me­la­de stav­lja dru­ge sas­toj­ke ko­ji omo­gu­ću­ju da ta otvo­re­na mar­me­la­da tra­je znat­no du­lje i da se ne gu­bi na pro­fi­tu. Ne šti­ti­mo vlas­ti­ti pro­izvod ni pro­izvod­nju - is­tak­nu­la je. Ža­los­ti je i či­nje­ni­ca što u lo­kal­noj tr­go­vi­ni ne mo­že ku­pi­ti lo­kal­nu raj­či­cu ma­log pro­izvo­đa­ča iz su­sjed­stva, ne­go se na­bav­lja na ve­li­ko, iz jed­nog centra, naj­češ­će iz uvo­za, što je, uglav­nom, bez mi­ri­sa i oku­sa. Sma­tra i da smo, zbog ne­pos­to­ja­nja jed­nog za­jed­nič­kog ak­cij­skog pla­na na ra­zi­ni dr­ža­ve, pro­pus­ti­li is­ko­ris­ti­ti mo­guć­nost pro­mo­ci­je, pla­sma­na i pro­da­je ma­lih pro­izvo­đa­ča u tu­riz­mu, pa se ta­ko u apart­ma­ni­ma i ho­te­li­ma gos­ti­ma nu­de stra­ni pro­izvo­di. - Smok­vu zo­vu kra­lji­com Me­di­te­ra­na, no to su sa­mo flo­sku­le. Mi je i da­lje tre­ti­ra­mo kao voć­ku non gra­tu. Uglav­nom je pro­tje­ra­na iz ur­ba­nih sre­di­šta jer je plo­do­nos­na i ‘pr­lja’ te se ne uk­la­pa u pos­tu­la­te nad­lež­nih za grad­sko ze­le­ni­lo. Za 10. Fes­ti­val smok­ve us­pje­la sam is­ho­di­ti, u su­rad­nji s grad­skim vlas­ti­ma, da se smok­va za­sa­di kraj Mor­skih or­gu­lja u Za­dru. Ni go­di­nu i pol kas­ni­je net­ko je no­ću smok­vu po­sje­kao i do­bro na­ga­zio. I tu je pri­ča za­vr­ši­la. U Hrvatskoj vje­či­to vo­di­mo rat s pro­mje­nom men­tal­nog sklo­pa po­je­di­na­ca - ka­že i do­da­je da ži­vot na se­lu ima svo­jih pred­nos­ti te da bi či­ta­vu avan­tu­ru bez pro­miš­lja­nja po­no­vi­la.

ŽIVIMO U ‘REZERVATU’

- Ov­dje imam mir, uži­vam u pri­ro­di, ima­mo ne­vje­ro­jat­nih pti­ca ko­je nig­dje drug­dje ne bih vi­dje­la i kod nas je go­to­vo ma­li or­ni­to­lo­ški re­zer­vat. Za­pra­vo, mis­lim da su sva iskustva ko­ja sam sku­pi­la dra­go­cje­na - za­klju­či­la je.

KAD SAM PR­VI PUT BRA­LA SMOK­VU, MIS­LI­LA SAM DA SU ME IZ­GRIZ­LI PA­UCI. NI­SAM ZNA­LA DA ZBOG SMOKVINE MLI­JE­ČI MO­RAŠ BI­TI ZA­KOP­ČAN DO GR­LA, SVR­BJE­LO ME CI­JE­LO TI­JE­LO

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.