AKO DI­JE­TE NE VO­LI ŠKO­LU, ON­DA NE­ŠTO OZBILJNO NE ŠTIMA

PREOPTEREĆ­ENI SU Vla­do Ka­lem­ber i Ana Ruc­ner vo­lje­li bi kad bi nji­hov sin i sva dru­ga dje­ca bu­ba­li ma­nje ne­po­treb­nih po­da­ta­ka te se vi­še igra­li

24sata - - BOLJE OBRAZOVANJ­E -

Sin glaz­be­ni­ka Vla­de Ka­lem­be­ra (66) i vi­olon­če­lis­ti­ce Ane Ruc­ner (36) kre­nuo je ove škol­ske go­di­ne u sed­mi raz­red Os­nov­ne ško­le “Kre­ativ­ni ra­zvoj” u Za­gre­bu. Da­ri­an (13) za sa­da nije po­ka­zao pre­vi­še in­te­re­sa za svi­ra­nje ins­tru­men­ta, po­put ro­di­te­lja, ali se to s vre­me­nom, ka­že Vla­do, mo­že pro­mi­je­ni­ti. Os­nov­no­škol­ca tre­nu­tač­no vi­še za­ni­ma­ju elek­tro­ni­ka i in­for­ma­ti­ka. Po­put dru­gih ro­di­te­lja ko­ji ima­ju ško­lar­ce, i obi­telj Ka­lem­ber su­sre­će se s broj­nim đač­kim bri­ga­ma. - Na­rav­no da je škol­ska tor­ba za dje­cu pre­te­ška, na­ro­či­to do če­t­vr­tog raz­re­da. No sin je sad već ve­lik i usko­ro će mo­ći no­si­ti i me­ne. Čes­to sam, no­se­ći mu torbu dok je bio ma­nji, raz­miš­ljao ka­ko ima pu­no dje­ce ko­ju ro­di­te­lji ne mo­gu vo­di­ti u ško­lu i ko­ja to mo­ra­ju no­si­ti sa­ma ka­že glaz­be­nik. Do­da­je ka­ko on i biv­ša su­pru­ga Ana si­nu pru­ža­ju mak­si­mal­nu po­moć oko uče­nja te su po­di­je­li­li pred­me­te ko­je uče, a Da­ri­an ide i na ins­truk­ci­je.

RAV­NA­TE­LJI BOTANIČKOG

Kad je Da­ri­an kre­nuo u ško­lu bi­lo je, ka­že, pu­no iz­ne­na­đe­nja, ali sad, u sed­mom raz­re­du, svi su se šo­ki­ra­li ko­li­ko mno­go ima gra­di­va. - Onaj tko u pot­pu­nos­ti sav­la­da gra­di­vo Pri­ro­de i druš­tva za 6. raz­red, mo­že bi­ti rav­na­telj Botaničkog vr­ta - sma­tra Ka­lem­ber, ko­ji vje­ru­je da dje­cu tre­ba pos­lu­ša­ti i ra­zu­mje­ti. Do­da­je da su mno­ge dr­žav­ne ins­ti­tu­ci­je sa­me se­bi svr­ha i ne ma­re pre­vi­še za one ko­je bi tre­ba­le šti­ti­ti.

- Kao što vo­le ro­di­te­lje, mo­ra­ju vo­lje­ti i ško­lu, jer ako je ne­ki od njih ne vo­le, u to sam si­gu­ran jer su mi rek­li, on­da sa ško­lom ne­što ne štima. Škol­s­tvo pos­to­ji zbog tih ma­lih lju­di ko­ji su na­ša bu­duć­nost. I ako im se stav­lja ta­ko te­ško gra­di­vo, pre­pu­no ne­bit­nih in­for­ma­ci­ja, zna­či da se sma­tra da oni to mo­gu sav­la­da­ti. A za­što se njih baš ni­šta ne pi­ta ako su to­li­ko spo­sob­ni!?

‘TI NISI IMAO INTERNET’

Gle­dam to po svo­jem dje­te­tu, kad ga tje­ra­mo da uči objaš­nja­va­ju­ći mu da su sve te in­for­ma­ci­je po­treb­ne za op­ću kul­tu­ru. Sin mi ka­že da sam to mo­rao uči­ti jer ni­sam imao internet, a on će ih br­zo na in­ter­ne­tu - kad mu bu­du tre­ba­le. Vje­ru­je­mo im kad ka­žu da im je hlad­no, pa im tre­ba­mo vje­ro­va­ti i kad ka­žu da im je te­ško. Tre­ba im do­pus­ti­ti i da bu­du dje­ca, da se igra­ju, ka­ko se ne bi igra­li kad odras­tu - za­klju­ču­je Ka­lem­ber. (mč)

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.