SLI­KA­NJE S MO­DRI­ĆEM

24sata - - SPORT -

Odu­vi­jek sam vo­lio no­go­met. Imam pu­no pot­pi­sa, dre­so­va i sli­ka poz­na­tih no­go­me­ta­ša. Jed­nog ju­tra zo­ve me pri­ja­telj i hva­li se da se sli­kao u gra­du s Lu­kom Mo­dri­ćem. Na­rav­no da sam po­čeo ur­la­ti i ska­ka­ti od uz­bu­đe­nja. Od­mah sam kre­nuo smiš­lja­ti plan ka­ko do­ći do Mo­dri­ća. Sve mo­guć­nos­ti za­pi­sao sam na pa­pir. Sta­vio sam ka­pu i na­vi­jač­ki šal i kre­nuo. Ka­ko bih bio br­ži, uzeo sam bi­cikl. Do­šao sam u grad, iz­va­dio po­pis i kre­nuo. Pr­vi ko­rak je bio pre­tra­ži­ti sve jah­te u gra­du. Oti­šao sam do jed­ne ri­ve pa do dru­ge, pre­tra­žio sam i sva­ko pris­ta­ni­šte, ali Mo­dri­ću ni tra­ga. Dru­gi ko­rak je bio is­tra­ži­ti uli­cu po uli­cu Sta­ro­ga gra­da. Nje­ga ni­je bi­lo me­đu še­ta­či­ma. Čak sam se uva­lio u jed­nu gru­pu tu­ris­ta i oni su mi pla­ti­li od­la­zak na zvo­nik, pa sam dvo­gle­dom pre­gle­dao grad, ali nje­ga ne­ma pa ne­ma. Tre­ći ko­rak je bio obi­ći sve res­to­ra­ne, pa i one ko­ji ima­ju unu­traš­nji pros­tor. Ušao bih u sva­ki res­to­ran. Pi­tao bih ča­šu vo­de i pa­ž­lji­vo pro­mo­trio gos­te za sto­lo­vi­ma. Ni­je ni tu! Če­t­vr­ti ko­rak bio je na­zva­ti na­še pri­ja­te­lje ko­ji ima­ju res­to­ran u Žr­no­vu. Dok ma­ma ni­je gle­da­la, uzeo sam njen mo­bi­tel i saz­nao nji­hov broj. Sad sam sjeo u hlad i s na­dom utip­ka­vao za po­ziv. Na­ža­lost, saz­nao sam da kod njih ni­je, ni­ti je bio, ni­ti ima­ju tak­vu re­zer­va­ci­ju. Ma gdje li se skri­va? No ni­sam odus­ta­jao. Na­zvao sam pri­ja­te­lja da saz­nam vi­še de­ta­lja o to­me gdje je sreo Mo­dri­ća. Opi­sao mi je jah­tu te sam opet kre­nuo do pris­ta­ni­šta. Kad sam je na­šao, ušu­ljao sam se na nju. Išao sam uz ogra­du i pre­tra­žio oba ka­ta. Ta­da su me ugle­da­li. Ne­maš ka­mo po­bje­ći na jah­ti ne­go u krug. Kad su me op­ko­li­li, po­ju­rio sam na kat, sko­čio s jah­te i pre­sko­čio me­tar i pol mo­ra te se do­če­pao kop­na. Ja sam nas­ta­vio tr­ča­ti, a oni su odus­ta­li. Za­di­ha­no sam opet na­zvao pri­ja­te­lja, a on mi je re­kao da se ze­zao i da je sve iz­mis­lio. Po­lu­dio sam: Iz­gu­bio sam ci­je­lo ju­tro, ju­ri­šao po gra­du u svim prav­ci­ma, šu­ljao se i bje­žao, a sve bez ve­ze! Vra­tio sam se ku­ći obli­ven zno­jem, lju­tit, ner­vo­zan, bi­je­san. Ma­ma me pi­ta­la za­što sam ta­kav i za­što kas­nim na ru­čak. Ni­sam znao što ću jer sam joj re­kao da se idem igra­ti u su­sjed­stvo pa sam joj sve is­pri­čao. Mis­lio sam da će me tje­ši­ti, ali ni­sam do­bro pro­šao. A ka­ko je su­tra­dan pro­šao moj pri­ja­telj, bo­lje da ne zna­te.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.