Nas dva bra­ta smo u ku­ći bez stru­je i kro­va

Bra­ća Kru­ho­vić iz Gli­ne ži­ve u ne­ljud­skim uvje­ti­ma

24sata - - PRVA STRANICA - Pi­še: DENIS MAHMUTOVIĆ

Ho­će­te li da vam po­ka­žem osob­nu, pi­ta nas po tre­ći put po­grb­lje­ni, iz­mo­žde­ni sta­rac u pr­lja­vom ple­te­nom džem­pe­ru.

Že­li nam upor­no do­ka­za­ti da je Hr­vat, kao da grb na nje­go­vu služ­be­nom do­ku­men­tu ima ikak­ve ve­ze s raz­lo­gom na­šeg po­sje­ta. Ni­smo ga doš­li le­gi­ti­mi­ra­ti, ni nje­ga ni nje­go­va bra­ta. Jed­nos­tav­no je, pri­če o nji­ma su se či­ni­le pre­vi­še ne­vje­ro­jat­ni­ma da bi bi­le is­ti­ni­te pa smo se za­pu­ti­li da se o nji­ho­vu ži­vo­tu uvje­ri­mo na vlas­ti­te oči.

Da bis­te doš­li do Mir­ka i Ma­te Kru­ho­vi­ća mo­ra­te uni­šti­ti auto. Nema druge, osim da raz­ro­va­nim pu­tem kre­ne­te pje­ške. Na­ći će­te ih obo­ji­cu u šu­mi, u vraž­joj ma­te­ri, iza se­la Ša­tor­nja na Ba­no­vi­ni, ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra od Gli­ne. Kao paž, usu­sret će vam izaći je­dan žu­ti av­li­ja­ner, ne­umor­no sret­na i la­ja­va ži­vo­ti­nja. Uz­ma­ha­nog re­pa, po­vest će vas kroz sta­bla, pre­ko trav­na­tog sa­ga do dvo­ra bra­će Kru­ho­vić i uljud­no pred­sta­vi­ti vaš do­la­zak. Ipak, kad na­po­kon do­đe­te na že­lje­nu adre­su, uvje­rit će­te se da ni­kad ni­šta ni­je ma­nje na­li­ko­va­lo na dvo­re. Nji­ho­va ku­ća, ako se to uop­će mo­že na­zva­ti ku­ćom, iz­gle­da kao da je sa­mo ču­do još dr­ži na oku­pu. Na­he­re­na dr­ve­na stra­ća­ra, ob­gr­lje­na pa­uči­nom i po­kri­ve­na raz­bi­je­nim, ri­jet­kim cri­je­pom već de­set­lje­ći­ma pru­ža raz­bi­je­ni krov nad gla­vom Mir­ku i Ma­ti, dvo­ji­ci iz­bo­ra­ne bra­će ko­ji su već po­šte­no za­ga­zi­li u se­dam­de­se­te i ko­ji se već de­set­lje­ći­ma po­šte­no po­ku­ša­va­ju ot­hr­va­ti ki­ši, sni­je­gu, zi­mi, vru­ći­ni, gla­di, mraku, bo­les­ti i so­ci­jal­noj po­mo­ći. Uvje­ti u ko­ji­ma ži­ve ni­su prik­lad­ni za onog žu­tog psa, a ka­mo­li za dvo­ji­cu krh­kih sta­ra­ca.

- Tu smo ci­je­li svoj ži­vot. Hr­va­ti smo. Od­nos­no, mi­je­ša­ni smo. Maj­ka nam je bi­la Sr­p­ki­nja, a otac Hr­vat. Od­go­je­ni smo na hr­vat­skoj vje­ri, ka­to­li­ci smo. Ni­smo otiš­li ti­je­kom Olu­je. Nit­ko nam ni­je na­udio, ljudi su ov­dje bili me­ka­ni. Ni ri­je­či nam nit­ko ni­je rekao. Ho­će­te da vam po­ka­že­mo osob­ne? - go­vo­re uglas bra­ća Kru­ho­vić. Mr­ša­vi i zgu­re­ni, sto­je pred tom gro­te­sk­nom iz­li­kom za ku­ću i po­nav­lja­ju da su Hr­va­ti. Kao da im umjes­to dik­ta­fo­na dr­ži­mo pu­šku pod bra­dom. Ci­je­lo se­lo Ša­tor­nja je bi­lo hr­vat­sko, ka­žu, ali sad ov­dje nema ni­ko­ga. Če­tr­na­est ima­nja se tu ras­pros­ti­ra­lo, naj­ma­nje sto­ti­nu ljudi je ži­vje­lo na ovom za­bo­rav­lje­nom ko­ma­du zemlje, ra­đa­lo se, ve­se­li­lo, tu­go­va­lo i umi­ra­lo, a sad, evo, knji­ga je spa­la na dva slo­va. Od­nos­no, na dva bra­ta. Mo­že­mo li ući, pi­ta­mo. Mo­že, ka­ko ne, za­ma­hu­je čvor­na­tom ru­kom sta­ri Ma­to i uvo­di nas u ku­ću. Gu­ra škri­pa­va vra­ta u stra­nu, pre­ko­ra­ču­je gu­me­nom čiz­mom pre­ko po­vi­še­nog pra­ga i ula­zi u mrak. Dos­lov­no u mrak jer Kru­ho­vi­ći ne­ma­ju stru­je. Is­ti­na, ima­li su je do ra­ta, is­ti­na, sami su šez­de­se­tih ko­pa­li ka­na­le i ru­pe za dr­ve­ne ban­de­re ko­je su sad za­mi­je­ni­li be­ton­ski stu­po­vi, is­ti­na, sad ti stu­po­vi pro­la­ze ne­ko­li­ko me­ta­ra od nji­ho­va do­ma, ali oni sve­jed­no ne­ma­ju stru­je. Bez ob­zi­ra na cr­nu, lje­ska­ju­ću ka­bel­sku zmi­ju koja im se pro­te­že pre­ko ri­jet­kog kro­va. Nema svje­tlos­ti za njih.

SA­MO JED­NA ŽARULJA

- Što bi nam tre­ba­lo? Ako mo­že, ba­rem jed­nu si­ja­li­cu da nam met­nu. Ako mo­že. Jed­na si­ja­li­ca sip­lji­vo go­vo­ri Mir­ko dok nam se oči pri­vi­ka­va­ju na ta­mu. Ne mo­gu nam po­šte­no otvo­ri­ti pro­zo­re iz jed­nos­tav­nog razloga što pro­zo­ra ne­ma­ju. Imaju ok­na s raz­bi­je­nim stak­li­ma u dr­ve­nim zi­do­vi­ma, ali po­treb­no bi bi­lo stvar­no ra­zvu­ći is­ti­nu da tak­ve rup­ča­ge na­zo­ve­mo pro­zo­ri­ma. Na na­šu za­mol­bu, ski­nu­li su na­krat­ko da­ske ko­ji­ma su ih za­ku­ca­li i od­gur­nu­li iz­je­de­ne zas­to­re. Da ima­mo do­volj­no svje­tlos­ti za fo­to­gra­fi­ra­nje. Unu­tra, u toj je­di­noj pros­to­ri­ji, nema po­da. On­dje gdje bi nor­mal­na obi­telj ima­la plo­či­ce ili par­ket, Kru­ho­vi­ći imaju ras­puk­lu, ne­rav­nu zem­lju. Smr­di na vla­gu i na još ne­što. Mo­kro dr­vo, možda. U mrač­nim ku­to­vi­ma su dvi­je umr­lja­ne, mas­ne pe­ći. Za sva­kog bra­ta po jed­na, kad zi­ma za­gri­ze u Ba­no­vi­nu. Ka­žu da obje pe­ći ra­de. Do­du­še, jed­na ma­lo vi­še di­mi, ali ba­rem pru­ža to­pli­nu. Ko­ra­ča­mo pre­ko oč­vr­s­nu­lih pod­nih hu­ma­ka i za­obi­la­zi­mo pa­uči­nu koja se tvr­do­gla­vo ovje­si­la za krov­ne gre­de. Ne­kad bi­je­li, po­pu­ca­li zi­do­vi sad su po­pri­mi­li nez­dra­vu, žuć­kas­tu ni­jan­su. Što su one dvi­je hr­pe na sre­di­ni, pi­ta­mo ih. Upi­re­mo pr­stom u go­mi­lu ot­pa­da za­kri­ve­nog gru­bim de­ka­ma. Tu spa­va­mo, od­go­va­ra­ju. No­ću, kad idu na po­či­nak, bra­ća se sklup­ča­ju na pljes­ni­vim ma­dra­ci­ma, ba­če­ni­ma pre­ko ras­tu­re­nog ka­uča i ne­če­ga što je ne­kad dav­no mo­gao bi­ti kre­vet. U jed­nom ku­tu je stol s iš­ča­še­nom sto­li­com. Na sto­lu lo­nac sa sko­re­nom ka­šom. Za­bi­li su do­po­la do­go­rje­lu svi­je­ću u nju. Go­re li­je­vo, na zi­du, za­ku­can je po­žu­tje­li sat. Ne ra­di, vjer­no ilus­tri­ra ka­ko je vrijeme ov­dje sta­lo. - Ima­li smo ne­kad i ra­dio, slu­ša­li smo ga. Sad vi­še ne­ma­mo - pri­ča Mir­ko i po­ka­zu­je u pra­zan kut stra­ća­re, iz­me­đu pe­ći i pa­nja. Na nje­mu su ne­kad sje­di­li uz va­tru i os­lu­ški­va­li vi­jes­ti iz ci­vi­li­za­ci­je. Kraj ula­za, u ne­ka­daš­njem hod­ni­ku, pri­č­vr­š­ćen je pras­ta­ri sat za stru­ju. Možda naj­be­sko­ris­ni­ji pred­met u ci­je­loj ku­ći. Kao da im se ru­ga s vi­si­ne.

- Od če­ga ži­vi­mo? Ima­mo po­ljo­pri­vred­nu pen­zi­ju od 900 ku­na i ovih osam kra­va. Ali kad ih po­ku­ša­mo pro­da­ti, nu­de nam ti­su­ću, ti­su­ću i pet­sto ku­na za kra­vu koja ina­če vri­je­di pet pu­ta vi­še. Ali ne­ma­mo iz­bo­ra, ne že­li­mo pri­ma­ti so­ci­ja­lu ili sje­di­ti is­pred du­ća­na - ka­že Ma­to. Ški­lji na jed­no oko dok nam po­ka­zu­je ru­pe u kro­vu. Ka­že da ga je oz­li­je­dio još dav­no, kad je pao iz ka­mi­ona na Su­tjes­ci, dok se sni­mao film. Ne­dav­no je us­tao u mraku i uda­rio gla­vom u kva­ku. Rav­no u po­vri­je­đe­no oko. Ali do­bro je, ka­že, još vi­di na nje­ga. Sami su na ovoj pus­to­po­lji­ni. Ima­li su jed­nu ses­tru, ali nje vi­še nema. - A ov­dje vam je bi­lo pri­je sve­ga. Sto ko­ma­da sto­ke, ljudi bi ima­li pše­ni­ce po 10, 20, 30 me­ta­ra! Ima­li smo sje­nik, po­ku­ša­li smo ga i po­pra­vi­ti, ali su se maj­sto­ri jed­nom na­pi­li i sru­šio se. Sad nema vi­še ni­šta - ši­ri ru­ke Mir­ko. Ni­je im ovo je­di­na ne­da­ća s maj­sto­ri­ma. Pla­ti­li su, ka­žu, ne­dav­no ne­kim ljudima ka­pa­ru da im po­pra­ve pro­kiš­nja­va­ju­ći krov, ali oni se na­kon to­ga ni­kad ni­su po­ja­vi­li. - Sad vam ov­dje nema ni­ko­ga. Ne do­la­ze ljudi. Bi­le su one iz­bje­gli­ce, oni ljudi ko­ji bje­že. Na­šao sam ih u šta­li jed­nog ju­tra. Si­ro­ti­nja, pek­li su glji­ve na va­tri. Dao sam im ma­lo kru­ha - do­da­je Mir­ko.

U ru­ci ste­že na­re­za­ni kruh u vre­ći­ci. Do­ni­je­li smo ga jer nam je Bran­ka Bak­šić Mi­tić, do­gra­do­na­čel­ni­ca Gli­ne i sjaj­na že­na iz ini­ci­ja­ti­ve Ljudi za ljude, rek­la da bra­ća ne­ma­ju što jes­ti.

ŽI­VOT U MRAKU

- Ma ni­smo glad­ni. Ima­mo to su­ho me­so, ali te­ško ga je gris­ti - mum­lja Ma­to kroz ri­jet­ke zu­be. Iz­nad gla­ve mu se li­je­no nji­šu po­cr­nje­li su­ho­mes­na­ti vi­sulj­ci. Vo­di nas do za­hr­đa­log bu­na­ra i spu­šta kan­tu u po­nor. Vr­ti škri­pe­ću ko­lo­tu­ru sve dok se neg­dje u du­bi­ni ne za­ču­je muk­li udar vje­dra u dno. Ka­že da vo­da ni­je do­bra za pi­će jer je net­ko dav­no po­ba­cao pa­nje­ve do­lje. Sve­jed­no je pi­ju, ne­ma­ju iz­bo­ra. Što vam tre­ba, pi­ta­mo ih. In­zis­ti­ra­mo jer je ne­pri­hvat­lji­vo da ljudi ko­ji ova­ko ži­ve tra­že sa­mo jed­nu ža­ru­lju.

- Pa haj­de, kad već pi­ta­te. Možda da se po­pra­vi krov? Da vi­še ne cu­ri. I pro­zo­ri? I ako mo­že da se očis­ti bu­nar? - sra­me­ž­lji­vo go­vo­re bra­ća.

Mir­ko pet­lja pr­sti­ma po džem­pe­ru. Ne­ugod­no im je. Ne že­li­mo vi­še sme­ta­ti. Mo­ra­ju ići, ka­žu da tre­ba­ju po­ku­pi­ti si­je­no od ne­kog čo­vje­ka. A i kra­ve će im od­lu­ta­ti. Poz­drav­lja­mo ljude i pe­nje­mo se u iz­raz­bi­ja­ni auto. Če­ka ga is­ta div­lja ru­ta na pu­tu na­trag. Pre­ma asfal­tu, stru­ji, čis­toj vo­di, hra­ni i to­pli­ni. Pre­ma sve­mu ono­me što uzi­ma­mo zdra­vo za go­to­vo dok ljudi na sat vre­me­na vož­nje od Za­gre­ba ži­ve kao za­bo­rav­lje­ne ži­vo­ti­nje. Ma­še­mo im dok tre­skom za­tva­ra­mo vra­ta. Uz­vra­ća­ju nam.

- A je li, ne tre­ba vam on­da osob­na - pi­ta nas Mir­ko još jed­nom, za sva­ki slu­čaj. Za­hva­lju­ju­ći do­brim ljudima iz Em­me­ze­te, ob­no­va nji­ho­ve ku­će već je za­po­če­la.

Ovo je pros­to­ri­ja u ko­joj se bra­ća sva­ko ju­tro bu­de i sva­ku ve­čer idu spa­va­ti

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.