Kako je izgledao Dinov posljednji, 44. rođendan, zanimalo nas je.
- On i Daniela su došli kod nas doma iz Sutivana. Kosa mu je bila ogromna, taman je došao od brice. I dala sam mu neko voće, kivi je obožavao. Jeo je, jeo je, nije prestao jesti. I kaže da ima promociju u Zagrebu. Valjda je bija nervozan. Jer on je uvik prije izlaska albuma bija nervozan, tremu je ima. On je inače tremaš bija, iako je izgledalo kao da nije. To je bilo zadnje šta sam ga vidila. Uvik kažem da sam ga sanjala tu noć kad je umro. Sanjala sam da me zove, na Bačvicama je to bilo. ‘Mama, dođi, dođi’, govorija mi je. Bija je mrak, na jednoj stini je bija. Ja kažem: ‘Ne mogu ti doć, ne mogu ja sad to priplivat Dino, dođi ti ovamo’. Ja sam se ujutro probudila s jednim lošim osjećajem. A primala sam još goste i sućuti za Borisa. Jer Boris je umro šest mjeseci prije. Javila mi je jedna prijateljica da je Dino umro. Nisam se puno iznenadila. Imala sam taj neki ružni osjećaj o kojem nisam nikom govorila.
I digla sam se mirno sa sjedalice i nazvala rodicu i sve ostale da im kažem da je Dino umra. Ko da sam u nekom drugom svijetu bila. To je interesantno. Isključiš se i kažeš: ‘Sad Diana mirno’ i to je tako. Nikakvih panika nije bilo. Razumim i to, ali kod mene toga nikad nije bilo. Drugo, imam tako suhe oči da moram kapi stavljat. Tako kod mene suza nije bilo. Čudno. Baš sam rekla: ‘Bože dragi, zbog čega je ovo ovako’. Onda mi je doktor reka: ‘Vi imate takve oči, ali zato imate tlak 250, draga gospođo’. Inače sam mirna osoba. Ali to negdi u čoviku stoji. Eto to, ona pisma, citat od Tolstoja. Grubo je. To treba preživit. Al svaki put kad su ovi datumi malo je grubo. Onda imam tu sliku ispod TV-a pa pogledam. Sad ga sve rjeđe vidim po televiziji. Ne puštaju njegove pisme, prije jesu. Kad ima sad tih pivača kolko oćeš, dok svi dođu na red. Mrtvi su zadnji. Eto. Tako je to u životu. Evo da nije Sutivana, tamo su dali ulicu Dina i Borisa. Točno tamo di je kuća u Sutivanu. To je jedna mala kala. Inače Split ništa. Ko da ne postoje. Ali zato drugima čine veliku feštu. To je tako. Reka je meni Boris jedan put, on je bio masu bolestan, ali nije htio nikog opterećivat. Jedan put mi je reka: ‘Vidit ćeš ti koji sam ja Splićanin kad umrem’. Govorili su i da Smoji nije doša na grob. On ni ocu nije bija na grobu. On i grobovi i vinčanja, nikako. On je iša na grob kad niko nije vidija. Kad je Smoje umra, ko da mu je umro drugi otac.
Jako je bio vezan za Smoju. To Lepa nije ni znala. Dva dana prije nego što je Smoje umra sjedio je u kafiću i Boris ga je vidio i pričali smo. Smoje je posli s pasom iša prema kući i to je bilo zadnje šta smo ga vidili. A putovali smo svugdi. S dicom, Boris i ja. U Sutivan smo bili po dva miseca liti. I sa Smojom i Lepom smo putovali, najviše u Pisak, ljetovali smo po mjesec dana s njima. godina mi je iz čista mira reka da bi volija zauvijek imat 18. On ka da nije bija za ovi svit, ka da je doša iz svemira. Mali svemirac. Čudo jedno od maloga. Kad se rodija, nije tija ni na prsa. Nije tija jest ni dudu. Jednom me pita: ‘Majko, kako si ti to mene othranila’. Sa žličicom je jeo, dva miseca sam mu uvaljivala žličicu. Kad je vidija da brat vozi biciklu, imao je 2,5 godina, sjeo je na biciklu i odvozija. Kad smo išli na skijanje, u životu skije nije vidija, a popea se na vrh planine, uzea skije i iša se spuštat. I razbija skije, morala sam platit 2000 lira zbog tih skija, pa to