Ex­pre­ssa

Express - - VODEĆI DOBAVLJAČI TRAVE -

Grad­nja nuklearne elek­tra­ne Kr­ško (NE Kr­ško) za­po­če­la je 1974., če­ti­ri godine nakon što su Slo­ve­ni­ja i Hrvatska pot­pi­sa­le spo­ra­zum o za­jed­nič­kom pro­jek­tu. Te­me­ljio se na nuk­le­ar­noj teh­no­lo­gi­ji poz­na­te ame­rič­ke tvrt­ke Wes­tin­g­ho­use. Službe dr­žav­ne si­gur­nos­ti Hr­vat­ske i Slo­ve­ni­je de­talj­no su „po­kri­va­le“taj va­žan pro­jekt zbog broj­nih ame­rič­kih stručnjaka ko­ji su sudjeloval­i u grad­nji. Dva su ci­lja. Prvi, za­us­ta­vi­ti in­fil­tra­ci­ju ame­rič­kih i za­pad­nih oba­vje­štaj­nih služ­bi u NE Kr­ško ti­je­kom i nakon završetka. I dru­gi cilj, ko­ji je odre­đen nakon što je elek­tra­na pos­ta­la ope­ra­tiv­na, pra­ti­ti i one­mo­gu­ća­va­ti dje­lo­va­nja ze­le­nih ak­ti­vis­ta i me­di­ja u stva­ra­nju jav­nog ot­po­ra nuk­le­ar­nom pro­gra­mu SFRJ. Po­go­to­vo nakon poz­na­te ka­tas­tro­fe u Čer­no­bi­lu. Taj ti­hi rat UD­BA-e i ak­ti­vis­ta tra­jao je od sre­di­ne 80-ih, a za­vr­šio je služ­be­nim odus­ta­ja­njem vlas­ti SFRJ od pro­gra­ma grad­nje nuk­le­ar­ki.

Pro­jekt grad­nje NE Kr­ško bio je ja­ko slo­žen, i to ne samo u teh­nič­kom smis­lu. Pri­mje­ri­ce, ame­rič­ki iz­vo­đa­či iz me­ga­t­vrt­ke Wes­tin­g­ho­use sla­li su u svo­ju cen­tra­lu u Pit­t­sbur­gh iz­vje­šta­je o sta­tu­su pro­jek­ta gdje su otvo­re­no na­gla­ša­va­li niz po­te­ško­ća s ko­ji­ma su se su­sre­ta­li. Dio tih in­ter­nih do­ku­me­na­ta, ko­ji su bi­li po­vjer­lji­vi i na­mi­je­nje­ni samo še­fo­vi­ma Wes­tin­g­ho­usa u SAD-u, za­vr­šio bi na sto­lo­vi­ma ta­daš­njih vi­so­kih po­li­ti­ča­ra SR Hr­vat­ske. Di­je­lo­vi ame­rič­kog do­ku­men­ta „Ocje­ne Wes­tin­g­ho­usa o pro­jek­tu“upu­će­nog iz­vjes­nom Si­mon­su, iz lis­to­pa­da 1975., dos­tav­ljen je re­pu­blič­kom i par­tij­skom vr­hu: Mil­ki Pla­ninc, Du­ša­nu Dra­go­sav­cu, Ivi Pe­ri­ši­nu, Ja­ko­vu Si­rot­ko­vi­ću, Ivi Ba­uto­vi­ću. ‘Ne­ma ni­kak­ve sum­nje da je pro­jekt Kr­ško pun te­ško­ća. Či­ni­li smo mno­ge po­ku­ša­je da se is­pra­ve broj­ni pro­ble­mi na taj na­čin što smo po­du­zi­ma­li mje­re čim su se pro­ble­mi po­jav­lji­va­li ili kroz po­ku­ša­je da se pro­ble­mi pre­dvi­de, da se na njih una­pred upo­zo­ra­va... Ovom je me­to­dom pos­tig­nut slab us­pjeh i za nas je doš­lo vri­je­me da pre­is­pi­ta­mo pro­tek­lu go­di­nu ra­da i ra­zvi­je­mo plan za bu­duć­nost. Po­ku­ša­li smo, ov­dje, da po­di­je­li­mo pro­ble­me u glav­ne gru­pe i da iz­bjeg­ne­mo ula­že­nje u de­ta­lje. De­ta­lji je­su po­treb­ni, ali o nji­ma mo­že­mo di­sku­ti­ra­ti i kas­ni­je, a na ovoj is­toj okos­ni­ci. Uklju­če­ne su dvi­je re­pu­bli­ke. Stu­panj ko­ope­ra­ci­je i ra­zu­mi­je­va­nja na vi­šim ni­vo­ima je di­sku­ta­bi­lan (qu­es­ti­ona­ble). To je vr­lo osjet­lji­vo po­li­tič­ko područje, gdje W. ( Wes­tin­g­ho­use, op. a.) ne bi mu­dro pos­tu­pio kad bi pokušao bi­lo kak­vu ak­ci­ju za di­rek­t­no rje­ša­va­nje pro­ble­ma, ali una­toč to­me, uvje­ren sam da ve­lik dio na­ših ne­pri­li­ka le­ži upra­vo ov­dje’, kaže se u ame­rič­kom iz­vje­šta­ju. Dio ma­te­ri­ja­la SDS-a SRH pre­pri­ča­va sta­ja­li­šta ame­rič­kih stručnjaka o ta­daš­njo­em re­ži­mu i dr­žav­nom ure­đe­nju.

‘Od mar­gi­nal­nog je zna­ča­ja, ali ov­dje iz­no­si­mo kao ilus­tra­ci­ju niz pri­vat­nih po­li­tič­kih za­pa­ža­nja „o so­ci­ja­liz­mu“jed­nog ame­rič­kog stručnjaka za kon­tro­lu kva­li­te­te iz­ved­be (Er­nest Kuhn, inž.). On ocje­nju­je, i o to­me pri­vat­no pi­še u SAD, da ni­je toč­no kao što se prok­la­mi­ra da kod nas ne­ma ne­za­pos­le­nos­ti. To opi­su­je na pri­mje­ru svog osob­nog pri­ja­te­lja Ju­gos­la­ve­na, in­že­nje­ra elek­tro­ni­ke, ko­ji ne može do­bi­ti za­pos­le­nja „jer ne pri­pa­da Sa­ve­zu“(Ko­mu­nis­tič­koj par­ti­ji, op. a.). Na­po­mi­nje da je nje­gov iz­bor da tra­ži i če­ka rad­nu vi­zu. Za­tim is­ti­če pri­mjer pri­ja­te­lja pro­fe­so­ra na Za­gre­bač­kom sve­uči­li­štu ko­ji svo­je pri­ho­de mo­ra do­pu­nja­va­ti svi­ra­njem kla­vi­ra u ho­te­lu. Pi­še i o svom pri­ja­te­lju stu­den­tu ko­ji, iako loš stu­dent, već ima če­ti­ri po­nu­de za za­pos­le­nje, jer je sam lo­kal­ni se­kre­tar u Sa­ve­zu, jer mu je otac sta­ri par­ti­zan i jer „ima ve­ze“. Na­da­lje, taj in­že­njer kons­ta­ti­ra da pro­gram rad­nič­kog sa­mo­uprav­lja­nja u prak­si ne ra­di. Glav­ni prigovor ko­ji on na­la­zi jest da nad­zor­no osob­lje u svim oblas­ti­ma pro­izvod­nje sno­si ve­li­ku od­go­vor­nost, a is­to­vre­me­no ima vr­lo ma­lo auto­ri­te­ta i vlas­ti. Ovu tvrd­nju na­iv­no ilus­tri­ra pri­mje­rom ne­kih pos­lo­vod­ja či­ji su se radnici une­sre­ći­li jer ni­su slu­ša­li nje­go­va upo­zo­re­nja o za­šti­ti na ra­du, pa sa­da te pos­lo­vo­dje sje­de u za­tvo­ru. U cje­li­ni uzev­ši može se kons­ta­ti­ra­ti da ovi i os­ta­li ras­po­lo­ži­vi po­da­ci samo uka­zu­ju na po­tre­bu za dalj­njim ra­dom na ot­kri­va­nju i do­ku­men­ti­ra­nju even­tu­al­nih

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.