Ex­pre­ssa

Express - - EKSKLUZIV -

Re­kao je da se ne tre­ba ni­če­ga bo­ja­ti jer će sve bi­ti u re­du. Ja sam opet po­no­vio svo­ju mol­bu objaš­nja­va­ju­ći da sam du­go go­di­na bio u Ita­li­ji i u lo­go­ri­ma i u in­ter­na­ci­ji, pa da ne bih vi­še že­lio is­pro­ba­va­ti sli­čan ži­vot, te da bih bar ne­ko vri­je­me os­tao iz­van za­rob­lje­nič­kog lo­go­ra, na što se on kao ma­lo za­mis­lio i re­kao mi: ‘Pa do­bro. Mo­žeš. Po­gle­daj ne­ko vri­je­me iz­va­na, pa ćeš se već on­da od­lu­či­ti’ (ili ima­ti vre­me­na od­lu­či­ti) i po­nov­no smi­je­še­ći se tvr­dio ka­ko se ne tre­ba bo­ja­ti ni­če­ga i da je sve ure­đe­no i do­dao: ‘Uos­ta­lom, ja već imam ov­dje i pi­sme­no’ (ili pi­smo) i pri to­me iz­vu­kao iz dže­pa ka­pu­ta (bio je u gra­đan­skom odi­je­lu) na­po­la jed­nu ku­ver­tu i za­do­volj­no se smi­je­še­ći opet je uvu­kao unu­tra. Ja sam se na to po­ka­zao vid­no obra­do­van, ia­ko sam mu vje­ro­vao i na ri­ječ, mis­le­ći ka­ko je već us­pio ima­ti pi­sme­no u ru­ka­ma, te ka­ko je pot­pu­no os­tva­rio ono što je ra­ni­je dao nas­lu­ći­va­ti. To je sve bi­lo po­ja­ča­no nje­go­vim mir­nim i ras­po­lo­že­nim iz­gle­dom”. Opi­su­je ka­ko je Pa­ve­lić hlad­no i smi­re­no vo­dio na­rod pre­ma tra­ge­di­ji, kao što je bio smi­ren i kad je da­vao Dal­ma­ci­ju Mu­sso­li­ni­ju, bez­oč­no pri­tom va­ra­ju­ći i us­ta­še, i Slav­ka i Di­du Kva­ter­ni­ka, i ci­je­li na­rod. U emi­gra­ci­ji Pa­ve­li­ća su, na­ime, ne­pres­ta­no po­ho­di­li Mu­sso­li­ni­je­vi lju­di, ko­ji su ga fi­nan­ci­ra­li i dr­ža­li kao svo­ju ma­ri­one­tu.

Knji­ga vr­vi aneg­do­ta­ma i pre­šu­će­nim mjes­ti­ma tog di­je­la hr­vat­ske povijesti. Mo­škov ot­kri­va ka­ko je Pa­ve­lić u Ita­li­ji pi­sao ro­ma­ne, učio tur­ski i smiš­ljao per­pe­tu­um mo­bi­le, pa za­vr­šio u druš­tvu vo­đa Si­la oso­vi­ne. Opi­su­je ka­ko se u us­ta­škom lo­go­ru u Ita­li­ji pri­je aten­ta­ta na kra­lja Alek­san­dra po­ja­vio ta­jans­tve­ni Ni­je­mac ko­ji je odi­grao važ­nu ulo­gu u aten­ta­tu ko­ji ni do da­nas ni­je u ci­je­los­ti ra­zjaš­njen. Mo­škov ot­kri­va za­što je Pa­ve­lić po­kre­nuo Ve­le­bit­ski us­ta­nak i ta je pri­ča da­le­ko od ide­ali­zi­ra­ne sli­ke kak­vu su ima­li Pa­ve­li­će­vi sljed­be­ni­ci. De­talj­no opi­su­je te­žak i su­rov ži­vot u us­ta­škom lo­go­ru na Li­pa­ri­ma.

Mo­škov ra­za­ra mno­ge ta­bue - ot­kri­va kak­vu su ulo­gu u us­ta­škom po­kre­tu ima­li Ži­do­vi, a kak­vu Sr­bi. De­talj­no opi­su­je ka­ko i za­što Pa­ve­lić sa so­bom u pov­la­če­nje vodi dva ge­ne­ra­la sr­p­ske na­ci­onal­nos­ti. U njih - što je po­se­ban pa­ra­doks - ima go­le­mo, prak­tič­ki neo­gra­ni­če­no po­vje­re­nje. Mo­škov ot­kri­va i kak­ve je pla­no­ve pri­je ra­ta imao sa Sr­bi­ma i Ži­do­vi­ma u NDH te ka­ko su na nje­ga utje­ca­li Ni­jem­ci i Ta­li­ja­ni. Uhi­će­ni za­po­vjed­nik PTS-a upu­će­no tu­ma­či i ključ­nu per­so­nal­nu re­la­ci­ju us­ta­škog po­kre­ta, od­no­se An­te Pa­ve­li­ća i Mak­sa Lu­bu­ri­ća.

Pri­je sa­mo šest go­di­na An­te Mo­škov je bio na vr­hu svi­je­ta. Hi­tle­ru je pre­da­vao da­ro­ve - ono što je on­da bi­la po­seb­na po­čast, da­nas je te­žak kri­men o ko­je­mu se mora “is­po­vi­je­da­ti” stro­gim ofi­ci­ri­ma Ud­be.

“Pri­li­kom Pa­ve­li­će­va po­sje­ta Hi­tle­ru bi­la je vr­lo ve­li­ka prat­nja, ko­li­ko iz voj­nič­kih kru­go­va, toliko i iz vla­di­nih i di­plo­mat­skih. Sje­ćam se da je bi­lo mo­žda i 30 automobila, jer smo iš­li s auto­mo­bi­li­ma do Ce­lov­ca, a on­da vla­kom da­lje, te se is­to ta­ko i vra­ti­li. Nas no­si­oce da­ro­va vo­di­lo se u či­ta­voj prat­nji s još dvo­ji­com osob­nih pra­ti­la­ca Pa­ve­li­će­vih kao ‘6 us­ta­ša’, dok su svi os­ta­li vo­đe­ni po­ime­nič­no. Ma­lo iza to­ga iz­aš­li su na te­ra­su Hi­tler i Pa­ve­lić okru­že­ni s ve­ćim bro­jem Ni­je­ma­ca, a bi­li su i ne­ki Hr­va­ti. Pris­tu­pi­li su k na­ma i tad je Pa­ve­lić iz na­ših ru­ku uzeo da­ro­ve je­dan iza dru­go­ga i pre­dao ih Hi­tle­ru. Da­ro­vi su bi­li: jed­na zas­ta­va sta­ra Fri­edric­ha Ve­li­kog i jed­na umjet­nič­ka sta­ra ku­ti­ja sa ša­hom iz slo­no­ve kos­ti, ko­ja je na­vod­no is­to bi­la vlas­niš­tvo Fri­edric­ha Ve­li­kog, što je obo­je ba­run Trenk za­ro­bio za vri­je­me ra­ta iz Fri­edric­ho­va ša­to­ra”, go­vo­ri Mo­škov is­tra­ži­te­lju.

Mo­škov je - kao i Kva­ter­nik otac i sin - be­sko­nač­no gnje­van na Pa­ve­li­ća. Opi­sao je do u de­ta­lje ka­ko je Pa­ve­lić iz­dao ne­pre­ci­zan na­log za lik­vi­da­ci­ju Di­de Kva­ter­ni­ka, pa je ovaj pu­kom sre­ćom os­tao živ.

- Me­ni je bi­lo pot­pu­no jas­no da je Pa­ve­lić ite­ka­ko gle­dao lik­vi­di­ra­ti Di­du. Ra­di to­ga je i re­kao Vil­ku Peć­ni­ka­ru da je Di­do ve­le­iz­daj­nik, mis­le­ći da će ovo­me bi­ti do­vo­ljan taj mig, na­kon nji­ho­va iz­rav­nog i oš­trog su­ko­ba da bez spo­mi­nja­nja nje­go­va (Pa­ve­li­će­va) ime­na stvar bar u ovom smje­ru kon­s­pi­ra­tiv­no do­kon­ča lik­vi­di­ra­njem Di­de. Me­đu­tim, Peć­ni­ka­ro­va iz­ja­va pred vi­še oso­ba, a mo­žda naj­vi­še mo­je otvo­re­no obraz­lo­že­nje Pa­ve­li­će­vih ri­je­či pred is­ti­ma, baš su u to­me smje­ru spa­si­li Di­du i ima­li po­s­lje­di­cu da mu Pa­ve­lić ni­je za­bra­nio ni od­la­zak iz zem­lje. Kas­ni­je po­zi­va­nje Di­di da se vra­ti mo­glo je sa stra­ne Pa­ve­li­ća

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.