Ex­pre­ssa

Express - - EXPRESSA -

Oba lo­po­vi - je­dan igrom slu­ča­ja, dru­gi po na­ra­vi, for­mu­li­ra­ju u ovom krat­kom di­ja­lo­gu te­melj­ne ko­or­di­na­te da­naš­nje hr­vat­ske po­li­tič­ke eko­no­mi­je - nje­zi­nu do­go­vor­nu pri­ro­du, re­la­tiv­nost nje­zi­ne prav­de, od­sus­tvo dr­ža­ve kao re­pre­siv­nog me­ha­niz­ma. Ja te­bi, ti me­ni, ko je ja­mio, ja­mio je, vra­na vra­ni oči ne ko­pa - pa ni­je li to re­al­na pre­am­bu­la ne­pi­sa­nog hr­vat­skog us­ta­va? Ne­ko­li­ko mi­nis­ta­ra ko­ji su ne­dav­no pa­li, i po­ne­ki ugled­nik ko­ji je još na no­ga­ma, prak­ti­ci­ra­ju is­ti tip su­rad­nje: po­li­ti­čar da­je mi­nis­tru, ili npr. gra­do­na­čel­ni­ku, ne­ki mi­li­jun­ski po­sao, a ovaj mu vra­ća da­rom (sa­gra­di mu ku­ću, ku­pi Mer­ce­des, udo­mi si­na...) - uči­ni mi, uči­nit ću ti. Sve se vr­ti oko imo­vi­ne, nov­ca, ku­ća, luk­su­za, i ne pi­ta se za ci­je­nu. For­mu­la je ma­fi­ja­ška: ho­ću sad i ho­ću sve, a “že­ton­či­ći” se za tu igru uvi­jek na­đu.

U fil­mu “Ku­ća” (Bog­dan Ži­žić, 1975.) Fa­bi­jan Šo­va­go­vić opet glu­mi mo­ral­no po­sr­nu­lu per­so­nu, ali ovo­ga pu­ta nje­go­vo po­sr­ta­nje ide vr­lo pos­tup­no. Šo­va­go­vić glu­mi di­rek­to­ra Bran­ka, sta­rog par­ti­za­na, aske­ta ko­ji je za­dr­žao ko­mu­nis­tič­ke ide­ale. Po­red nje­ga su mla­di di­rek­to­ri ko­ji se bo­ga­te uz po­moć mi­ta, biv­ši par­ti­za­ni ko­ji su pri­hva­ti­li he­do­ni­zam i na­se­li­li se u ži­dov­ske vi­le či­ji ih biv­ši vlas­ni­ci ni­ma­lo ne za­ni­ma­ju, te pe­his­ti, lu­ze­ri ko­ji su za­vr­ši­li u za­tvo­ru zbog ko­ko­ša­re­nja (Kre­šo Zi­da­rić). To zna­či da je so­ci­ja­lis­tič­ki ide­al re­al­no već odav­no bio ot­pi­san i slu­žio sa­mo kao ma­mac za na­iv­ce, uglav­nom mla­đe do­bi i još ze­le­ne. Kad je Ti­tov di­plo­mat Ivo Vej­vo­da od­mah po za­vr­šet­ku ra­ta pi­tao Sre­te­na Žu­jo­vi­ća za­što se vrh Par­ti­je smjes­tio u vi­le na De­di­nju, Žu­jo­vić mu je od­go­vo­rio: “Pa za to smo se bo­ri­li”.

Žar­ko (Kre­šo Zi­da­rić) pi­jan, na pros­la­vi 50. ro­đen­da­na dru­ga Bran­ka, pri­pit naj­av­lju­je da će reći ono što mu je na du­ši, “ma­kar ga opet za­tvo­ri­li”. “Tri go­di­ne za­tvo­ra”, ka­že on, “ne mo­gu za­bo­ra­vi­ti... Me­ne još uvi­jek bo­le one tri go­di­ne, kad dru­gi špan­ci­ra­ju”.

Lju­di za sto­lom ga za­us­tav­lja­ju u opas­noj ti­ra­di, ali on nas­tav­lja: “Ja vo­lim, ci­je­nim i po­štu­jem dru­ga Bran­ka, jer je os­tao is­ti ona­kav ka­kav je i bio. Svi smo mi, mo­lim li­je­po, po­če­li s naj­bo­ljim na­mje­ra­ma. Svi. A gdje smo da­nas?”. Gdje smo?

Bran­ko Tu­đen, omi­lje­ni no­vin­ski tr­bu­hoz­bo­rac po­koj­nog pred­sjed­ni­ka, ne­dav­no je u jed­noj ko­lum­ni priz­nao da mu je Tuđ­man, u ne­kom raz­go­vo­ru o taj­ku­ni­ma, priz­nao ka­ko je znao pra­vu na­rav pre­tvor­be i pri­va­ti­za­ci­je. Evo te Tu­đe­no­ve re­če­ni­ce: ( Ve­čer­nji list, 27. ko­lo­vo­za 2019.)

- Jed­nom mi je pr­vi hr­vat­ski pred­sjed­nik Tuđ­man, kad smo ras­prav­lja­li o pre­tvor­bi, re­kao: Zar mis­liš da se Roc­ke­fel­ler obo­ga­tio na po­šte­ni na­čin? Mo­gu odo­lje­ti sve­mu osim is­ku­še­nju, ka­že ne­ki en­gle­ski ci­nik. Šo­va­go­vi­ćev Bran­ko je ži­vio kao sve­tac, ne­po­roč­no, čes­ti­to, par­ti­zan­ski, sve do pr­vog is­ku­še­nja ko­je mu je ži­vot pos­lao u obli­čju Ja­go­de Ka­lo­per, ko­ja že­li ob­no­vi­ti 12-ero­sob­nu ku­ću ko­ju su ko­mu­nis­ti po­gre­škom uze­li nje­zi­nu ocu. E tu Bran­ko upa­da u is­ku­še­nja - on za to, iako je di­rek­tor, ne­ma nov­ca pa no­vac tra­ži od Žar­ka...

Bran­ko: Tre­ba­ju mi dva mi­li­ju­na di­na­ra i to već za su­tra.

Žar­ko: Če­kaj, mo­žda ja te­be ne ra­zu­mi­jem. Go­vo­riš o dva sta­ra ili dva no­va mi­li­ju­na? Jer ako se ra­di o dva sta­ra mi­li­ju­na, to­li­ko je upra­vo Ma­ra pri­je par da­na da­la za ne­ki sta­ri se­kre­ter. Ba­rok­ni, na­vod­no, ne znam. Dak­le, dva sta­ra mi­li­ju­na je jed­no, a no­va ne­što sa­svim dru­go.

Bran­ko: Pa na­rav­no da go­vo­rim o sta­rim mi­li­ju­ni­ma. Tko uop­će raz­miš­lja o no­vim?

Žar­ko: Pa daj bu­di oz­bi­ljan. Dva sta­ra mi­li­ju­na ni­su ni­kak­vi nov­ci, na­ro­či­to ne za te­be.

Bran­ko: Na­ža­lost, je­su. Mo­ja pla­ća ni­je ma­la, ali ipak je­su.

Žar­ko: Pa tko go­vo­ri o pla­ći?

Bran­ko: Ne­go o če­mu go­vo­ri­mo?

Žar­ko: Ti ži­viš sa­mo od pla­će? Mo­lim te, po­no­vi mi to još je­dan­put?

Bran­ko: Pa na­rav­no da ži­vim. Sto­ti­nu hi­lja­da lju­di ži­vi sa­mo od pla­će. Mno­go ma­nje od mo­je.

Žar­ko: O, da, da. Ima i to­ga. A je­si li ikad po­mis­lio ot­ku­da to­li­kim lju­di­ma ko­ji ima­ju ma­nje pla­će od te­be to­li­ki auto­mo­bi­li na uli­ca­ma, vi­ken­di­ce, dje­ca na stu­di­ja­ma, ja­nje­ti­na, sva­ku ve­čer špri­ce­ri, odak­le?

Bran­ko: I ti ho­ćeš reći da je sve to od ne­za­ko­ni­tog i ne­do­pu­šte­nog ra­da? Žar­ko: Ja ne ula­zim u to. Ali re­ci mi - odak­le to.

Bran­ko: Lju­di ra­de.

Žar­ko. Ra­diš i ti, re­kao si. Ne že­lim da­lje s to­bom di­sku­ti­ra­ti. Tre­ba­ju ti dva mi­li­ju­na. Do­bit ćeš su­tra u ure­du.

Po­tom Bran­ku tre­ba­ju još dva mi­li­ju­na, pa još dva, pa još dva - i na kra­ju za­vr­ši u za­tvo­ru. I ov­dje uoča­va­mo da­naš­nju si­tu­aci­ju - je­su li Sa­na­der, Vi­do­še­vić, Ma­mić, je li sva ta no­uve­au ric­he kla­sa, sve što po­sje­du­je ku­pi­la sa­mo od pla­će? Te­me­lji na­še “ku­će” su, dak­le, pos­tav­lje­ni dav­no, sa­mo dok se 1975. još iš­lo u za­tvor - ma­kar za krup­ni­je kra­đe - da­nas se ide na gu­lje­nje krum­pi­ra. “Me­de­ni mje­sec” (1983.), rad Ni­ko­le Ba­bi­ća nas­tao osam go­di­na na­kon

U ‘Ku­ći’ Bog­da­na Ži­ži­ća (1975.) Oto­kar Le­vaj objaš­nja­va Šo­vi ka­ko je uzi­ma­nje mi­ta od pet pos­to ‘nor­mal­na stvar’. Ne­ko­li­ko go­di­na kas­ni­je Ša­ri­nić is­to go­vo­ri Ud­bi

Bog­dan Ži­žić (li­je­vo) pri­ka­zao je ana­to­mi­ju mo­ral­nog pro­pa­da­nja so­ci­ja­lis­tič­kog druš­tva

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.