Ex­pre­ssa

Express - - EXPRESSA -

Da­nas nit­ko ne raz­miš­lja ni o pod­no­še­nju os­tav­ke, kao naš čes­ti­ti Ive­zić, i ne oča­ja­va kao do­bri Go­li­kov “In­s­pek­tor Vin­ko”, u ko­je­mu je pri­ka­za­na ci­je­la ga­le­ri­ja kas­ni­jih taj­ku­na, ha­de­ze­ova­ca ko­ji su tad još ima­li par­tij­ske knji­ži­ce. U “Vin­ku” vi­di­mo is­to druš­tvo kak­vo je i da­nas, vo­de ga is­ti lju­di ko­ji se rav­na­ju is­tim na­če­li­ma, is­tim ži­vot­nim fi­lo­zo­fi­ja­ma, is­tim sen­ten­ca­ma, sa­mo se jed­na Par­ti­ja na­iz­gled ras­ci­je­pi­la na njih ne­ko­li­ko, da se Vla­si ne do­sje­te.

Sus­tav oko Vin­ka je “do­go­vor­na eko­no­mi­ja” - ali ni­ka­kav tu do­go­vor ne ok­tro­ira ne­ka na­sil­na ko­mu­nis­tič­ka stran­ka, on pro­iz­la­zi iz sa­me utro­be druš­tva. To je druš­tvo ma­ki­na­ci­ja. Bo­ži­dar Ore­ško­vić nu­di Vin­ku da sma­nji po­rez ne­kom bo­ga­tom zla­ta­ru pa ka­že: “Ru­ka ru­ku mi­je...”, pri­pad­ni­ci pov­la­šte­ne kas­te (taj­ku­ni su se tad zva­li “cr­ve­ni me­na­dže­ri”) do­bi­va­ju pov­la­šte­ne kre­di­te za ku­će i sta­no­ve... To su, ka­ko doz­na­je­mo iz jed­ne re­pli­ke, kre­di­ti na 50 go­di­na s 0,5 pos­to ka­ma­ta. Tak­ve su kre­di­te na­kon tzv. smje­ne re­ži­ma do­bi­va­li pri­pad­ni­ci no­ve no­men­k­la­tu­re (“me­na­džer­ski kre­di­ti”), dok su oni ko­mer­ci­jal­ni ima­li ka­ma­tu i do 15 pos­to. Ukrat­ko, sve što smo tu vi­dje­li u za­met­ku, da­nas je na­bu­ja­lo do ču­do­viš­nih raz­mje­ra. Tu se kri­je i važ­na po­li­tič­ka po­ru­ka - da bi se ovo druš­tvo re­for­mi­ra­lo, tre­ba­lo bi za­hva­ti­ti nje­go­ve ko­ri­je­ne, nje­gov men­ta­li­tet, nje­go­ve na­vi­ke, nje­go­vo ko­lek­tiv­no pod­s­vjes­no ko­je je for­mi­ra­no u sto­lje­ći­ma “ne­na­rod­nih re­ži­ma”, pa je sva­ko do­go­va­ra­nje mi­mo, pa i na­su­prot dr­ža­ve - npr. ne­pla­ća­nje po­re­za - “sna­la­že­nje” neo­vis­no o za­ko­ni­ma bi­lo uvjet op­s­tan­ka, sko­ro pa do­mo­ljub­na dje­lat­nost, dok je da­nas su­bver­zi­ja nas­pram vlas­ti­te dr­ža­ve. Kao i mi­to. U spo­me­nu­toj Ži­ži­će­voj “Ku­ći” Oto­kar Le­vaj glu­mi mla­dog di­rek­to­ra ko­ji ne­ko­li­ko go­di­na na­kon di­plo­me stje­če stan, vi­ken­di­cu, vi­no­grad i auto. Kad ga mo­ral­no još us­prav­ni Fa­bi­jan Šo­va­go­vić ulo­vi u “ne­sraz­mje­ru imo­vi­ne i pri­ma­nja”, Le­vaj mr­tav-hla­dan ka­že: “Čuj­te, pet pos­to, pro­vi­zi­je - pa to je da­nas po­svu­da na Za­pa­du čis­to nor­mal­na stvar, Bez to­ga ne ide”. Is­te te re­če­ni­ce sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na kas­ni­je reći će dje­lat­ni­ci­ma Ud­be Hr­vo­je Ša­ri­nić, atom­ski struč­njak iz Fran­cu­ske, ju­gos­la­ven­ski do­mo­ljub, ko­ji se sa­mo­pre­po­ru­čio za su­rad­nju sa Služ­bom, ka­ko vi­di­mo iz knji­ge Igo­ra Al­bor­g­het­ti­ja “Mrač­ni do­sjei iz se­fa Ud­be”. “Ku­ća” je umjet­nič­ko dje­lo ko­je di­jag­nos­ti­ci­ra rak-ra­nu ov­daš­njih men­ta­li­te­ta: sklo­nost ma­sov­nom, kon­sen­zu­al­nom va­ra­nju dr­ža­ve. Taj is­ti simp­tom vi­di­mo u re­mek-dje­lu Ivi­ce Ma­ti­ća “Že­na s kra­jo­li­kom” (ci­je­lo gor­štač­ko se­lo no­vom šu­ma­ru već pr­vo­ga da­na služ­be do­no­si da­ro­ve nas­to­je­ći ga pod­mi­ti­ti), u se­ri­ji “Pu­nom pa­rom”, u “Pro­sja­ci­ma i si­no­vi­ma”... U jed­noj epi­zo­di “Pro­sja­ka i si­no­va” Ma­tan Špa­la­drin bje­ži od de­tek­ti­va u ha­us­tor ne­ke stra­ne am­ba­sa­de i ta­ko iz­bje­ga­va uhi­će­nje ( To­do­rić je ta­ko po­bje­gao u Lon­don, a Ma­mić u Me­đu­go­rje). U dru­goj epi­zo­di Ma­tan i Ru­nje od su­ca ra­de bu­da­lu (da­nas to ra­di ci­je­la na­ša po­li­tič­ka ta­ko­zva­na eli­ta), a sce­na u ko­joj Ma­tan va­ra ži­dov­skog tr­gov­ca Ša­lo­ma, uzi­ma­ju­ći mu go­le­mi kre­dit, a pre­pi­su­ju­ći jam­če­vi­nu, ko­la­te­ral, na svo­ju si­ro­tu že­nu Nu­šu, op­ći je obra­zac pos­lo­va­nja (od po­rez­nih duž­ni­ka do Agro­ko­ro­vih mje­ni­ca), pa se čini da je u toj se­ri­ji sve re­če­no o hr­vat­skom ro­di­jač­kom ka­pi­ta­liz­mu. Psi­ho­log, fi­lo­zof i pre­vo­di­telj Boris Bu­den jed­nom je do­bro pri­mi­je­tio: “Fra­nju Tuđ­ma­na na­zi­va se ocem na­ci­je, ali on u psi­ho­ana­li­tič­kom smis­lu ni­je otac. Otac je stro­ga fi­gu­ra, ko­ja kaž­nja­va, pri­je­ti, za­vo­di red, ako tre­ba i si­lom. Maj­ka je per­mi­siv­na, ona uvi­jek opra­šta i ni­kad ni­je sklo­na vi­dje­ti svo­je di­je­te u pre­kr­ša­ju. U tom je smis­lu Tuđ­man maj­ka, a ne otac do­mo­vi­ne - on je uveo prak­tič­nu ne­kaž­nji­vost, ši­ro­ko­po­jas­ni imu­ni­tet za sve čla­no­ve svo­je stran­ke, na­ro­či­to one važ­ne”.

Ko­ji god pre­mi­jer mis­li da mo­ra iz­ves­ti ne­ko­li­ko za­hva­ta na bi­lan­ci ka­ko bi po­pra­vio sta­nje u Hr­vat­skoj, lju­to gri­je­ši. Ov­dje, mo­žda, ne­će bi­ti do­volj­ne čak ni fa­moz­ne “struk­tur­ne re­for­me”, po­treb­no je iz­mi­je­ni­ti ci­je­li je­dan po­pu­lar­ni vri­jed­nos­ni sklop. Do­sad to ni­ko­me ni­je us­pje­lo pa pu­no na­de za­pra­vo ni ne­ma jer su pri­zo­ri iz fil­mo­va 1975. pos­ta­li pri­zo­ri na­ših ži­vo­ta, sa­mo još go­ri.

Bran­ku Tu­đe­nu je Fra­njo Tuđ­man jed­nom re­kao: ‘A zar ti mis­liš da se Roc­ke­fel­ler po­šte­no obo­ga­tio?’. Tuđ­man je, dak­le, znao za pra­vu na­rav pre­tvor­be

U Ta­di­će­vu ‘Snu o ru­ži’ rad­nik Ra­de Šer­be­dži­ja ne­ma nov­ca da obi­te­lji pri­ušti ru­čak od te­le­ti­ne. Des­no Ivi­ca Vi­do­vić u ‘Rit­mu zlo­či­na’

Iz bri­ljant­nih kri­mi­ća Zo­ra­na Ta­di­ća pro­bi­ja se dis­kret­na, ali oš­tra kri­ti­ka druš­tva

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.