GRA­DO­VI U TI­JE­KU

Express - - ZA NAS SU GOVORILI ĐIKIĆ, JOKIĆ, RANKO RAJOVIĆ OSI -

Iz­lož­ba fo­to­gra­fi­ja i raz­gled­ni­ca u Po­vi­jes­nom i po­mor­skom muzeju Is­tre da­je nam sli­ku Pu­le kak­va se ne za­bo­rav­lja...

ESEJ LEONIDE KO­VAČ od­no­su gra­da i nje­go­vih sli­kov­nih pri­ka­za krat­ka je po­vi­jest raz­gled­ni­ca. U do­ba ne­kih dru­ga­či­jih ko­nven­ci­ja ru­ko­pis­ni je tekst na po­le­đi­ni čes­to za­vr­ša­vao fra­zom “ra­do te se sje­ćam”. I pot­pi­som. Na po­štan­skom se ži­gu ra­zaz­na­vao da­tum. U do­ki­nu­toj vre­me­ni­tos­ti pi­sa­nje i sla­nje raz­gled­ni­ca ze­malj­skom po­štom pos­ta­lo je ri­jet­kost. Po­put iz­u­mi­ru­će­ga gra­da.

Ra­do te se sje­ćam. Či­ta­ju­ći sli­ke i sa­nja­ju­ći knji­ge. Pu­to­pi­se si­mul­ta­nih vre­me­na bru­je­ćih u ti­ši­ni sli­ka s li­ca raz­gled­ni­ca. Naj­sta­ri­ju poz­na­tu raz­gled­ni­cu pos­lao je 1840. ro­ma­no­pi­sac i dra­ma­ti­čar The­odo­re Ho­ok sam se­bi. Umjes­to sli­ke gra­da na nje­zi­nu se li­cu smjes­tio pri­kaz ogrom­ne

Utin­tar­ni­ce oko ko­je, po­put apos­to­la na Po­s­ljed­njoj ve­če­ri, sje­di 12 ka­ri­ka­tu­ral­no na­cr­ta­nih po­štan­skih služ­be­ni­ka. Ne­što ma­lo pri­je tog do­ga­đa­ja pa­ten­ti­ra­na je fo­to­gra­fi­ja, pa su ubr­zo, po­sred­stvom raz­gled­ni­ca, svi­je­tom po­če­le cir­ku­li­ra­ti sli­ke spek­ta­ku­lar­nih gra­do­va. I pri­zo­ra iz uda­lje­nih ko­lo­ni­ja. Tak­ve su se raz­gled­ni­ce na­zi­va­le i su­ve­ni­ri­ma. Fran­cu­skom se ri­je­čju ko­ja zna­či us­po­me­nu ne­iz­rav­no oz­na­ča­va­lo i sje­ća­nje ko­je se sve vi­še po­ti­ra­lo. Me­đu­tim, so­uve­nir pod op­nom jas­no­će kri­je i la­tin­sku ri­ječ su­bve­ni­re, ko­ja upozorava na do­la­zak ne­če­ga što ne­ma ime i obi­ta­va u po­no­ru što pos­to­ji is­pod pra­ga per­cep­ci­je. Vi­zu­ra gra­da ni­je ni pri­bliž­no is­to­vjet­na sli­ci gra­da. Jer ima­go je, iz­me­đu os­ta­log, i ne­s­vjes­na pre­dodž­ba.

Su­bve­ni­re.

Ako je pi­sac “Za­lud­ne mis­tri­je” u pra­vu, on­da je grad ar­te­fakt, is­po­čet­ka alat­ka kao i sve dru­ge, ko­ji se, me­đu­tim, ubr­zo od obič­ne teh­nič­ke alat­ke po­či­nje pre­tva­ra­ti u “alat­ku” vi­đe­nja i ra­zu­mi­je­va­nja svi­je­ta, u sred­stvo in­te­lek­ci­je. U naj­bo­ljim da­ni­ma svog ži­vot­nog ro­ma­na, pi­še on, grad je za čo­vje­ka bio i ve­oma po­uč­na igrač­ka, kog­ni­ti­van mo­del, ma­li vid­lji­vi ana­lo­gon u ma­šti iz­gra­đe­ne sve­mir­ske or­ga­ni­za­ci­je.

Za­to, u si­tu­aci­ji iš­čez­nu­ća gra­da, uz­mi­mo raz­gled­ni­cu kao ar­te­fakt. Da bi ona pos­la­la sred­stvo in­te­lek­ci­je, po­treb­no je is­ko­ra­či­ti iz pos­t­card for­ma­ta i iz­a­bra­ti mjes­to re­za. Toč­ku u ko­joj će ek­s­ten­zi­ja pik­se­la iz­ves­ti ima­go iz sta­nja za­to­če­nos­ti op­nom obli­ka i otvo­ri­ti put ima­gi­na­ci­ji. Po de­fi­ni­ci­ji, pik­sel je naj­ma­nji ele­ment elek­tro­nič­ki obra­đi­va­ne sli­ke kon­tro­la­bi­lan na ekra­nu kom­pju­to­ra. Pik­se­lom se na­zi­va sva­ka od to­ča­ka na ko­je se mo­že raz­lo­ži­ti sli­ka. I sli­ka gra­da. Eti­mo­lo­ški, pixel je pic­tu­re cell – sta­ni­ca sli­ke, ži­vi en­ti­tet. Me­đu­tim, en­gle­ska ri­ječ cell oz­na­ču­je i će­li­ju - mor­ti­fi­ci­ra­ju­ću si­tu­aci­ju. Pos­to­ji sta­nič­no di­sa­nje, raz­li­či­to od pluć­nog, kao što pos­to­ji i sta­nič­no pam­će­nje neo­vis­no o mo­žda­noj ak­tiv­nos­ti. I mo­žda baš smi­sao te raz­li­ke po­či­va u od­lu­ci da se ek­s­ten­zi­ra pik­sel ko­ji će da­ti uz­gon poz­na­toj sli­ci i po­ves­ti je u vi­si­nu da je iz­ve­de iz oka­me­nje­nog obli­ka. Ti­me će njoj, za­to­če­noj u vre­me­nu proš­lom, vra­ti­ti vre­me­ni­tost u ko­joj se u is­toj toč­ki su­sre­ću proš­lost, sa­daš­njost i bu­duć­nost. Otvo­rit će je ne­kro­no­lo­škom vre­me­nu, ko­je jest po­vi­jes­nost gra­da u ti­je­ku. Po­vi­jes­nost ko­ja jed­ni­nu ne­pres­ta­no re­fi­gu­ri­ra mno­ži­na­ma ra­do­va u ti­je­ku. Od ra­do­va do gra­do­va i obrat­no. Od Pu­le do Pula, ko­je ni­su ni sad ni ov­dje ne­go su uvi­jek i neg­dje drug­dje.

- Da bih raz­li­ko­vao oso­bi­ne ne­kih dru­gih gra­do­va, mo­ram kre­nu­ti od ne­kog po­čet­no­ga gra­da ko­ji se on­da po­dra­zu­mi­je­va - od­go­va­ra Mar­co Po­lo Ku­blaj-ka­nu. Taj ne­ime­no­va­ni, je­di­ni dos­lov­ce flu­id­ni, ne­mo­gu­ći, ali pa­ra­dok­sal­no pos­to­je­ći grad, onaj ko­ji se po­dra­zu­mi­je­va u pod­tek­s­tu svih Agla­ura, Pir­hi, Kla­ri­sa, Sma­rag­di, La­oda­mi­ja, sa­dr­žan je i u ge­no­mu Pu­le. Da­nas obje ima­ju Ar­se­nal ko­ji to vi­še ni­je. His­tar­ska, rim­ska, bi­zant­ska, fra­nač­ka, mle­tač­ka, aus­trij­ska, ta­li­jan­ska, hr­vat­ska, pre­drat­na, rat­na, po­rat­na, me­đu­rat­na, pus­to­še­na pa na­no­vo gra­đe­na i na­se­lja­va­na, Pula je u svim svo­jim mno­ži­na­ma grad u ti­je­ku. Le­gen­da ka­že da su je os­no­va­li Kol­hi­đa­ni i da joj ime zna­či grad bje­gu­na­ca. Fu­ga.

Ce phénomène pho­to­grap­hique, la vie. La fem­me Atlan­tique. Slu­šat će­mo za­to gla­so­ve i zvu­ko­ve što do­pi­ru kroz tka­nje ek­s­ten­zi­ra­ne sta­ni­ce sli­ke, kroz ko­pre­nu na­lik na tka­ni­nu s uzor­kom bar­ko­da, pro­zir­nu ba­ri­je­ru što os­tra­nju­je sli­ke poz­na­tih gra­đe­vi­na či­ne­ći ih na­lik na du­go­no­ge pti­ce. Pu­to­vat će­mo. Či­ta­ju­ći sli­ke. Jer, s onu stra­nu bi­nar­no­ga ko­da, iz­me­đu jed­no­ga i ni­šti­ce, pos­to­ji bez­broj traj­no­um­na­ža­ju­ćih mo­du­la­ci­ja.

Smi­sao gra­da je – pi­še Uk­le­ti Ne­imar – u nje­go­voj po­zi­ci­ji ko­ju mo­ra da ima iz­me­đu čo­ve­ka i ogrom­nih po­no­ra sve­mir­ske praz­ni­ne. Ako čo­vek us­pe da ga odr­ži u krh­koj op­ni svo­je no­osfe­re, ako ga vi­di bez os­tat­ka, i šta vi­še, ko­ris­ti ga kao mo­del saz­na­va­nja ono­ga što je za­miš­lje­no iz­gra­dio i sa dru­ge stra­ne grad­skog zi­da, sve je još tač­no na svom mes­tu. Ali, ako se grad ot­me, ako se ap­s­trak­ci­ja pre­tvo­ri u fa­kat, u ar­te­fa­kat, dej­stvu­ju­ću, neo­ba­vez­nu, ni­čim po­ve­za­nu sle­pu si­lu, krh­ka op­na saz­na­nja pu­ca, grad iz­la­zi iz gra­ni­ce čo­ve­ko­vog po­ima­nja, i sve je os­ta­lo, da­lje, sa­mo stvar slu­ča­ja. Iz­me­đu čo­ve­ka i koz­mič­ke dra­me ne­pos­to­ja­nja ne­ma vi­še ni­kak­ve za­štit­ne kons­truk­ci­je smis­la, ni­kak­vog “ku­či­šta” smis­la – ur­bs i lo­gos su se ra­ziš­li.

Kad iz­a­đem na bal­kon, s li­je­ve stra­ne vi­dim Ulja­ni­ko­ve di­za­li­ce, s des­ne Are­nu. Iz­me­đu ta dva moć­na sim­bo­la po­s­ljed­njeg i po­čet­nog im­pe­ri­ja smjes­ti­lo se, u obli­čju kroš­nji la­do­nje i Mu­na­ri­je­ve pa­la­če ban­ke, “krat­ko” 20. sto­lje­će. Ne pod­no­sim po­mi­sao na nes­ta­nak te vi­zu­re. Ni­jed­na je fo­to­gra­fi­ja ne mo­že za­bi­lje­ži­ti. I ra­do je se sje­ćam.

U si­tu­aci­ji iš­čez­nu­ća gra­da, uz­mi­mo raz­gled­ni­cu kao ar­te­fakt

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.