Kad GODARD obo­ji ples

Express - - ZA NAS SU GOVORILI ĐIKIĆ, JOKIĆ, RANKO RAJOVIĆ OSI - Pi­še: SER­GEJ ŽUPANIĆ

Ono zbog če­ga slav­ni re­da­telj već de­set­lje­ći­ma

u ek­s­ta­zu ba­ca od Al­t­ma­na i Scor­se­sea do Jar­mus­c­ha i Ta­ran­ti­na, u ‘Stva­ri­ma kak­ve je­su’

ro­dit će se u sa­svim dru­go­me me­di­ju

Bez ob­zi­ra na to što će u pred­sta­vi Go­dar­da bi­ti na sve stra­ne, ne oče­kuj­te da će­te ta­mo uoči­ti sce­nu kad u ka­va­ni ple­šu An­na Ka­ri­na, Sa­mi Frey i Cla­ude Bra­sse­ur ili spon­ta­ni nas­tup Ume Thur­man i Joh­na Tra­vol­te. Ne­će­te uoči­ti ni­ti bi­lo što po­put na­či­na na ko­ji je Ma­ri­na Vlady pred ka­me­ra­ma mi­je­ša­la ka­vu 1967. ili pak na­či­na na ko­ji je Scor­se­se re­kao De Ni­ru 1976. da oto­pi šu­me­ću ta­ble­tu u ča­ši vo­de. Ili mo­žda ho­će­te ako ste stras­tve­ni es­te­ta i ne­iz­lje­či­vi ovis­nik o fil­mo­vi­ma. In­s­pi­ra­ci­ju za svo­ju ples­nu pred­sta­vu obo­je­nu dram­skim ele­men­ti­ma “Stva­ri kak­ve je­su” dra­ma­tur­gi­nja Mir­na Rus­te­mo­vić i ko­re­ograf­ki­nja Eni Ve­so­vić pro­naš­le su naj­ve­ćim di­je­lom u fil­mo­vi­ma Je­an-Lu­ca Go­dar­da, le­gen­dar­nog maj­sto­ra fil­ma fran­cu­skog no­vog va­la. Film i ples na po­zor­ni­ci, dva sa­svim dru­ga­či­ja me­di­ja, re­ći će Mir­na i Eni da im se pro­lje­tos na­pros­to proh­tje­lo vi­dje­ti ka­ko bi se da­lo pre­ba­ci­ti jed­no u dru­go, ali ne ta­ko da ra­de pred­sta­vu po fil­mu, a da Godard i da­lje bu­de tu.

“Po­seg­nu­li smo za ne­ko­li­ko nje­go­vih fil­mo­va u bo­ji, to­li­ko smi­je­mo ot­kri­ti, jer ne bi­smo htje­le ime­no­va­ti fil­mo­ve ka­ko lju­di ne bi tra­ži­li pa­ra­le­le, što mo­zak na­pros­to sam kre­ne či­ni­ti ako zna taj po­da­tak. Uzi­ma­li smo iz fil­mo­va odre­đe­ne žen­ske li­ko­ve, bo­je, at­mo­sfe­ru, bi­lo nam je zgod­no u ko­re­ograf­sku kom­po­zi­ci­ju, u po­kret, pre­ba­ci­va­ti nje­go­ve re­žij­ske mon­ta­že. I on­da smo to pri­mje­nji­va­li na svo­ju ver­zi­ju pred­sta­ve”, ka­za­la nam je Eni.

Ono što će u pe­tak i su­bo­tu, 8. i 9. stu­de­nog, u Za­gre­bač­kom ples­nom cen­tru upri­zo­ri­ti Hr­vo­ja Be­go­vić, kao glu­mač­ki dio iz­ved­be­nog troj­ca, te ple­sa­či­ce Do­ra Ko­kolj i Eva Ko­cić bit će sve sa­mo ne ko­pi­ja ne­kog Go­dar­do­va fil­ma. Ko­re­ograf­ki­nja ka­že da se ona i Mir­na Rus­te­mo­vić, ina­če za­pos­le­na kao dra­ma­tur­gi­nja u HNK u Za­gre­bu, Go­dar­do­vim tra­go­vi­ma da­lje iš­le slje­de­ći niz to­ča­ka iz nje­go­vih fil­mo­va ko­je su ih se naj­vi­še doj­mi­le.

“Jed­no od te­melj­nih mjes­ta za ovu pred­sta­vu je re­če­ni­ca iz jed­ne nje­go­ve dra­me gdje se spo­mi­nje ‘le­žer­nost iz­la­ska iz dra­me’. O če­mu je ri­ječ? U fil­mu se sva­šta do­ga­đa, otva­ra­ju se mno­ga pi­ta­nja, ali je kod Go­dar­da sve pri­ka­za­no na, uvjet­no re­če­no, je­dan le­že­ran na­čin. Pri­vuk­li su nas neo­bič­ni re­zo­vi, di­ja­lo­zi, Go­dar­do­va sce­no­gra­fi­ja, glaz­ba iz nje­go­vih fil­mo­va, nju ko­ris­ti­mo u pred­sta­vi, pa se i ta­ko di­rek­t­no re­fe­ri­ra­mo na Go­dar­da”, ka­za­la nam je Eni Ve­so­vić. Dru­gim ri­je­či­ma, ono što je s Go­dar­do­vih film­skih tra­ka de­set­lje­ći­ma odu­šev­lja­va­lo Al­t­ma­na, Jar­mus­c­ha, Ber­to­luc­ci­ja, Ta­ran­ti­na, Scor­se­sea, sa­da je in­s­pi­ri­ra­lo i njih. S tim što je ide­ja nji­ho­ve pred­sta­ve, iz­ra­že­na i u nas­lo­vu, u to­me da svo­je li­ko­ve iz­mi­ču iz tre­nu­ta­ka u ko­ji­ma se na­la­ze. Ona­ko ka­ko je či­nio slav­ni re­da­telj.

“Nje­go­vi li­ko­vi ne­što ka­žu, pa se pre­ba­ce na ne­što dru­go. Stal­no iz­la­ze iz ne­kih svo­jih si­tu­aci­ja, da bi po­tom pro­la­zi­li kroz ka­dro­ve, kroz sta­no­ve, kroz no­ve si­tu­aci­je, ne­ka­mo drug­dje, kao da se ne­što do­ga­đa us­put.”

U naj­a­vi pred­sta­ve Mir­na i Eni sku­pa iz­jav­lju­ju: “Uvi­jek smo u po­tra­zi za ne­kim tre­nut­kom, a kad mis­li­mo da smo ga pro­naš­li, on je već nes­tao.” Zbog to­ga su u pred­sta­vi “stva­ri tak­ve kak­ve je­su”, ne­ma kla­sič­nog dram­skog lu­ka, ne­go pred­sta­va ide vlas­ti­tim tem­po. Ili, ka­ko ka­že je­dan od Go­dar­do­vih li­ko­va na ko­je se pred­sta­va re­fe­ri­ra: “Moj ži­vot ne­ma dram­sku kul­mi­na­ci­ju, pre­tež­no je an­ti­kul­mi­na­ti­van.”

Dok nam je ko­re­ograf­ki­nja objaš­nja­va­la ka­ko su ona i dra­ma­tur­gi­nja ra­zvi­ja­le po­li­gon za Do­ru, Evu i Hr­voj­ku, vr­lo čes­to je spo­mi­nja­la bo­je. Dak­le, osim sce­no­gra­fi­je, odak­le bo­je u pred­sta­vi ko­ja se do­brim di­je­lom te­me­lji na ko­re­ogra­fi­ji? “Pri­je ne­go što kre­nem ra­di­ti pred­sta­vu, ja je vi­dim po bo­ja­ma. Vi­dim ho­će li bi­ti to­pla ili hlad­na, ša­re­na ili mo­no­kro­mat­ska, mo­žda bo­je pi­je­ska i va­tre, ali ša­re­na. Ovaj sam pro­jekt vi­dje­la kao obo­jen to­plim bo­ja­ma, uz sto­lac od­nos­no fo­te­lju, te­pih, lam­pu, či­me sam htje­la pri­ka­za­ti tu vr­stu to­pli­ne. I na to se na­pros­to na­do­ve­zao Godard.”

Nje­go­vi su im se fil­mo­vi na­pros­to uka­za­li u bo­ja­ma i vr­sta­ma po­kre­ta ko­je ih tre­nut­no za­ni­ma­ju. U tak­voj si­tu­aci­ji, ka­že Eni, svi su bi­li jed­na­ko važ­ni; i ple­sa­či­ce plus glu­mi­ca i maj­stor svje­tla i maj­sto­ri­ca za zvuk, autor fo­to­gra­fi­ja, di­zaj­ner vi­zu­ala... Pred­sta­va je dio re­zi­den­ci­jal­nog pro­gra­ma Jav­nog skla­da za kul­tur­ne de­jav­nos­ti Re­pu­bli­ke Slo­ve­ni­je i nas­ta­la je u su­rad­nji sa Za­gre­bač­kim ples­nim cen­trom. U pri­či o nas­ta­ja­nju ko­re­ograf­skog di­je­la pred­sta­ve bit­nu ulo­gu je imao i onaj dio Eni­na bac­k­gro­un­da sa stu­di­ja psi­ho­lo­gi­je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Za­gre­bu, ko­ji je pret­ho­dio nje­nom stu­di­ju na Aka­de­mi­ji za ples u Ljub­lja­ni.

Pred­sta­va pre­mi­je­ru ima u pe­tak, 8. stu­de­nog, u Za­gre­bač­kom ples­nom cen­tru. Ko­re­ograf­ki­nja Eni Ve­so­vić (des­no)

Čla­ni­ca an­sam­bla ZKM-a Hr­voj­ka Be­go­vić nas­tu­pa kao glu­mač­ka tre­ći­na pred­sta­ve

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.