DISNEYEVA BLASFEMIJA DA­VO­RA VRAN­KI­ĆA

Express - - ZA NAS SU GOVORILI ĐIKIĆ, JOKIĆ, RANKO RAJOVIĆ OSI - Pi­še: ASJA BAKIĆ

Iz­lož­ba umjet­ni­ka Da­vo­ra Vran­ki­ća “Obe­ća­vam ti ču­do”, pos­tav­lje­na u Muzeju su­vre­me­ne umjet­nos­ti u Za­gre­bu, mo­že nam na tre­nu­tak iz­gle­da­ti kao pu­tu­ju­ći cir­kus. Umjet­nik iz­la­že ve­li­ke crteže na ko­ji­ma raz­li­či­te fi­gu­re u akro­bat­skim po­za­ma ra­za­pi­nju naš po­gled te ras­te­žu pros­tor u ši­ri­nu i vu­ku ga u du­bi­nu. Vran­ki­će­vi mo­nu­men­tal­ni crteži usi­sa­va­ju paž­nju pro­ma­tra­ča zah­tjev­nom kom­po­zi­ci­jom i iš­ča­še­nom per­s­pek­ti­vom na ko­je se te­ško na­vik­nu­ti. Jed­nom kad nas uvu­ku, ne­mo­gu­će se od njih odvo­ji­ti jer smo ne­pres­ta­no u stra­hu da će­mo iz vi­da iz­gu­bi­ti ka­kav va­žan, od­lu­ču­ju­ći de­talj, ili pre­vi­dje­ti ši­ru sli­ku ko­ju Vran­kić pri­kri­va go­mi­la­njem za­nim­lji­vih i zbu­nju­ju­ćih sit­ni­ca. Iako nam se na pr­vi po­gled mo­že uči­ni­ti da su Vran­ki­će­vi crteži ale­go­ri­je u tra­di­ci­ji Hi­eronymu­sa Bos­c­ha, pri­je sve­ga zbog mnoš­tva ani­mi­ra­nih i fan­tas­tič­nih bi­ća, ali i kr­š­ćan­ske te­ma­ti­ke, de­ta­lji ra­zot­kri­va­ju go­to­vo bla­sfe­mi­čan pris­tup re­li­gij­skim mo­ti­vi­ma.

Umjet­nik ne mo­ra­li­zi­ra. Na­pro­tiv, nje­go­vi crteži sa­kral­ne mo­ti­ve upri­zo­ru­ju iz­ra­zi­to sen­zu­al­no i tran­s­gre­siv­no, u ma­ni­ri po­pu­lar­ne kul­tu­re ko­ja sve sa­dr­ža­je tre­ti­ra kao rav­no­pra­van iz­vor in­s­pi­ra­ci­je i po­ru­ge. Ta­ko je Vran­ki­ću lik Kris­ta or­na­men­ta­lan na is­ti na­čin kao što su to Pi­no­kio, Bat­man ili Mi­ki Ma­us. Crteži sim­bo­lič­nih na­zi­va “Pa­kao”, “Us­kr­s­nu­će” i “Raj” iz 2001. go­di­ne pre­tr­pa­ni su, pri­mje­ri­ce, fa­lič­kim sim­bo­li­ma po­put vi­bra­to­ra, ča­va­la i če­ki­ća. Sve su bi­blij­ske te­me pro­že­te mu­škim ge­ni­ta­li­ja­ma i pred­me­ti­ma ko­ji na njih pod­sje­ća­ju. U “Lju­bav­noj pri­či

II, Sam­son i Da­li­la“(1996-1997) glav­ni mo­tiv ni­je bi­blij­ski ne­go froj­dov­ski: iako su ška­re sve­pri­sut­ne, ne go­vo­ri­mo vi­še o od­si­je­ca­nju ko­se ne­go o ho­mo­ero­tič­noj kas­tra­ci­ji. Da­le­ko smo, dak­le, od­mak­nu­li od Bos­c­ha i nje­go­vih vi­zi­ja. Pri­je bih Vran­ki­ća us­po­re­di­la s Fran­ci­som Ba­co­nom ne­go s ni­zo­zem­skim maj­sto­rom. Vran­ki­će­vi čud­no­va­ti crteži uglav­nom su fi­gu­ra­tiv­ni, ali in­ten­zi­van osje­ćaj ne­la­go­de i je­ze ne pro­iz­la­zi iz te fi­gu­ra­tiv­nos­ti ne­go ga pr­vens­tve­no iz­a­zi­va­ju pred­me­ti, pros­to­ri i li­ko­vi uhva­će­ni u klup­ko iz­ra­zi­to ap­s­trak­t­nih od­no­sa. Mis­lim da u to­me za­pra­vo i le­ži Vran­ki­ćev cr­tač­ki ge­nij: umjet­nik gra­fit­nom Pen­tel 2B mi­nom deb­lji­ne 0,9 mi­li­me­ta­ra us­pi­je­va na po­vr­ši­nu iz­vu­ći ma­te­ri­jal­nost pot­pu­no iz­miš­lje­nog svi­je­ta u ko­jem, s ne­la­go­dom i ushi­tom, pre­poz­na­je­mo odb­lje­ske stvar­nog ži­vo­ta. Si­tu­aci­je ko­je nje­go­vi crteži upri­zo­ru­ju do­živ­lja­va­mo, dak­le, kao ne­što vr­lo bli­sko, ali ih ta­ko­đer osje­ća­mo kao oču­đu­ju­će. Či­nje­ni­ca da svu tu for­mal­nu ra­skoš i zna­čenj­sku te­ži­nu Vran­kić pos­ti­že is­klju­či­vo gra­fit

ri­ječ. Ne smi­je­mo, da­ka­ko, za­bo­ra­vi­ti ni či­nje­ni­cu da Vran­kić zna­lač­ki va­ra oko ucr­ta­va­njem du­bi­ne na bi­je­lu dvo­di­men­zi­onal­nu po­vr­ši­nu.

Po­gled kao ni gra­fit­na olov­ka ni­je, me­đu­tim, bez svo­jih ogra­ni­če­nja. Kad po­sje­ću­jem iz­lož­be o ko­ji­ma kas­ni­je pla­ni­ram pi­sa­ti, imam na­vi­ku fo­to­gra­fi­ra­ti dje­la ka­ko bih se pri­sje­ti­la de­ta­lja ko­je tre­ba is­tak­nu­ti i po­sve­ti­ti im po­seb­nu paž­nju. U slu­ča­ju pos­ta­va “Obe­ća­vam ti ču­do” (ko­ji mo­že­te po­gle­da­ti do 22. pro­sin­ca ove go­di­ne), ve­ći­na cr­te­ža za­šti­će­na je stak­lom, što je ra­zum­lji­vo s ob­zi­rom na krh­ku pri­ro­du gra­fit­ne olov­ke i cr­te­ža, ali ta os­ta­klje­nost sve­jed­no pred­stav­lja oz­bilj­nu ba­ri­je­ru iz­me­đu ži­ve gra­fit­ne li­ni­je, od­nos­no važ­nih de­ta­lja i pro­ma­tra­ča, jer se dje­lu ni­ka­ko ne mo­že­mo pri­mak­nu­ti do­volj­no bli­zu a da is­to­dob­no ne vi­di­mo sa­mi se­be u odra­zu. No to je vr­lo la­ko mo­gao bi­ti i iz­vor­ni Vran­ki­ćev na­um jer se u pre­di­men­zi­oni­ra­nim cr­te­ži­ma ite­ka­ko mo­že­mo pre­poz­na­ti, čak i kad se u nji­ma ne ogle­da­mo dos­lov­no. Vran­ki­će­vi su crteži, kao što sam već da­la nas­lu­ti­ti, brit­ka kri­ti­ka na­še zbi­lje, ali i po­pu­lar­ne kul­tu­re, ko­ju umjet­nik ra­zot­kri­va kao za­div­lju­ju­ću mje­ša­vi­nu sa­kral­nog i pro­fa­nog. Od na­šeg po­gle­da ovi­si, do­du­še, što će nam od te kri­ti­ke bi­ti bli­sko, a što će nas os­ta­vi­ti rav­no­duš­nim.

U in­ter­v­juu ko­ji je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na dao fran­cu­sko­me ma­ga­zi­nu Put­s­ch, Vran­kić, iz­me­đu os­ta­lih, na­vo­di i umjet­ni­cu Lo­uise Bo­ur­ge­ois kao svoj uzor. Ri­ječ je o fe­mi­nis­tič­koj iko­ni ko­ja se ci­je­log ži­vo­ta pre­da­no ba­vi­la te­mom žen­ske sek­su­al­nos­ti. Iako se uglav­nom iz­ra­ža­va­la u bron­ci i me­ta­lu, pred kraj ži­vo­ta umjetnica se okre­nu­la tka­ni­ni. I dok su ar­hi­tek­tu­ra i skul­p­tu­ra ko­je se os­la­nja­ju na “tvr­đe” ma­te­ri­ja­le me­dij u ko­jem se obič­no iz­ra­ža­va­ju mu­škar­ci, tka­nje tra­di­ci­onal­no sma­tra­mo žen­skom za­ni­ma­ci­jom. Zbog to­ga je za­okret ko­ji je Bo­ur­ge­ois na­pra­vi­la kra­jem de­ve­de­se­tih bio vr­lo zna­ko­vit: na­kon što je ogrom­nu, sad već kul­t­nu skul­p­tu­ru pa­uka na­zva­la “Ma­ma”, na red je doš­lo tka­nje – svo­je­vr­s­no iden­ti­fi­ci­ra­nje s pa­ukom, od­nos­no s maj­kom. Vran­ki­ćev rad u se­bi ta­ko­đer sa­dr­ži za­okret pre­ma mo­ti­vu tka­nja i ši­va­nja, ali na bit­no druk­či­ji na­čin. Na­kon cr­te­ža u ko­ji­ma ljud­sku ko­žu tre­ti­ra kao tka­ni­nu (za­si­je­ca je, ra­z­vla­či, pro­bi­ja), umjet­nik u no­vi­jim dje­li­ma tka­ni­nu po­či­nje tre­ti­ra­ti kao ti­je­lo. No za raz­li­ku od dje­la Lo­uise Bo­ur­ge­ois, Vran­ki­će­vi crteži “Iz­la­zak” (2012) i “Ro­đe­nje Ve­ne­re” (2015–2016) na po­ma­lo kli­še­izi­ran na­čin ko­ris­te mo­ti­ve ko­ji su pre­poz­nat­lji­vo “žen­ski”, po­put go­mi­le obu­će, tor­bi­ca, ogle­da­la i cvi­je­ća, ne da bi os­na­ži­li žen­ske fi­gu­re ne­go da bi ih sto­pi­li s or­na­men­tal­nom i de­ta­ljis­tič­kom po­za­di­nom od ko­je se fi­gu­re ni­ma­lo ne raz­li­ku­ju. Vran­kić svo­je naj­su­bver­ziv­ni­je i naj­za­nim­lji­vi­je stva­ri cr­ta on­da kad li­ni­ja bje­ži u ne­poz­na­to ili on­da ka­da, da bu­dem po­sve iskrena, cr­tež pre­ras­ta u ra­ska­la­še­nu fa­lo­fo­ri­ju, a muška spo­lo­vi­la vire iz sva­kog ćo­ška.

Pri­zo­ri u ko­ji­ma Vran­kić bri­lji­ra, čak i kad je u pi­ta­nju mo­tiv tka­ni­ne, uvi­jek uklju­ču­ju alu­zi­je na sek­su­al­nost: ot­kop­čan šlic, raz­li­či­te le­zi­je, fi­su­re, BDSM. Nje­go­vi crteži ko­že bes­pri­je­kor­ni su. “U ku­ći, bi­lo nas je dvo­je” (2007) od­li­čan je pri­mjer Vran­ki­će­va ko­žar­skog po­zi­va. Pre­vr­nut sto­lac go­to­vo je nes­tva­ran u svo­joj ma­te­ri­jal­nos­ti i ap­so­lut­no do­mi­ni­ra pros­to­rom. Gdje god je po­seg­nuo za kožom, ona bi se gle­da­te­lju utis­nu­la u pam­će­nje. Uz mo­tiv sr­ca ko­ji se stal­no po­nav­lja kroz raz­li­či­te crteže, upra­vo je pre­ciz­no cr­ta­nje ko­že ono što bih oka­rak­te­ri­zi­ra­la kao Vran­ki­ćev autor­ski pot­pis. Za­nim­lji­va ten­den­ci­ja Vran­ki­će­va dje­la, s ob­zi­rom na to da se ima­mo pri­li­ku kro­no­lo­ški nji­me ba­vi­ti, sva­ka­ko je per­so­ni­fi­ka­ci­ja pros­to­ra kak­vu upri­zo­ru­ju “Hap­py End” (2018), “Kraj spo­koj­nih da­na” (2018–2019) i “Sim­fo­ni­ja no­vog svi­je­ta” (2018–2019). U ovom za­nim­lji­vom ni­zu cr­te­ža ve­li­kog for­ma­ta pra­ti­mo bit­ku ko­ja vi­še na­li­ku­je na ko­itus ep­skih raz­mje­ra ne­go na rat­ni su­kob. Crteži “Li­je­vi” (2018) i “Des­ni” (2018), ko­ji toj bor­bi pret­ho­de, na­iz­gled go­vo­re o dvi­je po­lut­ke moz­ga ko­je se bo­re za do­mi­na­ci­ju nad umjet­ni­kom i nje­go­vom vi­zi­jom. Ne znam ko­ja će od njih po­bi­je­di­ti, ali, ka­ko god, i za Vran­ki­ća i za nas to će bi­ti po­zi­ti­van is­hod.

U in­ter­v­juu ko­ji je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na dao fran­cu­sko­me ma­ga­zi­nu Put­s­ch, Vran­kić, iz­me­đu os­ta­lih, na­vo­di i umjet­ni­cu Lo­uise Bo­ur­ge­ois kao svoj uzor. Ri­ječ je o fe­mi­nis­tič­koj iko­ni ko­ja se ci­je­log ži­vo­ta pre­da­no ba­vi­la te­mom žen­ske sek­su­al­nos­ti

Vran­kić (go­re) u svom stu­di­ju u Pa­ri­zu u ko­jem ži­vi od 1991. go­di­ne

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.