PA­KAO!

Express - - FELJTON - Pi­še: ŽIVORAD TOMIĆ

za po­vi­jest, ra­to­ve, Div­lji za­pad, Vi­kin­ge, osva­ja­če po­put Džin­gis-ka­na, ja­pan­sku sa­mu­raj­sku tra­di­ci­ju i fe­udal­ni us­troj ko­ji se zas­ni­va na osob­nom od­no­su vla­da­ra i po­da­ni­ka te na po­ima­nju čas­ti i vjer­nos­ti. Je­dan kiš­ni mje­sec na Ha­va­ji­ma ko­ji pro­vo­di u ki­nu op­či­njen fil­mo­vi­ma Aki­re Ku­ro­sawe us­mje­ra­va Mi­li­usa da se po­sve­ti fil­mu i on po­či­nje pi­sa­ti sce­na­ri­je, od ko­jih ne­ke ku­pu­je War­ner Bros. Nje­go­vi pri­ja­te­lji sa stu­di­ja fil­ma na ka­li­for­nij­skom sve­uči­li­štu, Fran­cis Ford Cop­po­la i Ge­or­ge Lu­cas, us­pješ­ni­ji su kao film­ski po­čet­ni­ci od nje­ga ko­ji, da bi pre­ži­vio i mo­gao lu­ta­ti ka­li­for­nij­skom oba­lom i sur­fa­ti, mr­zo­volj­no pi­še pre­ra­de ne­kih lo­ših War­ne­ro­vih sce­na­ri­ja. Cop­po­la, kao naj­s­po­sob­ni­ji, naj­ka­riz­ma­tič­ni­ji i naj­a­gre­siv­ni­ji dio troj­ke, već ima ne­ku svo­ju kom­pa­ni­ji­cu i pro­duk­cij­ski ugo­vor s War­ne­rom, po­ma­že Ge­or­geu Lu­ca­su da svoj stu­dent­ski ZF film “THX 1138” pre­ra­di kao pra­vi ki­no film i pi­ta Mi­li­usa, zna­ju­ći da pi­še sa­mo da bi ži­vio i sur­fao, što bi naj­vi­še že­lio pi­sa­ti te ko­li­ko mu

pro­tiv ra­ta. Nji­hov slogan je “Nir­va­na da­nas”, a nje­gov će se sce­na­rij zva­ti “Apo­ka­lip­sa da­nas”. Cop­po­la mu je po­put film­skog Me­di­ci­ja is­pos­lo­vao s War­ne­rom ugo­vor za sce­na­rij, dao mu ho­no­rar od 17.000 do­la­ra i do­go­vo­rio da film re­ži­ra Ge­or­ge Lu­cas. I to u Vi­jet­na­mu, usred ra­ta, s ma­lom eki­pom i 16 mm ka­me­rom, u sti­lu fran­cu­skog “fil­ma is­ti­ne” (ci­ne­ma ve­ri­te). Še­fo­vi War­ne­ra to od­bi­ja­ju tvr­de­ći da su lu­di i da će po­gi­nu­ti, na što Cop­po­la od­go­va­ra da je to re­du. Vri­je­di umri­je­ti za film u ko­ji vje­ru­ješ. Ni­je bio svjes­tan da će mu se ri­je­či de­se­tak go­di­na kas­ni­je za­ma­lo obis­ti­ni­ti.

Mi­li­usu je to bio pe­ti sce­na­rij ko­ji je pro­dao i otvo­rio mu je vra­ta Hol­lywo­oda. Ste­kao je sla­vu mla­dog film­sko­ga genija i za­ra­đi­vao pu­no. Po nje­go­vim su se sce­na­ri­ji­ma sni­ma­li us­pješ­ni fil­mo­vi (“Je­re­mi­ah Joh­n­son”, “Ži­vot i do­ba su­ca Roya Be­ana” i, bez da je pot­pi­san kao autor, “Pr­lja­vi Har­ry”), a i sam je po­čeo re­ži­ra­ti (“Dil­lin­ger”, “Vje­tar i lav”). No bez ob­zi­ra na sve us­pje­he, još je bio sla­van is­klju­či­vo kao pi­sac sce­na­ri­ja “Apo­ka­lip­sa da­nas” ko­ji su svi či­ta­li, svi ko­va­li u zvi­jez­de i nit­ko ga se ni­je usu­dio ra­di­ti, jer su svi mis­li­li da je opasan. I bi­li su u pra­vu. Vi­jet­nam­ski rat je za­vr­šio, Lu­cas je pri­pre­mao “Zvjez­da­ne ra­to­ve”, Mi­li­us “Dan ve­li­kih va­lo­va”, a Cop­po­la za­vr­šio “Pris­lu­ški­va­nje” i dva “Ku­ma”, ko­ji su mu do­ni­je­li sla­vu, Os­ca­re i bo­gat­stvo. Os­no­vao je svo­ju kom­pa­ni­ju Zo­etro­pe i na­mje­ra­vao ra­di­ti svo­je fil­mo­ve te bi­ti me­ce­na pri­ja­te­lji­ma i mla­dim ta­len­ti­ma. Pun ide­ala i nov­ca, ali i vje­šti­na pre­go­va­ra­nja i sna­la­že­nja, zbog če­ga ga je nje­gov pro­du­cent Ro­bert Evans na­zvao ma­ki­ja­ve­lis­tič­kim vla­da­rom (“prin­ci­pe­om”) Hol­lywo­oda, Cop­po­la je tra­žio pr­vi pro­jekt ko­ji će re­ži­ra­ti za svo­ju kom­pa­ni­ju. Je­di­ni sce­na­rij ko­ji je bio go­tov za sni­ma­nje i či­ji je bio vlas­nik bi­la je “Apo­ka­lip­sa da­nas”. Če­mu če­ka­ti i gu­bi­ti vri­je­me dok se na­pi­še no­vi kad ima Mi­li­usov? Uvje­rio je su­rad­ni­ke da je to jed­nos­ta­van pro­jekt ko­ji su on, Mi­li­us i Lu­cas kra­jem šez­de­se­tih htje­li sni­mi­ti re­por­ter­skom šes­na­es­ti­com. To je, tvr­dio je, dva-tri mje­se­ca na Fi­li­pi­ni­ma i ni­je ta­ko kom­pli­ci­ra­no kao “Kum II”. Ma­lo ku­pa­nja na Pa­ci­fi­ku sa že­nom i dvo­je dje­ce, ma­lo sni­ma­nja s pri­ja­te­lji­ma i film je go­tov. Nje­gov mu­dri i pro­nic­lji­vi mla­da­lač­ki men­tor Ro­ger Cor­man upo­zo­ra­vao ga je da ne ide sni­ma­ti na Fi­li­pi­ne jer ne zna što ga če­ka, no Cop­po­la je taj pri­ja­telj­ski sa­vjet is­kus­nog pro­du­cen­ta za­ne­ma­rio te s eki­pom do­volj­nom za rat­ne ope­ra­ci­je i šle­pe­ri­ma film­ske teh­ni­ke (da mu ni­šta ne usfa­li) za­uzeo po­lo­ža­je u fi­li­pin­skoj div­lji­ni ko­ja sli­či vi­jet­nam­skoj.

Imao je ti­su­će sta­tis­ta, mno­go lo­ka­ci­ja, fi­li­pin­sko zra­ko­plov­s­tvo za spek­ta­ku­lar­ne pri­zo­re le­ta he­li­kop­te­ra i ba­ca­nja na­pal­ma, brodove, čam­ce, vo­zi­la, ukrat­ko, sve što je že­lio. A ni­šta ni­je iš­lo ka­ko tre­ba. Umjes­to da sni­ma­nje tra­je ne­ko­li­ko mje­se­ci, tra­ja­lo je tri go­di­ne i pre­tvo­ri­lo se u ne­što slič­no rat­noj ope­ra­ci­ji, ta­ko da je Cop­po­la kas­ni­je go­vo­rio da on i nje­go­va eki­pa ni­su sni­ma­li Vi­jet­nam­ski rat, ne­go su ga pro­ži­vje­li. Pr­vo je na­kon ne­ko­li­ko da­na mo­rao za­mi­je­ni­ti glav­no­ga glum­ca, Har­veya Ke­ite­la, ko­je­ga je obo­ža­vao, ali ko­ji je bio pre­vi­še “ak­ti­van”, a tre­bao mu je pa­si­van pro­ma­trač, mi­ran svje­dok za ulo­gu sat­ni­ka Wil­lar­da. An­ga­ži­rao je vjer­nog i do­bro­ćud­nog Mar­ti­na She­ena, ko­ji je na­por­no sni­ma­nje sto­ič­ki i sve­tač­ki pod­no­sio te do­ži­vio sr­ča­ni udar.

Za­tim je Cop­po­li spek­ta­ku­lar­no sni­ma­nje he­li­kop­ter­skih ak­cij­skih sce­na re­me­ti­lo stal­no na­pu­šta­nje he­li­kop­te­ra s lo­ka­ci­je, čes­to usred sni­ma­nja slo­že­nih ma­sov­nih sce­na, jer su se dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od mjes­ta sni­ma­nja odvi­ja­le rat­ne ope­ra­ci­je iz­me­đu voj­ske fi­li­pin­skog dik­ta­to­ra Mar­co­sa i ko­mu­nis­tič­kih po­bu­nje­ni­ka. Ra­zo­ran taj­fun uni­štio je sku­pe i slo­že­ne se­to­ve sa­gra­đe­ne za film ta­ko da su ih mo­ra­li iz­no­va gra­di­ti na no­vim lo­ka­ci­ja­ma. Sni­ma­nje je po­re­me­ti­lo i du­go se­zon­sko raz­dob­lje mon­sun­skih ki­ša ko­je su po­vi­ja­le dr­ve­će i ra­za­ra­le ku­će. Ame­rič­ki ti­sak pi­sao je re­por­ta­že s Fi­li­pi­na pod nas­lo­vi­ma “Apo­ka­lip­sa kad” i “Apo­ka­lip­sa za­uvi­jek”. Cop­po­la je ban­kro­ti­rao, bu­džet fil­ma je ne­kon­tro­li­ra­no ras­tao, a on­da je, na kra­ju svih katastrofa, doš­la ona naj­ve­ća. Mar­lon Bran­do. On je je­dva pris­tao glu­mi­ti pu­kov­ni­ka spe­ci­jal­nih ame­rič­kih sna­ga Wal­te­ra P. Kur­t­za, a kad je pris­tao, tra­žio je go­le­mi ho­no­rar, tri i pol mi­li­ju­na do­la­ra za ne­ko­li­ko tje­da­na ra­da, pos­to­tak od ne­to za­ra­de fil­ma i mi­li­jun do­la­ra una­pri­jed. Cop­po­la je obo­ža­vao Bran­da, na­zi­vao ga je svo­jim ido­lom, uzo­rom i he­ro­jem, ra­dio je s njim u “Ku­mu”, a Bran­do je za ulo­gu don Vi­ta Cor­le­onea osvo­jio Os­ca­ra. I Cop­po­la je pris­tao na sve, je­di­no je mo­lio Bran­da da smr­ša­vi, jer je nje­gov Kur­tz elit­ni spe­ci­ja­lac bez trun­ke sa­la, fi­zič­ki čvrst i u do­broj kon­di­ci­ji. Bran­do se na sni­ma­nju po­ja­vio deb­lji ne­go ikad, bez­vo­ljan i nespreman. Ni­je čak ni pro­či­tao Con­ra­do­vo “Sr­ce ta­me”, što ga je Cop­po­la mo­lio. Sni­ma­nje je sta­lo,

Cop­po­la se po­vu­kao s Bran­dom u osa­mu, či­ta­li su Con­ra­do­vu pri­ču i za­vr­š­ni ak­cij­ski dio Mi­li­uso­va sce­na­ri­ja, ko­jim Cop­po­la oprav­da­no ni­je bio za­do­vo­ljan (vje­ro­jat­no ni sam Mi­li­us, no ni­je smis­lio bo­lji), a Bran­do još ma­nje jer je od­lu­čio glu­mi­ti Kur­t­za fi­lo­zof­ski, a ne ak­cij­ski. Ci­je­la eki­pa je da­ni­ma bi­la bes­pos­le­na, Cop­po­la i Bran­do su be­sko­nač­no raz­go­va­ra­li, či­ta­li i me­di­ti­ra­li, a on­da je Cop­po­lu uhva­ti­la pa­ni­ka i od­lu­čio se na po­tez očaj­ni­ka. Ni­je odje­nuo Bran­da, ka­ko je pla­ni­rao, u ame­rič­ku uni­for­mu, ne­go u ne­ke vre­ćas­te cr­ne plah­te da se ne vi­di ko­li­ko je de­beo i dao mu obu­ću s vi­so­kim pe­ta­ma ka­ko bi iz­gle­dao im­po­zant­ni­je. Obri­jao ga je na će­la­vo da mu glava sja­ji po­put mje­se­ca u ta­mi ko­ju je u ru­še­vi­na­ma hra­ma ka­ra­va­đov­ski in­s­ce­ni­rao ra­s­vje­tom ge­ni­jal­ni sni­ma­telj Vit­to­rio Sto­ra­ro i smis­lio na­či­ne ka­ko da na ekra­nu iz­gle­da živ, a da se ne mo­ra kre­ta­ti jer je zbog deb­lji­ne bio ne­po­kre­tan. A on­da ono naj­go­re. Pus­tio ga je da, bez na­pi­sa­nih di­ja­lo­ga, im­pro­vi­zi­ra te ble­be­će ci­ta­te pjes­ni­ka i an­tro­po­lo­ga, ma­lo “Šup­ljih lju­di” T. S. Eli­ota, ma­lo Fra­ze­ro­ve “Zlat­ne gra­ne”, pa ma­lo Bran­da i on­da još ma­lo Bran­da. Sve dok na kra­ju sam Bran­do ni­je, ne­mo­ćan i frus­tri­ran, je­dva od­ba­uljao sa se­ta mum­lja­ju­ći Cop­po­li da vi­še ni­šta ne mo­že smis­li­ti.

Kad na kra­ju fil­ma Bran­dov pu­kov­nik Kur­tz umi­ru­ći iz­go­va­ra le­gen­dar­ne Con­ra­do­ve ri­je­či: “Užas!... Užas...”, bio je to za Cop­po­lu pra­vi re­da­telj­ski užas i ne­pod­noš­lji­vo tra­ljav kraj jed­nog ve­li­kog fil­ma (da­nas 14. na lis­ti naj­bo­ljih fil­mo­va svih vre­me­na) ko­ji je mo­rao bi­lo ka­ko za­vr­ši­ti. Re­da­telj i autor “Bla­ga Si­er­ra Ma­dre”, John Hus­ton, u jed­nom je in­ter­v­juu re­kao da obo­ža­va Bran­da i da ne mo­že za­mis­li­ti nje­go­vu lo­šu ulo­gu, a on­da je zas­tao i do

dao da ipak ima jed­na, ona u “Apo­ka­lip­si da­nas”, te da je to jed­na od naj­go­rih ulo­ga svih vre­me­na, ali da ra­zu­mi­je za­što je tak­va jer, do­dao je, “film ne­ma kraj, kao ni Con­ra­do­va pri­ča, a ja­ko je do­bro”, do­dao je, smi­ju­ći se, “da film ima kraj”.

I to je glav­ni pro­blem adap­ta­ci­je Con­ra­do­va “Sr­ca ta­me” ko­ji ni­su us­pje­li ri­je­ši­ti ni Mi­li­us, ni Cop­po­la, ni Bran­do. Pri­ča ne­ma kraj, a što je još straš­ni­je, ne­ma ni pra­vog ju­na­ka ni pra­vog zli­kov­ca. Con­rad je stvo­rio dva li­ka ko­ja ni­su dram­ski ka­rak­te­ri, ne­go utje­lov­lje­nja vri­jed­nos­ti i ne­vri­jed­nos­ti svi­je­ta u ko­je­mu ži­vi­mo. Con­ra­dov trgovac Mar­low, od­nos­no Mi­li­usov i Cop­po­lin sat­nik Wil­lard, je Hu­ma­na Du­ša Čo­vje­čans­tva, a trgovac, od­nos­no pu­kov­nik Kur­tz, Zvjer­ska Utro­ba Ljud­skog Ro­da. Ka­ko glu­mi­ti apo­ka­lip­tič­ka utje­lov­lje­nja Sa­vjes­ti i

Okrut­nos­ti, Ci­vi­li­za­ci­je i Div­ljaš­tva, Do­bra i Zla iz­van bi­blij­skog kon­tek­s­ta sv. Iva­na i nje­go­va “Ot­kri­ve­nja”? Ka­ko tim li­ci­ma da­ti ba­rem ne­što na­lik ži­vot­noj uvjer­lji­vos­ti? Con­rad je to ge­ni­jal­no ri­je­šio na­go­vje­šta­ji­ma, naz­na­ka­ma, pi­ta­nji­ma, at­mo­sfe­rom, ne­iz­ri­ca­njem sve­ga o če­mu je pri­ča, ali za­to go­to­vo ma­gič­nom pro­zom ko­ja sve što je ne­iz­re­ci­vo oživ­lja­va u či­ta­te­lje­voj ma­šti. Film ne­ma tu moć, pa ni Fran­cis Ford Cop­po­la, za ko­je­ga Mi­li­us ka­že da je naj­ve­ći film­ski maj­stor nje­go­ve ge­ne­ra­ci­je, ko­je­ga slu­ša i sli­je­di kao svo­je­ga vla­da­ra. U do­ku­men­tar­cu “Sr­ce ta­me: Re­da­te­lje­va apo­ka­lip­sa” svje­do­či­mo nje­go­voj dra­mi. Cop­po­la go­vo­ri: “Osje­ćam se kao idi­ot, to su di­ja­lo­zi ko­ji se ne uk­la­pa­ju. A ipak to ra­dim, iz oča­ja, jer ne znam ka­ko da to ra­dim ra­ci­onal­no. Ono što tre­bam sa­mo­me se­bi re­ći jest da ne znam što ra­dim... Ne­mam kraj fil­ma, to ne funk­ci­oni­ra, svi ka­žu do­bro je, svi ka­žu Fran­cis naj­bo­lje ra­di u kri­zi. Ovo je kri­za iz ko­je se ne­ću iz­vu­ći. Ra­dim loš film i za­što da nas­ta­vim ovo ra­di­ti, iona­ko ću ban­kro­ti­ra­ti? Za­što ne­mam hra­bros­ti re­ći ni­je do­bro? Sve bi na­pra­vio da se iz­vu­čem iz ovo­ga, raz­miš­ljam ko­ju bih bo­lest mo­gao do­bi­ti, pa­ra­li­zi­ra­ti se, bi­lo što”. Na jed­noj fo­to­gra­fi­ji Cop­po­la ša­lji­vo dr­ži re­vol­ver upe­ren u gla­vu. Cop­po­li­na že­na svje­do­či da ni­je bi­lo ša­lji­vo. Oča­ja­vao je, gu­bio svi­jest, jed­nom joj je čak re­kao da umi­re i vi­di svje­tlo na kra­ju tu­ne­la.

UnA­toč svim nE­vo­ljA­mA ko­je je pro­šao ra­de­ći film od 1976. do 1979., kad je nji­me osvo­jio Zlat­nu pal­mu u Can­ne­su i kad je pos­tao hit ko­ji ga je spa­sio od pr­vog ban­kro­ta (do­ži­vjet će još dva), una­toč to­me što je film imao kraj skr­pan od Bran­do­va mum­lja­nja, de­gu­tant­nog ri­tu­al­nog ko­ma­da­nja ži­vog vo­de­nog bi­vo­la i kla­nja pu­kov­ni­ka Kur­t­za te una­toč pu­šta­nja u dis­tri­bu­ci­ju skra­će­ne ver­zi­je, Cop­po­la je us­pio stvo­ri­ti je­dan od naj­bo­ljih fil­mo­va se­dam­de­se­tih i je­dan od svo­ja če­ti­ri ve­li­ka fil­ma (os­ta­la tri su “Kum”, “Pris­lu­ški­va­nje” i “Kum II”). Nje­go­vi pri­ja­te­lji ka­žu da na­kon sni­ma­nja “Apo­ka­lip­se da­nas” Cop­po­la vi­še ni­je bio is­ti čo­vjek, kao ni­je­dan član nje­go­ve eki­pe, te da su svi obi­lje­že­ni film­skim pos­t­tra­umat­skim stre­som rav­nim onom rat­nom. I do­is­ta, ve­ći­na pri­zo­ra u fil­mu iz­gle­da go­to­vo nes­tvar­no, a ni­je ri­ječ o di­gi­tal­nim efek­ti­ma, ne­go o lju­di­ma od kr­vi i me­sa te le­tje­li­ca­ma i plo­vi­li­ma od me­ta­la. Ne­ki pri­zo­ri, po­put le­ta he­li­kop­te­ra uz Wag­ne­ro­vu glaz­bu ili ju­tar­nju op­hod­nju ra­ti­štem pu­kov­ni­ka Kil­go­rea (ni­kad bo­lji Ro­bert Du­vall), ko­ji vi­še bri­ne o sur­fa­nju ne­go o ra­tu i obo­ža­va mi­ris na­pal­ma u ra­no ju­tro, me­đu naj­ge­ni­jal­ni­ji­ma su u po­vi­jes­ti fil­ma. “Apo­ka­lip­sa da­nas” je iz­nim­ka me­đu ve­li­kim fil­mo­vi­ma i do­kaz da film ne mo­ra bi­ti do­vr­šen da bi bio re­mek-dje­lo.

Ti­je­kom če­ti­ri de­set­lje­ća, ot­kad je sni­mio “Apo­ka­lip­su”, Cop­po­la ni­je pres­tao ra­di­ti na nje­mu jer je vlas­nik fil­ma. Po­put re­ne­san­s­nog maj­sto­ra, mi­je­nja ga, uba­cu­je što je u pr­voj ver­zi­ji iz­ba­če­no, pa on­da iz­ba­cu­je, kra­ti, pro­du­lju­je, ži­vi sa svo­jim fil­mom kao sa svo­jom sud­bi­nom. U dvi­je ver­zi­je, pr­voj na­zva­noj “Apo­ka­lip­sa da­nas Re­dux” iz de­ve­de­se­tih i naj­no­vi­joj, nas­lov­lje­noj “Apo­ka­lip­sa da­nas: Za­vr­š­na ver­zi­ja” (Apo­calyp­se Now: Fi­nal Cut), da­je nam film ko­ji je, po­put da­nas već le­gen­dar­nog vi­na iz nje­go­vih ka­li­for­nij­skih vi­no­gra­da, za ko­je nje­gov sce­na­rist i pri­ja­telj John Mi­li­us tvr­di da je naj­bo­lje u Ame­ri­ci, sa sva­kom go­di­nom po­la­ko saz­ri­je­va u nje­go­vu film­skom po­dru­mu te do­bi­va na bo­ji, oku­su i bo­uqu­etu.

Imao je ti­su­će sta­tis­ta, mno­go lo­ka­ci­ja, fi­li­pin­sko zra­ko­plov­s­tvo za spek­ta­ku­lar­ne pri­zo­re le­ta he­li­kop­te­ra i ba­ca­nja na­pal­ma, brodove, čam­ce, vo­zi­la, ukrat­ko sve što je že­lio

Nje­go­vi pri­ja­te­lji ka­žu da na­kon sni­ma­nja ‘Apo­ka­lip­se da­nas’ Cop­po­la vi­še ni­je bio is­ti čo­vjek, kao ni­je­dan član nje­go­ve eki­pe, te da su svi obi­lje­že­ni film­skim pos­t­tra­umat­skim stre­som rav­nim onom rat­nom

Martin She­en je na­por­no sni­ma­nje sto­ič­ki i sve­tač­ki pod­no­sio te do­ži­vio sr­ča­ni udar

Bran­do se na sni­ma­nju po­ja­vio deb­lji ne­go ikad, bez­vo­ljan i nespreman. Ni­je čak ni pro­či­tao Con­ra­do­vo (li­je­vo) ‘Sr­ce ta­me’

Mi­li­usu je ‘Apo­ka­lip­sa’ bi­la pe­ti sce­na­rij ko­ji je pro­dao. Otvo­ri­la mu je vra­ta Hol­lywo­oda

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.