Hlad­na, si­va, mo­no­to­na bit­ka is­pu­nje­na bi­je­dom i ne­sre­ćom

Po­sve je ra­zum­lji­vo da se Tom Han­ks, je­dan od naj­ve­ćih glu­mač­kih auto­ri­te­ta svo­je ge­ne­ra­ci­je, od­lu­čio na pro­jekt Greyhound. Kao za­ljub­lje­nik u voj­nu po­vi­jest i Dru­gi svjet­ski rat pro­du­ci­rao je se­ri­je ‘Band of Brot­hers’ i ‘The Pa­ci­fic’, no ni­ti jed­na od nj

Express - - Intervju - Pi­še: PE­TRA MIOČIĆ

Be­smis­le­no je i su­viš­no pos­ta­lo go­vo­ri­ti o me­đu­od­no­su pan­de­mi­je sad vi­še ne ta­ko no­vog obli­ka ko­ro­na vi­ru­sa i pro­mje­ne pa­ra­dig­me su­vre­me­nos­ti kao i o utje­ca­ju što ga s bo­leš­ću po­ve­za­na kri­za ima na iz­mje­nu ljud­ske sva­kod­ne­vi­ce. Op­će je poz­na­to i da su njo­me naj­s­naž­ni­je za­hva­će­na knji­žev­na, ka­za­liš­na i os­ta­la kul­tur­na do­ga­đa­nja, a naj­ne­ga­tiv­ni­je će do­se­ge, či­ni se, ima­ti za naj­ve­ću kul­tur­nu i za­bav­nu in­dus­tri­ju, onu film­sku. Ali ri­jet­ko je ko­ji glu­mac kri­zu osje­tio dvo­ja­ko po­put To­ma Han­k­sa; naj­pri­je je u ožuj­ku pos­tao je­dan od naj­poz­na­ti­jih

Bez mno­go ri­je­či, u sple­tu na­red­bi, raz­ra­đi­va­nja stra­te­gi­ja i us­kla­đi­va­nja ko­or­di­na­ta, Han­ks i Sc

vi­ru­som za­ra­že­nih lju­di i ta­ko dje­lo­mič­no do­ki­nuo nak­la­pa­nja o “laž­noj bo­les­ti”, a po­tom je pan­de­mi­ja za­tvo­ri­la ki­no­dvo­ra­ne di­ljem svi­je­ta i ta­ko ure­di­la da, umjesto je­dins­tve­ne pre­mi­je­re na cr­ve­nom te­pi­hu, “ljet­ni hi­to­vi” i “ho­li­vud­ski bloc­k­bus­te­ri” do­ži­ve mi­li­ju­ne osob­nih, sva­kod­nev­nih pre­mi­je­ra, pred ma­lim ekra­ni­ma, a me­đu tim se po­ten­ci­jal­nim hi­to­vi­ma na­šao i Han­k­sov po­s­ljed­nji film­ski pro­jekt, rat­na dra­ma “Greyhound”, u či­ju je dis­tri­bu­ci­ju Sony tre­bao kre­nu­ti još lanj­skog pa ovog ožuj­ka, a po­tom je već pom­poz­no naj­av­lji­va­ni 19. lip­nja za­mi­je­njen 10. sr­p­nja, a ho­li­vud­ske dvo­ra­ne ma­lim ekra­ni­ma, pa­met­nim te­le­fo­ni­ma i zas­lo­ni­ma ra­ču­na­la či­ji su ko­ris­ni­ci pret­pla­će­ni na Ap­ple TV+. U fi­nan­cij­skom smis­lu, či­ni se, mi­gra­ci­ja fil­mu ni­je pre­vi­še na­šte­ti­la jer, ako je vje­ro­va­ti čel­ni­ci­ma plat­for­me, “Greyhound” je os­tva­rio naj­bo­lje otva­ra­nje u po­vi­jes­ti ser­vi­sa i već tom pr­vom za­ra­dom vra­tio po­ve­ći dio od 70 mi­li­ju­na do­la­ra što ih je ser­vis is­pla­tio Sonyju za dis­tri­bu­cij­ska pra­va. No u smis­lu gle­da­telj­skog is­kus­tva film je se­obom i mi­ni­ma­li­za­ci­jom sli­ke iz­gu­bio mno­go. Na­ime, iako ova rat­na dra­ma ne obi­lu­je ep­skim pri­zo­ri­ma

spek­ta­ku­lar­nih bi­ta­ka po­put “Spa­ša­va­nja voj­ni­ka Rya­na”, Tom Han­ks je sce­na­ris­tič­ki, a Aa­ron Sc­h­ne­ider re­da­telj­ski, us­pio ra­zi­gra­ti ina­če vr­lo jed­no­lič­nu, mo­no­to­nu pri­ču ne­ko­li­ci­nom sce­na dojm­lji­vih eks­plo­zi­ja i iz­rav­nih su­ko­ba i nji­ho­voj bi gran­di­oz­nos­ti, kao i br­zoj iz­mje­ni sek­ven­ci, ve­li­ko film­sko plat­no ne­dvoj­be­no od­go­va­ra­lo vi­še od vi­še ne ta­ko ma­lih te­le­vi­zij­skih pri­jam­ni­ka ili još ve­li­či­nom re­la­tiv­no ne­dos­tat­nih pa­met­nih ure­đa­ja. Jer, ako išta, “Greyhound” je vi­zu­al­no dojm­ljiv film, po­seb­no kad je ri­ječ o ek­s­te­ri­je­ri­ma; si­vo je mo­re i če­lič­no i po­zi­va­ju­će, i opas­no i za­vod­lji­vo, a nje­go­vo se si­vi­lo s onim ne­be­skim sta­pa kroz sjaj­no ni­jan­si­ra­nu ska­lu bo­ja, što i ne tre­ba ču­di­ti uz­me li se u ob­zir po­da­tak da je Sc­h­ne­ider mno­go is­kus­ni­ji di­rek­tor fo­to­gra­fi­je no što je re­da­telj, pa je i teh­ni­ku kak­va se ina­če ko­ris­ti za ra­zvoj vi­de­oiga­ra maj­stor­ski is­ko­ris­tio ne bi li film o po­mor­skoj bit­ki sni­mio – na su­hom. No s dru­ge stra­ne, prem­da su oba nje­go­va pret­hod­na fil­ma, krat­ko­me­traž­ni “Two Sol­di­ers”, ko­ji mu je 2003. do­nio Os­ca­ra, i “Get Low”, sa zvjez­da­nom glu­mač­kom pos­ta­vom, Sc­h­ne­ider od 2009. ni­je re­ži­rao, što se do­nek­le osje­ti i u ovom fil­mu. Ipak, pra­vo je pi­ta­nje bi li ne­ki is­kus­ni­ji re­da­telj mo­gao uči­ni­ti vi­še s mi­ni­ma­lis­tič­kim sce­na­ri­jem što ga je Tom Han­ks dje­lo­mič­no ute­me­ljio na ro­ma­nu “The Go­od Shep­herd” C. S. Fo­res­te­ra. Po­sve je ra­zum­lji­vo da se Han­ks, je­dan od naj­ve­ćih glu­mač­kih auto­ri­te­ta svo­je ge­ne­ra­ci­je, od­lu­čio na ova­kav pro­jekt.

Kao za­ljub­lje­nik u voj­nu po­vi­jest i Dru­gi svjet­ski rat pro­du­ci­rao je se­ri­je “Band of Brot­hers“i “The Pa­ci­fic”, no ni­ti jed­na od njih (kao ni­ti mno­gi fil­mo­vi na ko­ji­ma je su­ra­đi­vao is­pred ili iza ka­me­re) ne obra­đu­je naj­du­go­traj­ni­ju, ali i naj­mo­no­to­ni­ju ak­ci­ju u po­vi­jes­ti po­s­ljed­njeg ve­li­kog ra­ta – Bit­ku za Atlan­tik. Bi­la je to, ka­ko opi­su­je kus­tos Smit­h­so­ni­ano­ve voj­ne zbir­ke

Frank Bla­zich, hlad­na, si­va, mo­no­to­na bit­ka is­pu­nje­na bi­je­dom i ne­sre­ćom. De­ve­de­se­to­mi­nut­ni od­sje­čak vi­še­go­diš­nje bor­be za prev­last nad ne­pre­gled­nim mor­skim pros­trans­tvom i sam je ta­kav, siv i kla­us­tro­fo­bi­čan, no hlad­no­ća mu ne iz­vi­re sa­mo iz rat­nih okol­nos­ti ili voj­nič­ke odvo­je­nos­ti od kop­na i sve­ga poz­na­tog. Na­ža­lost, “Greyho­un­do­va” hlad­no­ća, ona od ko­je pro­la­ze trn­ci, pro­iz­la­zi iz od­stra­nje­nja sva­kog emo­ci­onal­nog an­ga­žma­na. Na sa­mom po­čet­ku, kroz jed­no to­plo pri­sje­ća­nje, Han­k­sov lik za­po­vjed­nik Er­nest Kra­use, pri­zi­va to­pli­nu pred­bo­žić­nog oz­ra­čja i vo­lje­nu že­nu, ko­ja mu pri­je od­la­ska na pr­vu mi­si­ju ko­jom će za­po­vi­je­da­ti da­ru­je pa­pu­če s mo­no­gra­mom i obe­ća­nje da će ga če­ka­ti, ne­do­volj­no snaž­no da bi ga pot­kri­je­pi­la i pris­tan­kom na ne­ku bu­du­ću uda­ju. Osim u tom krat­kom is­ječ­ku, po­ma­lo neo­bič­no, Kra­use se vo­lje­ne že­ne vi­še ne pri­sje­ća, no ne­ko­li­ko ga pu­ta gle­da­telj­sko oko hva­ta u mo­li­tvi, a nje­go­va­nje kr­š­ćan­skih vri­jed­nos­ti oči­tu­je se i kad ni­je spre­man pros­la­vi­ti po­ta­pa­nje nje­mač­ke pod­mor­ni­ce jer “sve su to iz­gub­lje­ne du­še”, no to je sve od ka­rak­te­ri­za­ci­je glav­nog li­ka, a kon­tu­re os­ta­lih is­cr­ta­ne su još sla­bi­je i to­li­ko su bez­lič­ni da je u zgus­nu­to­me mra­ku pod­mor­ni­ce kat­kad te­ško s po­sve­maš­njom si­gur­noš­ću re­ći tko sto­ji pred ka­me­rom. Tak­va je od­lu­ka s jed­ne stra­ne ra­zum­lji­va jer po­ka­zu­je funk­ci­oni­ra­nje mor­na­rič­kog stro­ja kao jed­nog ti­je­la, kao or­ga­niz­ma či­ji sva­ki sus­tav mo­ra bi­ti ki­rur­škom pre­ciz­noš­ću us­kla­đen s os­ta­li­ma, a i Han­ks je u in­ter­v­ju­ima is­ti­cao ka­ko mu je cilj bio oda­ti po­čast svim bez­i­me­nim i sva­kod­nev­nim ju­na­ci­ma, ka­ko Dru­gog svjet­skog ta­ko i svih dru­gih ra­to­va, ali emo­ci­onal­na ba­ri­je­ra u gle­da­te­lju ne stva­ra ni­ti osje­ćaj ne­la­go­de kad se po­sa­da u bit­ka­ma sta­ne osi­pa­ti.

Bit­ke ili, bo­lje re­če­no, po­je­di­nač­ni in­ci­den­ti ko­ji­ma je obi­lje­že­na pe­tod­nev­na plo­vid­ba bro­da USS Ke­eling, kod­nog ime­na Greyhound, dok ko­nvoj od 37 tr­go­vač­kih bro­do­va po­ku­ša­va pre­pra­ti­ti iz Sje­ver­ne Ame­ri­ke u Eu­ro­pu, sa­me su po se­bi iz­van­red­na sce­no­gra­fi­ja za ra­zvi­ja­nje dra­me, no Han­ks pred svo­jeg ju­na­ka ne pos­tav­lja ni­kak­ve mo­ral­ne ni­ti ine dvoj­be či­jim bi se rje­ša­va­njem ot­kri­la nje­go­va pra­va osob­nost ili mo­gao pro­ma­tra­ti osob­ni rast i ra­zvoj.

Ono u če­mu film do­bro funk­ci­oni­ra maj­stor­ski je pri­kaz kla­us­tro­fo­bi­je, osje­ća­ja go­to­vo ko­nač­ne osu­đe­nos­ti s kak­vom se su­oča­va­ju voj­ni­ci za­rob­lje­ni is­pod mo­ra, u ono­me što bi za njih mo­glo pos­ta­ti plu­ta­ju­ćim gro­bom. Uski ka­dro­vi, mrak i at­mo­sfe­ra na­pe­te an­k­si­oz­nos­ti u tom su smis­lu naj­bli­že ono­me što se mo­že na­zva­ti op­ćim to­nom fil­ma, a sva su ta sta­nja po­ja­ča­na glaz­bom Bla­kea Ne­elyja, gran­di­oz­nom i dojm­lji­vom, sce­na­ma pri­la­go­đe­nom, no po­vre­me­no i su­vi­še do­mi­ni­ra­ju­ćom i po­ma­lo ge­ne­rič­kom. Bez mno­go ri­je­či, u sple­tu na­red­bi, raz­ra­đi­va­nja stra­te­gi­ja i us­kla­đi­va­nja ko­or­di­na­ta, Han­ks i Sc­h­ne­ider us­pje­li su stvo­ri­ti film či­ja je za­da­ća vi­še no išta dru­go pri­ka­za­ti me­ha­niz­me iza odvi­ja­nja po­mor­ske bit­ke. Ti­me su po­pu­ni­li praz­no mjes­to u ho­li­vud­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji, pot­pu­no ne­za­in­te­re­si­ra­noj za jed­no od naj­op­sež­ni­jih po­glav­lja u Dru­gom svjet­skom ra­tu i oda­li po­čast 72.000 za­uvi­jek iz­gub­lje­nih ži­vo­ta. Je li “Greyhound” no­vi ep­ski spek­takl? Za­si­gur­no ni­je, no u nje­go­vim će de­mis­ti­fi­ci­ra­nji­ma po­mor­skih tak­ti­ka uži­va­ti za­ljub­lje­ni­ci u voj­nu stra­te­gi­ju i po­vi­jest Dru­gog svjet­skog ra­ta. Kao i po­ne­ki igrač “po­ta­pa­nja bro­do­va”.

hne­ider stvo­ri­li su film či­ja je za­da­ća vi­še no išta dru­go pri­ka­za­ti me­ha­niz­me po­mor­ske bit­ke

Iako ova rat­na dra­ma ne obi­lu­je ep­skim pri­zo­ri­ma spek­ta­ku­lar­nih bi­ta­ka po­put ‘Spa­ša­va­nja voj­ni­ka Rya­na’, Tom Han­ks je sce­na­ris­tič­ki, a Aa­ron Sc­h­ne­ider re­da­telj­ski, us­pio ra­zi­gra­ti ina­če vr­lo jed­no­lič­nu, mo­no­to­nu pri­ču ne­ko­li­ci­nom sce­na dojm­lji­vih eks­plo­zi­ja i iz­rav­nih su­ko­ba i nji­ho­voj bi gran­di­oz­nos­ti, kao i br­zoj iz­mje­ni sek­ven­ci, ve­li­ko film­sko plat­no ne­dvoj­be­no od­go­va­ra­lo vi­še od vi­še ne ta­ko ma­lih te­le­vi­zij­skih pri­jam­ni­ka ili još ve­li­či­nom re­la­tiv­no ne­dos­tat­nih pa­met­nih ure­đa­ja Uski ka­dro­vi, mrak i at­mo­sfe­ra na­pe­te an­k­si­oz­nos­ti u tom su smis­lu naj­bli­že ono­me što se mo­že na­zva­ti op­ćim to­nom fil­ma, a sva su ta sta­nja po­ja­ča­na glaz­bom Bla­kea Ne­elyja, gran­di­oz­nom i upe­čat­lji­vom, sce­na­ma pri­la­go­đe­nom, no po­vre­me­no i su­vi­še do­mi­ni­ra­ju­ćom i po­ma­lo ge­ne­rič­kom

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.