Šu­tje­ti i ni­šta ne po­du­ze­ti, to je na­ša man­tra

Fran­cu­ski pro­za­ist i si­ne­ast u oskud­no pos­tav­lje­noj mi­zan­s­ce­ni ro­ma­na vr­lo pa­ž­lji­vo tre­ti­ra već umjet­nič­ki po­pri­lič­no eks­plo­ati­ra­nu te­mu mi­grant­ske kri­ze

Express - - Intervju - Pi­še: VA­NJA KULAŠ Claudel će gos­to­va­ti na ovo­go­diš­njem FSK

‘Pse­ći ar­hi­pe­lag’ Phi­lip­pea Cla­ude­la ale­go­rij­sko je tu­ma­če­nje ovog na­šeg usko­grud­nog neo

Pre­pli­ću­ći na­ra­tiv­ne ele­men­te kri­mi­na­lis­tič­ke za­go­net­ke, druš­tve­ne sa­ti­re i pri­je­te­će hu­ma­ni­tar­ne ka­tas­tro­fe sa spe­ci­fič­nom cla­ude­lov­skom fi­lo­zo­fič­noš­ću, fran­cu­ski pro­za­ist i si­ne­ast Philippe Claudel (1962.) u oskud­no pos­tav­lje­noj mi­zan­s­ce­ni ro­ma­na “Pse­ći ar­hi­pe­lag” (L’Ar­c­hi­pel du Chi­en, prev. Du­brav­ka Ce­le­bri­ni, 2019.) vr­lo pa­ž­lji­vo tre­ti­ra već umjet­nič­ki po­pri­lič­no eks­plo­ati­ra­nu te­mu mi­grant­ske kri­ze. Svo­ju mi­ni­ma­lis­tič­ki us­tro­je­nu pri­po­vi­jest Claudel smje­šta na iz­ma­šta­ni vul­kan­ski otok či­ju će­mo lo­ka­ci­ju kon­tek­s­tu­al­no iš­či­ta­ti kao “na­do­mak Afri­ke”, otok dak­le ko­ji se u ovoj fik­ci­ji sa­svim nes­prem­no, a još vi­še ne­pri­mje­re­no no­si sa stra­da­va­njem bro­do­lo­ma­ca na svo­jem te­ri­to­ri­ju. Ti­je­la afrič­kih iz­bje­gli­ca na cr­nom pi­je­sku pr­vi put sam vi­dje­la u fil­mu “Kop­no” (Ter­ra­fer­ma, 2011.) Ema­nu­elea Cri­ale­sea, da bi u “Ras­pr­ska­va­nju” (A Big­ger Splash, 2015.) Lu­ce Gu­adag­ni­na tam­no­pu­ti pri­doš­li­ce igra­li no­go­met u dvo­ri­štu po­li­cij­ske pos­ta­je ne­kog sa­nji­vog ta­li­jan­skog mjes­taš­ca - u oba me­di­te­ran­ski am­bi­jen­ti­ra­na fil­ma ne­ime­no­va­ni otoč­ki lo­ka­li­tet pri­ka­zu­je Lam­pe­du­su ko­ja je u ko­lek­tiv­nu svi­jest utis­nu­ta kao si­no­nim za mi­grant­sku tra­ge­di­ju, kao nul­to mjes­to iz­bje­glič­kog stra­da­nja, a upra­vo taj ko­ma­dić kop­na ne­da­le­ko od Si­ci­li­je vje­ro­jat­no sim­bo­li­zi­ra i ne­gos­to­lju­bi­vi pros­tor zbi­va­nja iz Cla­ude­lo­ve mrač­ne ima­gi­na­ci­je, ne­važ­ni dje­lić tzv. Pse­ćeg ar­hi­pe­la­ga, smje­šten “neg­dje na ru­bu če­ljus­ti tog ve­li­kog pla­vog psa”. Kad na oba­li ovo­ga go­to­vo ne­pos­to­je­ćeg oto­či­ća osva­nu tri mr­tva mu­škar­ca, iz­be­zum­lje­ni na­čel­nik po­du­zet će sve da sto­ljet­ni mir nje­go­vih su­mje­šta­na ne bu­de na­ru­šen, ne­bit­no mu je pri­tom što se svi­jet oko njih bes­po­vrat­no mi­je­nja i uz to bo­ri s ite­kak­vim pro­ble­mom, pri če­mu bi oni, ma ka­ko ma­le­ni bi­li, sva­ka­ko mo­ra­li pri­po­mo­ći. Taj, ka­ko će se od­mah po­ka­za­ti, bez­vez­ni čo­vje­ču­ljak na po­zi­ci­ji mo­ći uime svih ži­te­lja svo­je­ga mjes­ta od­lu­ču­je ne­gi­ra­ti da se kod njih išta ne­uobi­ča­je­no zbi­lo pa straš­no ot­kri­će na ža­lu, sve­de­no u na­čel­ni­ko­voj svi­jes­ti na la­ko za­bo­rav­ljiv ko­šmar, mo­ra os­ta­ti taj­nom.

“Pse­ći ar­hi­pe­lag” je ale­go­rij­sko tu­ma­če­nje su­vre­me­nos­ti, ovog na­šeg neo­li­be­ral­no usko­grud­nog svi­je­ta, ko­ji se ja­lo­vo na­da da će se sa­mo­izo­la­ci­jom spa­si­ti od tu­đe ne­sre­će i oču­va­ti vlas­ti­tu pri­vi­le­gi­ra­nu po­zi­ci­ju, no u nas­tav­ku pri­če Claudel pod­sje­ća da nit­ko ni­je otok. Cla­ude­lo­vo li­te­ra­ri­zi­ra­nje iz­bje­glič­ke dra­me zah­ti­je­va pos­tav fi­gu­ra na­mjer­no ocr­ta­nih ploš­no i us­tva­ri ka­ri­ka­tu­ral­no, a ko­je pred­stav­lja­ju odre­đe­nu sku­pi­nu ili tip pa sto­ga ne­ma­ju ime­na, ne­go tek funk­ci­je ili sta­nja pi­sa­na ve­li­kim slo­vom: Uči­telj, Na­čel­nik, Dok­tor,

Žup­nik, In­s­pek­tor, Sta­ra... U slu­ča­ju kad re­pre­zen­ti­ra­ju oto­ča­ne, no­se sli­ko­vi­te na­dim­ke, kao što su Ame­ri­ka i Sab­lja. Na­bro­je­ni li­ko­vi per­so­ni­fi­ci­ra­ju po­li­tič­ki auto­ri­tet i re­li­gi­ju, in­te­lekt i mu­drost, du­hov­nost i mo­ral ili pak be­ne­vo­lent­nu jed­nos­tav­nost, kas­ni­je i ba­nal­nost zla otoč­kih se­lja­na. U Cla­ude­lo­voj ale­go­ri­ji do­go­dit će se da svi oni, iz­u­zev jed­nog, iona­ko aut­saj­de­ra, od­lu­če ig­no­ri­ra­ti ne­sre­ću, zna­či žmi­ri­ti, šu­tje­ti i ni­šta ne po­du­ze­ti. Taj­no­vi­ti doš­ljak, na­vod­ni po­li­ca­jac, pri­pad­ni­ke za­tvo­re­ne in­zu­lar­ne za­jed­ni­ce us­po­re­đu­je s kuk­ci­ma, a po­ja­va tog mi­zan­tro­pa-al­ko­ho­li­ča­ra iz­mi­je­nit će či­ta­te­lje­vu per­s­pek­ti­vu - do­tad je mislio da je otoč­ko sta­nov­niš­tvo tek sku­pi­na oso­be­nja­ka kak­ve se uobi­ča­je­no sre­će po uda­lje­nim mjes­taš­ci­ma, da bi­smo kroz oči­šte ulje­za shva­ti­li ka­ko su Cla­ude­lo­vi oto­ča­ni svi re­dom u ve­ćoj ili ma­njoj mje­ri ogra­ni­če­ni, pa čak i oz­bilj­no de­ge­ne­ri­ra­ni. Do do­la­ska in­tru­ziv­nog is­tra­ži­te­lja je­di­ni stra­nac u mjes­tu os­nov­no­škol­ski je uči­telj ko­ji na­kon tra­ge­di­je na svo­ju ru­ku po­du­zi­ma is­tra­gu, ili ka­ko on ka­že po­kus, ne mi­re­ći se s na­red­bom lo­kal­nog moć­ni­ka da se ne­či­ja smrt sa­mo ta­ko pri­kri­je. A os­ta­li, na­oko pro­sječ­no i funk­ci­onal­no do­ima­ju­ći ži­te­lji, no za­pra­vo druš­tve­ni, mo­ral­ni i emo­ci­onal­ni inva­li­di, nas­ta­vi­li bi ži­vje­ti neo­svi­je­šte­no i za­do­volj­no da odjed­nom ne­ma svih tih stra­nih ti­je­la u nji­ho­vim, ka­ko im se či­ni­lo, sret­no bez­na­čaj­nim i ni­čim po­mut­lji­vim eg­zis­ten­ci­ja­ma, iri­tant­nog uči­te­lja ko­ji upo­zo­ra­va na pro­blem, sa­mo­na­met­nu­to­ga gos­ta ko­ji pro­blem is­tra­žu­je i ano­nim­nih utop­lje­ni­ka ko­ji taj pro­blem je­su. Ro­man raz­la­že su­dar dva­ju na svoj na­čin pro­ble­ma­tič­nih svje­to­va, otoč­nog i kop­ne­nog, unu­tar­njeg i vanj­skog, a ra­zvoj Cla­ude­lo­ve pri­če ne­kog fil­mo­fi­la-fran­ko­fi­la pod­sje­tit će mo­žda na do­la­zak čud­no­va­tih po­li­cij­skih is­tra­ži­te­lja u ru­ral­no mjes­taš­ce na­pu­če­no de­vi­jant­nim ka­rak­te­ri­ma u se­ri­ja­lu “Pe­tit Qu­inqu­in” Bru­na Du­mon­ta (2014.). Žan­rov­ski pos­tu­lat kri­mi­ća Claudel uvjet­no re­če­no za­do­vo­lja­va dvos­tru­kim zlo­či­nom - pr­vi je rat, ma­sov­ni zlo­čin od ko­jeg bro­do­lom­ci bje­že, a dru­gi na­čin na ko­ji nji­ho­vu po­gi­bi­ju do­živ­lja­va­ju oto­ča­ni. Ako ih i ni­su oni us­mr­ti­li, zbog nji­ho­ve beš­ćut­nos­ti utop­lje­ni­ci će umri­je­ti dva­put. Claudel baš po­put ra­ni­je Du­mon­ta obli­ku­je ša­ša­ve osob­nos­ti kak­ve smo na­vik­li vo­lje­ti u fran­cu­skim fil­mo­vi­ma i knji­ga­ma, ta­ko na otoku na­la­zi­mo žup­ni­ka, stras­tve­nog pče­la­ra, ko­ji na­oko­lo vr­lu­da s kru­nom od pče­la, umi­rov­lje­nu, ali i da­lje stro­gu uči­te­lji­cu ko­ja go­vo­ri kao da joj je gr­lo pu­no šljun­ka, na­čel­ni­ka “s gla­vom star­ca i ti­je­lom dje­te­ta”, sa­mot­nog li­ječ­ni­ka bi­bli­ofi­la ko­ji se od svi­je­ta skri­va u Dan­te­ovu

“Pak­lu”, gos­ti­oni­ča­ra sa šest pr­sti­ju ko­ji ne­zva­nom, po­drug­lji­vom i na­vod­nom po­li­caj­cu, jer is­pos­ta­vit će se da on to mo­žda i ni­je, iz­najm­lju­je kro­jač­ni­cu svo­je raz­ro­ke ma­me. “Mi­ris so­li, al­gi, ma­zu­ta, pse­će dla­ke, du­ha­na i ribe” za­mi­je­nit će u me­đu­vre­me­nu smrad ras­pa­da­nja ko­ji na­kon ne­do­pus­ti­vog od­no­sa pre­ma po­gi­nu­lim nez­nan­ci­ma is­pu­nja­va otoč­ki zrak, s vre­me­nom će se ta mis­te­ri­oz­na sen­za­ci­ja in­ten­zi­vi­ra­ti i pro­met­nu­ti u okus - ta­ko će mr­tvi ži­vi­ma na­pla­ti­ti nji­ho­vu rav­no­duš­nost. Me­ta­fo­rom smra­da Claudel či­ta­te­lja su­oča­va sa slje­de­ćom si­tu­aci­jom: na vra­ta nam po­ku­ca net­ko tko očaj­nič­ki tre­ba na­šu po­moć, mi ga mo­men­tal­no pro­cje­nju­je­mo kao po­ten­ci­jal­nu pri­jet­nju, čak ne kao ži­vot­nu ugro­zu, ne­go na­pros­to re­me­će­nje ko­mo­ci­je. U at­mo­sfe­ri nez­na­nja, apri­or­nog stra­ha i mak­si­mal­ne fo­ku­si­ra­nos­ti na osob­nu mi­kro­si­tu­aci­ju, nes­ta­je ljud­skos­ti i su­osje­ća­nja, a kad to­ga ne­ma, ne mo­že bi­ti ni ži­vo­ta, za­klju­ču­je Claudel. Pa ta­ko, na­kon smr­ti uči­te­lja ko­jeg će is­ti­no­lju­bi­vost i pra­vič­nost sta­ja­ti gla­ve, nje­go­va udo­vi­ca s kćer­ki­ca­ma obi­la­zi pus­to se­lo (...dok su že­na i dvi­je dje­voj­či­ce nas­ta­vi­le ne­umo­lji­vi mi­mo­hod, a noć ih upi­ja­la po­put gor­kog mlijeka...), a svi se po­sram­lje­no skri­va­ju iza stis­nu­tih šku­ra jer zna­ju - za ovu obi­telj­sku tra­umu od­go­vor­nost sno­si či­tav ko­lek­tiv, baš svat­ko od njih. Ni kad oža­loš­će­nu uči­te­lje­vu obi­telj brod odve­de s oto­ka, pri­li­ke se on­dje ne­će nor­ma­li­zi­ra­ti - pi­to­re­sk­ne pej­za­že pri­tis­nut će zla kob. Oto­ča­ni su se bo­ja­li da bi im pri­sut­nost mi­gra­na­ta odu­ze­la mir, is­to­dob­no, iz­vjes­nost gu­žve ko­ju bi im do­nio lje­či­liš­ni tu­ri­zam ni­je ih uz­ne­mi­ra­va­la. Iz bo­jaz­ni da ih vanj­ski svi­jet ne stig­ma­ti­zi­ra kao otok utop­lje­ni­ka, da me­dij­ski na­pi­si o ne­že­lje­nim zbi­va­nji­ma ne uni­šte pri­li­ku za tu­ris­tič­ki ra­zvoj, ko­ji bi im omo­gu­ćio vi­še bla­gos­ta­nja no što su to mo­gli ri­bo­lov, vi­no­gra­dar­stvo i po­ljo­pri­vre­da u me­di­te­ran­skoj ar­ka­di­ji, njih na­po­s­ljet­ku za­de­si da os­ta­nu za­rob­lje­ni u onom ko­šmar­nom snu s po­čet­ka tek­s­ta, a ko­ji je od­ne­kud pos­tao stvar­nost. U ak­tu­al­nom ro­ma­nu Philippe Claudel, ukrat­ko, zdva­ja nad hi­po­kri­zi­jom i ig­no­ran­ci­jom anes­te­zi­ra­nog druš­tva ko­je će u tre­nut­ku kad se od nje­ga oče­ku­je su­štin­ski važ­na od­lu­ka odi­gra­ti po­greš­no. Ako ni­ko­me baš ni­šta ni­smo sprem­ni da­ti, te­ško da će­mo išta i do­bi­ti, za­klju­čak je s ko­jim se zak­la­pa­ju ko­ri­ce ove ti­ho opo­mi­nju­će knji­ži­ce.

oli­be­ral­no svi­je­ta, ko­ji se ja­lo­vo na­da da će se sa­mo­izo­la­ci­jom spa­si­ti od tu­đe ne­sre­će

U svo­jem ak­tu­al­nom ro­ma­nu Philippe Claudel, ukrat­ko, zdva­ja nad hi­po­kri­zi­jom i ig­no­ran­ci­jom anes­te­zi­ra­nog druš­tva ko­je će u tre­nut­ku kad se od nje­ga oče­ku­je su­štin­ski važ­na od­lu­ka odi­gra­ti po­greš­no

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.