Ja­vi­er Cer­cas JE­DAN HR­VAT­SKI FE­NO­MEN

Express - - Intervju - Pi­še: JO­SIP MLA­KIĆ

Ne­dav­no je za­pre­šić­ka Frak­tu­ra obja­vi­la ro­man “Vla­dar sje­na” su­vre­me­nog špa­njol­skog pis­ca Ja­vi­era Cer­ca­sa. Ovo je šes­ti ro­man ovo­ga pis­ca ko­ji je obja­vio ovaj nak­lad­nik. Mo­že­mo li go­vo­ri­ti o svo­je­vr­s­nom fe­no­me­nu? Či­ni mi se da mo­že­mo, po­go­to­vo ako na­pra­vi­mo us­po­red­bu sa Sr­bi­jom, ko­ja u pre­ve­de­noj knji­žev­nos­ti čes­to ide ko­rak is­pred Hr­vat­ske, gdje su, ko­li­ko znam, objav­lje­na sa­mo tri Cer­ca­so­va ro­ma­na: “Sa­la­min­ski voj­ni­ci”, “Pre­va­rant” i “Ana­to­mi­ja jed­ne po­bu­ne”. U Hr­vat­skoj su, osim ovog naj­no­vi­jeg ro­ma­na, objav­lje­ni još i ro­ma­ni “Br­zi­na svje­tlos­ti” i “Za­kon granice”.

Ja­vi­er Cer­cas je je­dan od naj­cje­nje­ni­jih špa­njol­skih pi­sa­ca da­naš­nji­ce. Ro­đen je 1962. go­di­ne u mjes­tu Iba­her­nan­du, u bli­zi­ni por­tu­gal­ske granice, odak­le po­tje­če nje­go­va obi­telj, i gdje se naj­ve­ćim di­je­lom odvi­ja rad­nja nje­go­va “Vla­da­ra sje­na”. Svjet­ski us­pjeh pos­ti­gao je ro­ma­nom “Sa­la­min­ski voj­ni­ci”, ko­ji je izvor­no objav­ljen 2001. go­di­ne. Ono što je za­jed­nič­ko svim nje­go­vim dje­li­ma objav­lje­nim u Hr­vat­skoj, ko­ja se te­mat­ski po­pri­lič­no raz­li­ku­ju, osim što su “Sa­la­min­ski voj­ni­ci” i “Vla­dar sje­na” srod­ni i tvo­re svo­je­vr­s­nu du­olo­gi­ju, je to da bi sva nje­go­va dje­la mo­gli smjes­ti­ti u odje­ljak an­ga­ži­ra­ne knji­žev­nos­ti, bez ob­zi­ra na to što je ovaj po­jam po­s­ljed­njih de­set­lje­ća po­pri­lič­no obe­smiš­ljen. Cer­cas je ži­vi do­kaz da an­ga­ži­ra­na knji­žev­nost ima smis­la i da ni iz­bli­za ni­je iz­rek­la po­s­ljed­nju ri­ječ. Mo­žda se u toj či­nje­ni­ci kri­je kul­t­ni sta­tus ovo­ga pis­ca u Hr­vat­skoj, jer su te­me o ko­ji­ma Cer­cas pi­še, o proš­los­ti i sa­daš­njos­ti Špa­njol­ske, odre­đe­ne kr­va­vim gra­đan­skim ra­tom, po­pri­lič­no ra­zum­lji­ve ov­daš­njoj či­ta­telj­skoj pu­bli­ci, pa je mo­gu­će oda­tle pov­la­či­ti i odre­đe­ne ana­lo­gi­je. U ro­ma­nu “Pre­va­rant”, ta­ko, Cer­cas pi­še o En­ri­cu Mar­cu, stvar­noj oso­bi, biv­šem anar­his­tu i re­pu­bli­kan­skom voj­ni­ku ko­ji je svo­jim po­tres­nim svje­do­čans­tvi­ma iz na­cis­tič­kog kon­cen­tra­cij­skog lo­go­ra Flo­ssen­bürg ste­kao sta­tus he­ro­ja. Me­đu­tim, 2005. go­di­ne is­pos­ta­vi­lo se da Mar­co ni­kad ni­je bio za­to­če­nik tog lo­go­ra i da je ci­je­la nje­go­va bi­ogra­fi­ja pom­no is­kons­tru­ira­na. La­ži­ra­nje vlas­ti­tih bi­ogra­fi­ja je u Hr­vat­skoj svo­je­vr­s­ni trend ko­ji ni na­kon tri­de­se­tak go­di­na, ko­li­ko je pro­tek­lo od po­čet­ka ra­ta, ne po­sus­ta­je. Po­s­ljed­nji sli­čan slu­čaj je onaj kad su uo­či iz­bo­ra ot­kri­ve­ni dje­li­ći bi­ogra­fi­je Mi­ros­la­va Ško­re, ko­je je ovaj pom­no skri­vao, bez ob­zi­ra na to što se ra­di o jed­noj ta­ko be­nig­noj stva­ri kao što je člans­tvo u ta­daš­njoj So­ci­ja­lis­tič­koj omla­di­ni. To su te ana­lo­gi­je ko­je sam spo­me­nuo. Ta­ko­đer, nje­gov ro­man “Br­zi­na svje­tlos­ti” go­vo­ri o rat­nim zlo­či­ni­ma i su­oča­va­nju s nji­ma.

S dru­ge stra­ne, Cer­ca­sov ro­man “Ana­to­mi­ja jed­ne po­bu­ne” vr­lo je za­nim­ljiv zbog ino­va­tiv­nog obli­ko­va­nja knji­žev­ne gra­đe. Nje­go­va rad­nja odvi­ja se u jed­nom da­nu, 80-ih go­di­na, da­nu ko­ji je odre­dio bu­duć­nost te zem­lje i ko­ji se mo­že sma­tra­ti ko­nač­nim raz­la­zom s fran­kiz­mom i po­čet­kom stvar­ne de­mo­kra­ci­je u toj zem­lji. Ra­di se o ne­us­pje­lom po­ku­ša­ju dr­žav­nog uda­ra 1981. go­di­ne, ko­ji se odi­grao u špa­njol­skom par­la­men­tu. Cer­cas pom­no i strp­lji­vo sla­že dje­li­će jed­nog mrač­nog i ka­otič­nog mo­za­ika, a u pr­vi plan stav­lja oso­be ko­je su se po ci­je­nu vlas­ti­ta ži­vo­ta us­pro­ti­vi­le po­ku­ša­ju dr­žav­nog uda­ra. Cer­cas je svjet­ski us­pjeh os­tva­rio tre­ćim ro­ma­nom “Sa­la­min­ski voj­ni­ci”. Nje­go­va pret­hod­na dva ro­ma­na “Pod­sta­nar” i “U ki­to­vom tr­bu­hu” ni­su do­sad pre­ve­de­ni na hr­vat­ski. “Sa­la­min­ski voj­ni­ci” su pri­ča iz Špa­njol­sko­ga gra­đan­skog ra­ta ko­ja go­vo­ri o lju­di­ma ko­ji su us­pje­li, una­toč kr­va­vom ra­tu kroz ko­ji su proš­li, sa­ču­va­ti ele­men­tar­nu ljud­skost. To je pri­ča s ele­men­ti­ma le­gen­de, a zas­ni­va se na stvar­nom do­ga­đa­ju. “Sa­la­min­ski voj­ni­ci” su uz “Vla­da­ra sje­na” po­se­ban dio Cer­ca­so­va opu­sa te ih je vr­lo te­ško, ili go­to­vo ne­mo­gu­će, pro­ma­tra­ti odvo­je­no, pi­sa­ti o jed­nom, a pri­tom za­ne­ma­ri­ti onaj dru­gi. Ova dva ro­ma­na na je­dan ču­de­san na­čin uras­ta­ju je­dan u dru­gi. Oni su za­pra­vo dvi­je pot­pu­no raz­li­či­te sli­ke jed­nog te is­tog ra­ta. U “Vla­da­ru sje­na” Cer­cas na jed­no­me mjes­tu opi­su­je mo­ti­ve ra­ta sa sli­ka Di­ega Velázqu­eza i Fran­cis­ca Goye. Rat je za Ve­lazqu­eza ple­me­ni­ta, “mu­ška stvar”, pan­te­on vi­teš­tva i sla­ve, jed­na svi­je­tla i neo­ka­lja­na sli­ka, dok je on kod Goye bru­ta­lan i stra­šan. “Sa­la­min­ski voj­ni­ci” su ve­ćim di­je­lom rat s Ve­lazqu­ezo­vih sli­ka, dok on u “Vla­da­ru sje­na” po­pri­ma obri­se ira­ci­onal­nog bez­um­lja, ra­ta kak­vog je ovje­ko­vje­čio Goya. U ro­ma­nu “Vla­dar sje­na” Cer­cas po­ku­ša­va na­pi­sa­ti bi­ogra­fi­ju Ma­nu­ela Me­ne, svo­je­ga pras­tri­ca, fa­lan­gis­tič­kog po­ruč­ni­ka

‘Sa­la­min­ski voj­ni­ci’ su pri­ča iz Špa­njol­skog gra­đan­skog ra­ta ko­ja go­vo­ri o lju­di­ma ko­ji su u

ko­ji je po­gi­nuo u bit­ki na Ebru, jed­noj od naj­kr­va­vi­jih bi­ta­ka Špa­njol­sko­ga gra­đan­skog ra­ta, ko­ja se odi­gra­la u dru­goj po­lo­vi­ci 1939. go­di­ne. Cer­cas u svo­jem tra­ga­nju po­la­zi od je­di­ne sa­ču­va­ne fo­to­gra­fi­je, por­tre­ta 18-go­diš­njeg Ma­nu­ela Me­ne. Cer­cas je te­škom mu­kom i na­kon mno­go od­la­ga­nja od­lu­čio na­pi­sa­ti ovaj ro­man. “Raz­log je taj što sam osje­ćao da je Ma­nu­el Me­na naj­te­ret­ni­ji dio na­s­ljed­stva mo­je obi­te­lji i da is­pri­po­vi­je­da­ti nje­go­vu pri­ču ne zna­či sa­mo pre­uze­ti od­go­vor­nost za nje­go­vu po­li­tič­ku, ne­go i za po­li­tič­ku proš­lost či­ta­ve obi­te­lji, a to je bi­la proš­lost ko­je sam se naj­vi­še sti­dio.”

Me­đu­tim, ni­je Me­na naj­za­nim­lji­vi­ji lik

us­pje­li, una­toč kr­va­vom ra­tu kroz ko­ji su proš­li, sa­ču­va­ti ele­men­tar­nu ljud­skost

ovo­ga ro­ma­na, ta ulo­ga pri­pa­da pr­vens­tve­no nje­go­voj maj­ci ko­ja je o nje­mu stvo­ri­la mit neo­ka­lja­nog an­tič­kog ju­na­ka ko­ji je “pao za do­mo­vi­nu” i ko­ja je tra­ži­la da si­nov­lje­va čas­nič­ka sab­lja bu­de po­ko­pa­na sku­pa s njom. U ne­dos­tat­ku do­ku­me­na­ta, Cer­cas se u svo­joj po­tra­zi slu­ži ana­lo­gi­ja­ma, pri­je sve­ga onim li­te­rar­ni­ma. Od tu­da i nas­lov ro­ma­na, “Vla­dar sje­na”, ko­ji je pre­uzet iz jed­nog Ho­me­ro­va sti­ha, iz di­je­la u ko­jem Cer­cas us­po­re­đu­je Ahi­la i Odi­se­ja, a sve u kon­tek­s­tu sud­bi­ne Ma­nu­ela Me­ne. Ahi­lej i Odi­sej su za­pra­vo pa­ra­dig­me Ve­lasqu­ezo­va i Goyi­na po­ima­nja ra­ta. Tu je i re­mek-dje­lo Di­ne Bu­zza­ti­ja “Ta­tar­ska pus­ti­nja”, ko­je se spo­mi­nje na vi­še mjes­ta. A da bi shva­tio lik Me­ni­ne maj­ke, Cer­ca­su će pos­lu­ži­ti pri­ča Da­ni­la Ki­ša “Slav­no je za otadž­bi­nu mre­ti” iz nje­go­ve “En­cik­lo­pe­di­je mr­tvih”, od­nos­no pri­ča o gro­fi­ci Es­ter­hazy, či­je­ga si­na vo­de na po­gub­lje­nje, pri­ča či­je se zad­nje re­če­ni­ce po­nav­lja­ju vi­še pu­ta u ro­ma­nu: “Is­to­ri­ju pi­šu po­bed­ni­ci. Pre­da­nja is­pre­da puk. Knji­žev­ni­ci fan­ta­zi­ra­ju. Izves­na je sa­mo smrt”.

Tu pri­ču Cer­ca­su pre­pri­ča­va je­dan dru­gi, stvar­ni lik, ko­ji je vr­lo va­žan za ovaj ro­man. Ra­di se o Da­vi­du Tru­ebi, špa­njol­skom pis­cu i film­skom re­da­te­lju ko­ji se vi­še go­di­na ba­vio miš­lju da po toj Ki­šo­voj pri­či sni­mi film. Tru­eba ni­je ne­poz­nat u Hr­vat­skoj, ali, na­ža­lost, pr­vens­tve­no kao pi­sac, jer su tri nje­go­va ro­ma­na pre­ve­de­na na hr­vat­ski (Me­an­dar­me­dia): “Blitz”, “Če­ti­ri pri­ja­te­lja” i “Otvo­re­no ci­je­lu noć”. Tru­eba je 2003. po ro­ma­nu “Sa­la­min­ski voj­ni­ci” sni­mio is­to­ime­ni film. Ra­di se o sjaj­nom os­tva­re­nju ko­je sam po­gle­dao pu­kom igrom slu­ča­ja, a o ko­je­mu se go­vo­ri u ro­ma­nu “Vla­dar sje­na”. DVD s tim fil­mom mi je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na pos­lao pre­vo­di­telj jed­nog mo­jeg ro­ma­na na ga­li­cij­ski. Pre­ko li­ka Da­vi­da Tru­ebe ova dva ro­ma­na se na fan­tas­ti­čan na­čin is­pre­ple­ću. To je to jed­nos­tav­no, ali uis­ti­nu sjaj­no ba­ra­ta­nje for­mom či­ji je vr­hu­nac Cer­cas de­mons­tri­rao u “Ana­to­mi­ji jed­ne po­bu­ne”. Tu je i na­čin na ko­ji Cer­cas spa­ja in­tim­ne, stvar­ne dra­me s onim fik­cij­skim. Tru­eba je na­pros­to op­sjed­nut biv­šom su­pru­gom Ari­ad­nom Gil, glu­mi­com, glav­nom pro­ta­go­nis­ti­com nje­go­vih “Sa­la­min­skih voj­ni­ka”, ko­ja ga je na­pus­ti­la i da­nas ži­vi u Hol­lywo­odu s poz­na­tim glum­cem Vig­gom Mor­ten­se­nom. Ne bih ove ta­blo­id­ne re­fe­ren­ce na­vo­dio da se ne spo­mi­nju u ro­ma­nu i tu dje­lu­ju po­pri­lič­no na­dre­al­no. Vo­ze­ći se pro­vin­ci­jom, šut­lji­vi Tru­ebo, po­ku­ša­va­ju­ći bi­ti du­ho­vit i ta­ko za­bo­ra­vi­ti biv­šu su­pru­gu, ka­že: “Što to ja ne­mam, a ima Vig­go Mor­ten­sen?”. Nje­go­va ša­la ima go­rak, go­to­vo tra­gi­čan pri­zvuk, po­go­to­vo tu gdje je iz­go­vo­re­na, u glu­hoj špa­njol­skoj pro­vin­ci­ji, na po­lu­praz­noj auto­ces­ti. U je­di­nom Tru­ebi­nu ro­ma­nu ko­ji sam pro­či­tao, “Blitz”, Tru­eba na je­dan po­sre­dan na­čin go­vo­ri o op­se­si­ji biv­šom su­pru­gom. U tom ro­ma­nu glav­nog ju­na­ka, ar­hi­tek­ta, na­pu­šta dje­voj­ka, što on ja­ko te­ško pod­no­si. Ne­sum­nji­vo, iako su špe­ku­la­ci­je slič­ne vr­ste ne­za­hval­ne, ra­di se o auto­bi­ograf­skim de­ta­lji­ma. Pri­ču o Ma­nu­elu Me­ni Cer­cas za­klju­ču­je Ki­šo­vim ri­je­či­ma, od­nos­no nji­ho­vom ne­ga­ci­jom: “...prem­da je is­ti­na da po­vi­jest pi­šu po­bjed­ni­ci i da puk is­pre­da le­gen­de i da li­te­ra­ti fan­ta­zi­ra­ju, smrt ni­je si­gur­na. Ovo ne za­vr­ša­va, po­mis­lih. Ni­kad ne za­vr­ša­va”. Za­pra­vo su u pra­vu i je­dan i dru­gi, i Kiš i Cer­cas. Raz­li­ka je je­di­no u to­me iz ko­je per­s­pek­ti­ve se to “slav­no umi­ra­nje za do­mo­vi­nu” pro­ma­tra. Iz Cer­ca­so­ve per­s­pek­ti­ve, o če­mu svje­do­či i ovaj ro­man, ali i iz per­s­pek­ti­ve kul­tu­re sje­ća­nja kak­va se nje­gu­je na ovim pros­to­ri­ma, to uis­ti­nu ni­kad ne za­vr­ša­va. Naj­straš­ni­ju re­če­ni­cu u ovom ro­ma­na iz­go­va­ra maj­ka Ma­nu­ela Me­ne, kad se obru­ši­la na re­pu­bli­kan­skog voj­ni­ka ko­ji se na­kon ra­ta, živ, vra­tio u Iba­her­nan­du. Objaš­nja­va­ju­ći svoj pos­tu­pak maj­ci Ja­vi­era Cer­ca­sa, ona ka­že: “A te­bi je u re­du da je tvoj stric Ma­no­lo ubi­jen?”. Slič­ne re­če­ni­ce, u ko­ji­ma se ogle­da­ju slič­nos­ti u ov­daš­njoj i kul­tu­ri sje­ća­nja Cer­ca­so­vih li­ko­va, čuo sam i vi­dio (i do­ži­vio) u ži­vo­tu ne­ko­li­ko pu­ta. I to su mo­žda naj­tra­uma­tič­ni­ja sje­ća­nja na rat ko­ja su os­ta­la, kad vas obuz­me ne­ki ira­ci­onal­ni osje­ćaj kriv­nje zbog to­ga što ste os­ta­li ži­vi, što nis­te “slav­no za do­mo­vi­nu umr­li”, kao ne­ki va­ši pri­ja­te­lji ili poz­na­ni­ci. Osje­ćaj s ko­jim se ni­je mo­gu­će no­si­ti s bi­lo kak­vim ra­ci­onal­nim ar­gu­men­ti­ma. Zbog slič­nih stva­ri su nam pis­ci po­put Ja­vi­era Cer­ca­sa ne­iz­mjer­no važ­ni.

Tru­eba je 2003. po ro­ma­nu ‘Sa­la­min­ski voj­ni­ci’ sni­mio is­to­ime­ni film. Ra­di se o sjaj­nom os­tva­re­nju ko­je sam po­gle­dao pu­kom igrom slu­ča­ja, a o ko­je­mu se go­vo­ri u ro­ma­nu ‘Vla­dar sje­na’. DVD s tim fil­mom mi je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na pos­lao pre­vo­di­telj jed­nog mo­jeg ro­ma­na na ga­li­cij­ski

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.