‘Je­zik kli­zi po nje­zi­noj ko­ži po­put ba­la­vog pu­ža’

Kao u kak­voj tur­bo­folk po­sko­či­ci, na­mje­ra Đur­đi­ce Stu­hl­re­iter u ‘So­na­ti’ mo­žda i jest bi­la pro­ble­ma­ti­zi­ra­ti ta­bu­izi­ra­no, ali kraj­nji je re­zul­tat odvi­še ne­uvjer­ljiv

Express - - Intervju - Pi­še: PE­TRA MIOČIĆ

“Sun­ča­na je sa­svim obič­na dje­voj­ka, ni­kak­va ju­na­ki­nja o ko­joj bi se pi­sa­le knji­ge ili sni­ma­li fil­mo­vi”, pi­še o svo­joj ju­na­ki­nji stu­den­ti­ci Sun­ča­ni, dje­voj­ci na pra­gu žen­skos­ti, a na­zub­lje­nim oko­vi­ma za­rob­lje­noj u dje­tinj­stvu, auto­ri­ca Đur­đi­ca Stu­hl­re­iter u “So­na­ti”, svo­jem dru­gom ro­ma­nu na­mi­je­nje­nom odras­loj či­ta­telj­skoj pu­bli­ci. Ta je re­če­ni­ca vje­ro­jat­no miš­lje­na kao po­gre­šan trag ili iz­ljev laž­ne skrom­nos­ti, a mo­žda je bi­la i je­dan od auto­ri­či­nih na­či­na da pro­ta­go­nis­ti­cu, us­tra­ju­ći na nje­zi­noj “obič­nos­ti”, do­dat­no po­ni­zi. No či­nje­ni­ce su ne­umo­lji­ve, Sun­ča­na jest sa­svim obič­na dje­voj­ka, raz­li­či­tom je či­ni tra­uma­tič­no, u dje­tinj­stvu pro­živ­lje­no, is­kus­tvo. Da sus­tav funk­ci­oni­ra, Sun­ča­ni­nom bi se tra­umom ba­vi­li struč­nja­ci, po­mo­gli joj da se s njom na­uči no­si­ti, da bu­de vi­še od “tra­umom obi­lje­že­ne dje­voj­ke” i da svoj ži­vot obli­ku­je iz­van tog mo­men­ta. Ali sus­tav ne funk­ci­oni­ra, što auto­ri­ca kao ma­gis­tra s di­plo­mom Edu­ka­cij­sko-re­ha­bi­li­ta­cij­skog fa­kul­te­ta vr­lo do­bro zna, a u kon­kret­nom slu­ča­ju ne funk­ci­oni­ra ni naj­u­ža oko­li­na, pa­siv­ni (u tre­nut­ku pri­po­vi­je­da­nja po­koj­ni) otac i ma­lo­gra­đan­skom po­tre­bom za pro­pu­šta­njem “fi­nih lju­di” u “obi­čan ži­vot” op­te­re­će­na maj­ka. Sun­ča­na, u pot­pu­nom ne­s­kla­du sa svo­jim ime­nom, pro­la­zi sa­mo kroz tmur­na i tu­rob­na sta­nja, a nje­zi­na se de­pre­si­ja mi­je­ša s iro­ni­jom i ci­niz­mom is­ple­te­ni­ma po­put šti­ta za obra­nu od svi­je­ta. Raz­lo­ge tak­vu nje­zi­nu sta­nju tre­ba tra­ži­ti u ra­nom dje­tinj­stvu, mjes­tu (ba­rem) dvos­tru­ke tra­ume - naj­pri­je ju je hva­li­sa­nja glad­na maj­ka pos­la­la su­sje­du Pe­tru na sa­to­ve kla­vi­ra, ko­ji bi ma­le­nu i glaz­be­no ne­na­da­re­nu dje­voj­či­cu is­pu­nja­va­li za­zo­rom i da ni­je bi­lo su­sje­do­va sek­su­al­nog na­pas­to­va­nja. Nje­ga auto­ri­ca, vr­lo na­iv­no, pr­vim di­je­lom ro­ma­na prov­la­či po­put ne­do­ku­či­ve taj­ne, po­put klju­ča za ra­zu­mi­je­va­nje pri­če, iako je od po­čet­ka, od tre­nut­ka kad Sun­ča­nu no­ću bud­nom odr­ža­va zvuk na kla­vi­ru iz­ve­de­ne sklad­be, jas­no da se u nje­zi­noj proš­los­ti kri­je ne­što vr­lo mrač­no, a us­traj­no “ni­sam vi­še di­je­te, ne­kad sam bi­la” u od­go­vor na maj­či­ne pri­je­ko­re i za­po­ma­ga­nja, mrak i vre­men­ski odre­đu­je. Sa­mo što mrak ko­ji se ne ras­tje­ra svje­tlom gu­ta sve pred so­bom po­put zja­pe­će praz­ni­ne. To je i ov­dje slu­čaj - Sun­ča­na vje­ru­je da maj­ka zna, no ona o to­me šu­ti i os­tav­lja dje­voj­ku da se osje­ća sa­mom i iz­da­nom, a seks, u ri­jet­kim tre­nu­ci­ma kad ga prak­ti­ci­ra, ko­ris­ti kao oruž­je, sred­stvo za pos­ti­za­nje oprav­da­nih ci­lje­va i/ili na­čin za la­ku za­ra­du. Go­di­na­ma ta­lo­že­na agre­si­ja one­mo­gu­ću­je je u nor­mal­noj, sva­kod­nev­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji, ali ne os­na­žu­je do­volj­no da bi na las­civ­ne ko­men­ta­re zna­la od­go­vo­ri­ti ili se no­si­ti pri po­nov­nom su­sre­tu sa zlos­tav­lja­čem pred ko­jim je opet, kao čis­ta­či­ca u po­tra­zi za pre­živ­lja­va­njem, po­dre­đe­na. A nje­zi­na se “obič­nost” odra­ža­va i u nje­go­vu ne­pre­poz­na­va­nju.

Ap­surd­nu si­tu­aci­ju auto­ri­ca do vr­hun­ca do­vo­di ne­uvjer­lji­vim, na­teg­nu­tim di­ja­lo­zi­ma i vr­lo dvoj­be­nim pos­tup­ci­ma pro­ta­go­nis­ta. Od ne­vje­ro­jat­nos­ti Sun­ča­ni­na ko­nač­nog osvet­nič­kog či­na ko­jim je, os­lo­bo­div­ši se, za­uvi­jek za­ro­bi­la i se­be, snaž­ni­ja je sa­mo ba­na­li­zi­ra­ju­ća vul­gar­nost opi­sa­nog zlos­tav­lja­nja u ko­jem “je­zik kli­zi po nje­zi­noj ko­ži po­put ba­la­vog pu­ža”, a “zmaj ri­ga va­tru u nje­zi­nu dje­ti­nju ša­či­cu”. Kao u kak­voj tur­bo­folk po­sko­či­ci, na­mje­ra mo­žda i jest bi­la kroz knji­žev­ni tekst pro­ble­ma­ti­zi­ra­ti ta­bu­izi­ra­no, ali kraj­nji je re­zul­tat odvi­še pri­ze­man i, na­po­s­ljet­ku, ne­uvjer­ljiv, pa či­ta­telj os­ta­je pod doj­mom da bi ovaj ro­man od nje­go­ve “obič­nos­ti” tre­ba­lo spa­si­ti za­ma­ta­nje u te­mu či­ji se pip­ci za­zo­ra oma­ta­ju oko či­ta­telj­ske svi­jes­ti ne do­pu­šta­ju­ći mu da, osim nje, pro­pi­tu­je i iz­ved­bu.

Ap­surd­nu si­tu­aci­ju do­vo­di do vr­hun­ca ne­uvjer­lji­vim di­ja­lo­zi­ma i dvoj­be­nim pos­tup­ci­ma pro­ta­go­nis­ta

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.