At­mo­sfe­ru po­mak­nu­te ve­če­ri upro­pas­ti­li ra­fa­li

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

Iako je jasno u ko­jem smje­ru je pred­sta­va Ves­ne Mač­ko­vić i Je­le­ne Me­sar mo­gla za­okre­nu­ti, do­jam na­kon gle­da­nja je taj da po­ten­ci­jal ni­je is­ko­ri­šten u pra­vom svje­tlu. Sve je upu­ći­va­lo na još je­dan in­tri­gan­tan pro­jekt kak­ve Ves­na Mač­ko­vić u po­s­ljed­nje vri­je­me ra­di (do­kaz to­me je i na­gra­da za su­vre­me­nu umjet­nost THT @ MSU za 2015.). Ipak, iz­ved­ba “Njih dvi­je” u za­gre­bač­kom Te­atru &TD ni­je is­pu­ni­la po­pri­lič­no vi­so­ka oče­ki­va­nja. Na­kon mrač­ne po­zor­ni­ce s ko­je su Je­le­na i Ves­na na­iz­mje­nič­no re­ci­ti­ra­le po­dat­ke o se­bi, kao da se ra­di o po­pi­su stanovništva, us­li­je­di­lo je če­tr­de­se­tak ne­uvjer­lji­vih mi­nu­ta. Je­le­na u cr­ve­noj ha­lji­ni pa­da mr­tva; Ves­na u kom­bi­ne­zo­nu bo­je ko­že ple­še sa zi­dom i uvi­ja straž­nji­com – pr­ko­si ste­re­oti­pi­ma; Je­le­na se bu­di i nas­ta­je nad­me­ta­nje u mo­ći; jed­na nad dru­gom iz­vr­ša­va­ju gnjus­no fi­zič­ko na­si­lje. A za­tim sli­je­di do­brih pet mi­nu­ta mra­ka iz ko­je do­pi­ru sa­mo ra­fa­li i puc­nje­vi s ne­kog po­pri­šta ra­ta. Po­ru­ka je vr­lo jas­na: ko­li­ko smo oda­ni ste­re­oti­pi­ma, od­nos­no po­jed­nos­tav­lje­nom raz­miš­lja­nju o dru­gi­ma: on je cr­nac, pa je ta­kav. Ona je li­je­pa pa čud­no da je i pa­met­na. Ona je inva­lid i tko je vi­dio da inva­lid glu­mi i ple­še na po­zor­ni­ci. De­mons­tra­ci­ja je bi­la vr­lo jas­na, čak je i pro­ji­ci­ra­ni tekst na cr­nom zi­du eks­pli­cit­no do­ča­rao te­ori­ju ko­ja se skri­va iza po­pu­lar­nog ste­re­oti­pi­zi­ra­nja. I sve je kris­tal­no jasno, sve bo­lje­ti­ce s ko­ji­ma se Je­le­na i Ves­na kao umjet­ni­ce i oso­be bo­re na sva­kod­nev­noj ra­zi­ni. Ali pred­sta­vu je po­je­lo odvi­še praz­nog ho­da, odvi­še ne­uvjer­lji­vos­ti, pre­vi­še ti­ši­ne ko­ja je mo­žda tre­ba­la pr­šta­ti ener­gi­jom ko­ja je, ipak, izos­ta­la. Po­s­ljed­nji dio “Njih dvi­je”, kad Ves­na i Je­le­na sje­de is­pred za­miš­lje­nog te­le­vi­zo­ra i kad Ves­na pos­lu­žu­je Je­le­nu – ski­da joj ci­pe­le, do­no­si joj treš­nje i ja­go­de – kraj­nje je ko­mi­čan i vr­c­kav u svo­joj jed­nos­tav­nos­ti. Nji­hov ne­usi­lje­ni raz­go­vor, pri­ja­telj­ski pod­smje­si, cr­ni hu­mor, ša­la na vlas­ti­ti ra­čun i, op­će­ni­to, at­mo­sfe­ra obič­ne ve­če­ri na ka­uču do­ni­je­li su ne­kak­vu po­mak­nu­tu ener­gi­ju ko­ja je tre­ba­la pr­šta­ti kroz ci­je­lu iz­ved­bu. Ta­ko­đer, Ves­ni­na po­ja­va na po­zor­ni­ci iz­ra­zi­to je scen­ska - ogra­ni­če­nost nje­zi­na ti­je­la uvo­di pu­bli­ku u dru­ga­či­ji po­gled na ogra­ni­če­nja, ras­tva­ra ih. Usu­di­la bih se re­ći da Ves­na Mač­ko­vić po­mi­če gra­ni­ce ka­za­li­šta, stva­ra­ju­ći ne­kak­vu ose­buj­nu in­tri­gu ko­ja odr­ža­va zrak iz­me­đu pu­bli­ke i sce­ne na­pe­tim. Ipak, mo­ra­le bi us­kla­di­ti te­ori­ju i iz­ved­be­ni žar u pred­sta­vi “Njih dvi­je”.

Ves­na Mač­ko­vić i Je­le­na Me­sar mo­ra­le bi us­kla­di­ti te­ori­ju i iz­ved­be­ni žar

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.