Iz­vr­ša­va­li su na­re­đe­nje, ali ni­su mo­gli vi­še ubi­ja­ti jer su im se gr­či­li pr­sti ko­ji­ma su pov­la­či­li oki­da­če

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

No­vi­nar i pi­sac Ivi­ca Đi­kić, autor vi­še na­gra­đi­va­nih ro­ma­na, obja­vio je ne­dav­no do­ku­men­ta­ris­tič­ki ro­man “Be­ara” ko­ji go­vo­ri o če­ti­ri kr­va­va sre­bre­nič­ka da­na iz sr­p­nja 1995. kad je ubi­je­no vi­še od 8000 ti­su­ća sre­bre­nič­kih mu­ška­ra­ca i dje­ča­ka te o kon­tek­s­tu i po­za­di­ni tog zlo­či­na. Đi­kić se du­go mu­čio s for­mom za­miš­lje­ne knji­ge, jed­no vri­je­me je raz­miš­ljao o fik­ci­onal­nom ro­ma­nu o sre­bre­nič­kom ge­no­ci­du, ali je odus­tao. Pri­mjer tak­vog fik­ci­onal­nog pi­sma je jed­no od po­glav­lja ove knji­ge, krat­ka priča ko­ja je svo­je­vr­s­ni “post scrip­tum” ro­ma­na, a sam pi­sac vje­ro­jat­no ju je obja­vio kao ilus­tra­ci­ju ka­ko je sli­čan pris­tup ovoj te­mi ogra­ni­čen. Po­tra­gu za for­mom ri­je­ši­la je knji­ga “Ana­to­mi­ja jed­ne po­bu­ne” Ja­vi­era Cer­ca­sa ko­ja mu je pos­lu­ži­la kao uzor, a ko­ja go­vo­ri o jed­nom tra­uma­tič­nom i pri­je­lom­nom raz­dob­lju pos­t­fran­kis­tič­ke Špa­njol­ske, što je bio od­li­čan iz­bor. To je, uz Sol­že­nji­ci­nov “Ar­hi­pe­lag Gu­lag”, mo­žda naj­bo­lja li­te­rar­na for­ma ko­ja se mo­že no­si­ti s ta­ko ve­li­kim te­ma­ma, a Sre­bre­ni­ca je, na­ža­lost, jed­na od naj­ve­ćih te­ma 20. sto­lje­ća. Za­tim, pri­li­kom pi­sa­nja ove knji­ge, uz op­sež­nu li­te­ra­tu­ru ko­ja je po­bro­ja­na na kra­ju, auto­ru je kao svo­je­vr­s­ni pu­to­kaz pos­lu­žio do­ku­men­ta­ris­tič­ki ro­man “Hlad­no­krv­no uboj­stvo” Tru­ma­na Ca­po­tea, knji­ga ko­ja je po svom ap­sur­du ne­ka vr­sta mi­ni Sre­bre­ni­ce. Upra­vo taj ka­mi­jev­ski ap­surd šo­ki­ra sva­ko­ga tko se pr­vi Đi­ki­ćev ‘Be­ara’, uvje­ren sam u to, knji­ga je ko­ja će os­ta­ti kao knji­žev­ni do­ku­ment jed­nog vre­me­na, a sva­ka­ko jed­na od naj­važ­ni­jih knji­ga ko­ja se po­ja­vi­la na ovim pros­to­ri­ma u no­vom mi­le­ni­ju put su­sret­ne s “Hlad­no­krv­nim uboj­stvom” i spa­da sto­ga u one ri­jet­ke knji­ge ko­je se ni­kad ne za­bo­rav­lja­ju. Ric­hard Hic­kock i Per­ry Smith pro­gla­še­ni su kri­vi­ma za okrut­no uboj­stvo obi­te­lji Clut­ter: Her­ber­ta i Bon­nie te nji­ho­vo dvo­je dje­ce ko­ji su u stu­de­no­me 1959. go­di­ne pro­na­đe­ni mr­tvi na svo­jem ima­nju u mjes­tu Ho­lo­comb u Kan­za­su. Bi­li su sve­za­ni, s po­ve­zom pre­ko us­ta i po­go­đe­ni u gla­vu. “Be­ara” je ide­alan spoj Cer­ca­so­ve “Ana­to­mi­je jed­ne po­bu­ne” po for­mi i Ca­po­te­ova “Hlad­no­krv­nog uboj­stva” po mo­ti­va­cij­skom si­žeu, ali i for­mi. Lju­bi­ša Be­ara je po svo­jim mo­ti­vi­ma, u ko­je Đi­kić ne us­pi­je­va do kra­ja pro­nik­nu­ti, a sum­njam da ih je i sam Be­ara do kra­ja bio svjes­tan, naj­slič­ni­ji okrut­nim Ca­po­te­ovim skit­ni­ca­ma či­ja je mo­ti­va­ci­ja uboj­stva če­tve­ro­čla­ne obi­te­lji ta­ko­đer mis­te­ri­oz­na. Je li Lju­bi­ša Be­ara imao u se­bi ne­ku pa­to­lo­šku cr­tu ko­ja ga je na ne­ki na­čin pre­do­dre­di­la za ovaj zlo­čin? To je ključ­no pi­ta­nje na ko­je nit­ko ne­će da­ti od­go­vor, kao i na sa­mo pi­ta­nje o pri­ro­di zla. Đi­kić je u ro­ma­nu re­kons­tru­irao sva­ku mi­nu­tu ži­vo­ta Lju­bi­še Be­are, ka­pe­ta­na boj­nog bro­da biv­še JNA, ti­je­kom če­ti­ri sr­panj­ska da­na 1995. Be­ara je bio or­ga­ni­za­tor hlad­no­krv­nog smak­nu­ća 8000 lju­di či­ji je je­di­ni gri­jeh bio “po­greš­na” na­ci­onal­nost. Naj­muč­ni­ji di­je­lo­vi knji­ge su Be­ari­na po­tra­ga za do­volj­nim bro­jem pro­vje­re­nih ubo­ji­ca ko­ji će hlad­no­krv­no i bez bu­ke do­vr­ši­ti kr­va­vi po­sao. Ia­ko se u ve­ći­ni slu­ča­je­va ra­di­lo o lju­di­ma “vič­nim uboj­stvi­ma i zlo­či­ni­ma”, “ve­li­ke broj­ke” po­ka­za­le su se kao ve­li­ka pre­pre­ka “u utr­ci s vre­me­nom”, jer je ubi­ja­nja tre­ba­lo iz­vr­ši­ti u što kra­ćem ro­ku. Ta­ko Đi­kić na jed­no­me mjes­tu na­vo­di ka­ko eg­ze­ku­to­ri iz 10. di­ver­zant­skog odre­da Voj­ske Re­pu­bli­ke Sr­p­ske u jed­nom tre­nut­ku ni­su mo­gli nas­ta­vi­ti s ubi­ja­njem jer su im se gr­či­li pr­sti ko­ji­ma su pov­la­či­li oki­da­če pu­ša­ka ti­je­kom vi­še­sat­nog ubi­ja­nja. Za­tim, po muč­ni­ni ko­ju iz­a­zi­va, rav­no­pra­van mo­tiv ovo­me je onaj o vo­za­či­ma auto­bu­sa i ka­mi­ona ko­ji­ma su do­vo­že­ni za­rob­lje­ni­ci na gu­bi­li­šta i ko­je u jed­nom tre­nut­ku ubo­ji­ce, bez jas­ne mo­ti­va­ci­je, pri­si­lja­va­ju da i sa­mi ubi­ja­ju. Upra­vo ovaj mo­tiv Đi­ki­ću se či­nio kao onaj s naj­vi­še fik­ci­onal­no-ro­ma­ne­sk­nog po­ten­ci­ja­la. Đi­kić u ro­ma­nu po­ku­ša­va ot­kri­ti mo­ti­ve Lju­bi­še Be­are za ta­ko rev­no iz­vr­ša­va­nje za­da­će ko­ju mu je dao nje­gov idol, ge­ne­ral-zlo­či­nac i psi­ho­pa­ta Rat­ko Mla­dić. Be­ari­na psi­ho­pa­to­lo­gi­ja ni­je u pot­pu­nos­ti ra­zjaš­nje­na ovom knji­gom ni­ti je to mo­gu­će. Osim ako se ne po­ja­vi ne­ka­kav spi­sa­telj­ski Will Gra­ham, lik iz ro­ma­na Tho­ma­sa Har­ri­sa ko­ji ima ne­vje­ro­ja­tan dar: mo­že raz­miš­lja­ti po­put naj­mrač­ni­jih psi­ho­pa­ta i na taj na­čin do­ku­či­ti nji­ho­vu mo­ti­va­ci­ju. Uz­gred, to je lik ko­ji je uhva­tio Han­ni­ba­la Lec­te­ra. U biv­šoj JNA pos­to­ja­lo je jed­no pra­vi­lo ko­je se voj­ni-

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.