Pa­te­tič­na pri­ča ‘EU, mo­ja de­že­la’ ne mo­že se vi­še pro­da­ti dok god vla­da­ju ban­kar­ske kr­vo­pi­je

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

Brexit je bio i pro­šao, a u da­ni­ma ko­ji su us­li­je­di­li vi­dje­li smo jed­nu no­vu Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju, de­zo­ri­jen­ti­ra­nu te bez one pos­lo­vič­ne i hlad­no­krv­ne mir­no­će. Već ne­pu­nih mje­sec da­na na­kon odr­ža­nog re­fe­ren­du­ma mo­že se na­pra­vi­ti svo­je­vr­s­ni re­zi­me, od po­čet­ne me­dij­ske his­te­ri­je pa do kak­vog-tak­vog su­oča­va­nja s neo­če­ki­va­nim is­ho­dom. Bez ob­zi­ra na sve, Brexit će, una­toč po­s­lje­di­ca­ma, os­ta­ti upam­ćen kao ne­što što je u pot­pu­nos­ti ra­zot­kri­lo bi­je­du po­li­ti­ke, tj. de­mo­kra­ci­je ko­ju ona, kao, zas­tu­pa. Ca­me­ro­nov blef iz 2013. ko­ji je tre­bao pos­lu­ži­ti pr­vens­tve­no u unu­tar­stra­nač­kim pre­pu­ca­va­nji­ma, ali i za ja­ča­nje bri­tan­ske po­zi­ci­je unu­tar EU, po­ka­zao se kob­nim. Re­zul­tat to­ga je ap­surd­no na­su­ka­va­nje bri­tan­skih po­li­tič­kih ki­to­va iz oba ta­bo­ra: i gu­bit­nič­kog i “po­bjed­nič­kog”. Brexit je za­pra­vo okon­čan kao bal­kan­ski ra­to­vi iz de­ve­de­se­tih, bez ijed­nog po­bjed­ni­ka i ci­je­lom svi­tom gu­bit­ni­ka či­ja je po­li­tič­ka ka­ri­je­ra, či­ni se, traj­no okon­ča­na. To pri­je sve­ga, po­red Ca­me­ro­na, vri­je­di za kon­zer­va­tiv­ca Bo­ri­sa Joh­n­so­na i čel­ni­ka des­ni­čar­skog UKIP-a Ni­ge­la Fa­ra­gea, ko­ji su od si­vih emi­nen­ci­ja pre­ko no­ći pos­ta­li gu­bit­ni­ci, tra­gi­ko­mič­ni li­ko­vi ko­ji svoj pi­no­ki­jev­ski nos ni­su ni po­ku­ša­va­li sa­kri­ti. Ipak, no­va bri­tan­ska pre­mi­jer­ka The­re­sa May neo­če­ki­va­no je oži­vje­la pa­log Joh­n­so­na po­vje­riv­ši mu mi­nis­tar­stvo ino­zem­nih pos­lo­va, ali to ne mi­je­nja mno­go na stva­ri. Joh­n­son i Fa­ra­ge su bi­li do­bro ušmin­kan Brexit je, ta­ko­đer, iz­a­zvao svo­je­vr­s­no ‘bu­đe­nje šta­ko­ra’. Op­skur­ne des­ni­čar­ske stran­či­ce ši­rom Eu­ro­pe, po uzo­ru na UKIP, po­di­gle su ša­pi­ce, po­put HSP-a u Hr­vat­skoj ko­ji, pri­mje­ri­ce, u Bruxel­le­su vi­di no­vi Be­ograd pro­izvod PR agen­ci­ja, ko­ji je pos­lu­žio obje­ma su­prot­stav­lje­nim stra­na­ma: jed­ni­ma kao ge­ne­ra­tor stra­ha, a dru­gi­ma, europ­skim bi­ro­kra­ti­ma, kao de­žur­na stra­ši­la i iz­li­ka za neo­če­ki­va­ni re­fe­ren­dum­ski re­zul­tat, a da ni­jed­nog tre­nut­ka nit­ko u toj pri­či ni­je vi­dio vlas­ti­ti “udio đav­la”. “Ni­su ima­li vi­zi­ju”, ka­ko bi se to rek­lo u svi­je­tu ce­le­brity kul­tu­re ko­ja je, či­ni se, fa­tal­no kon­ta­mi­ni­ra­la po­li­tič­ki pros­tor. Od­nos­no, ka­ko to u sjaj­nom ro­ma­nu “Sto­ner” Joh­na Wil­li­am­sa ka­že glav­ni lik na jed­no­me mjes­tu za svo­je­ga pri­ja­te­lja, Joh­n­son i Fa­ra­ge na­pros­to “ni­su bi­li do­volj­no ve­li­ki kur­vi­ni si­no­vi da bi stvar­no bi­li us­pješ­ni”, a sva­ka­ko su se po­ka­za­li ma­njim “kur­vi­nim si­no­vi­ma” od eki­pe ko­ja ih je u pos­tre­fe­ren­dum­skim da­ni­ma ne­smi­lje­no ci­pe­la­ri­la, pri­je svih od čel­ni­ka Eu­rop­ske ko­mi­si­je ko­ji su u ma­ni­ri ko­mu­nis­tič­kog Po­lit­bi­roa svu kri­vi­cu pre­ba­ci­li na ne­sret­nu dvoj­ku uz op­tuž­be za des­ni­ča­re­nje i ra­si­zam, iako je da­naš­nja kre­zu­ba i autis­tič­na Eu­rop­ska uni­ja ključ­ni ge­ne­ra­tor tih pro­ce­sa. Oni su za­pra­vo vlas­ti­te gri­je­he ele­gant­no pre­ba­ci­li na tu­đi kon­to i na taj na­čin već u star­tu spri­je­či­li sva­ko smis­le­no ela­bo­ri­ra­nje pro­ble­ma či­ji je Brexit sa­mo jed­na mar­gi­nal­na po­s­lje­di­ca. Brexit i od­nos EU pre­ma nje­mu neo­do­lji­vo pod­sje­ća­ju na pro­ces ras­pa­da biv­še Ju­gos­la­vi­je de­ve­de­se­tih, a re­to­ri­ka ko­ja se mo­gla ču­ti ide u pri­log toj te­zi. Nit­ko ni­je po­ku­ša­vao ut­vr­di­ti ko­li­ki je udio pro­tes­t­nih gla­so­va u onih 52 pos­to po­bor­ni­ka Brexi­ta i zbog če­ga ti lju­di pro­tes­ti­ra­ju. Ov­dje se na­me­će slič­nost s fe­no­me­nom Do­nal­da Trum­pa ko­ji je u po­čet­ku iz­a­zi­vao ne­vje­ri­cu i smi­jeh. Ve­ći­na gla­sa­ča Do­nal­da Trum­pa ne gla­sa za nje­ga, ne­go pro­tiv fa­tal­ne sim­bi­oze su­vre­me­ne po­li­ti­ke i krup­nog ka­pi­ta­la, zna­či ra­di se o pro­tes­t­nim gla­so­vi­ma ko­ji se ta­ko­đer ne­kri­tič­ki de­mo­ni­zi­ra­ju. Za­tim, tu je re­ak­ci­ja na go­vor Ni­ge­la Fa­ra­gea euro­par­la­men­tar­ci­ma ko­ja pod­sje­ća na re­ak­ci­ju sa­te­li­ta Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća na od­la­zak slo­ven­skih i hr­vat­skih ko­mu­nis­ta iz Be­ogra­da de­ve­de­se­tih. Fa­ra­ge je europ­skim bi­ro­kra­ti­ma otvo­re­no na­bio na nos nji­hov ži­vot u obla­ci­ma, bez do­di­ra s re­al­nim svi­je­tom ko­ji ih okru­žu­je, te lu­đač­ku po­li­ti­ku uni­šta­va­nja vlas­ti­tih čla­ni­ca, pum­pa­ju­ći ko­rum­pi­ra­nim po­li­tič­kim eli­ta­ma neo­gra­ni­če­ne ko­li­či­ne nov­ca ko­je ne slu­ži ni­če­mu, osim za­do­vo­lja­va­nja ne­či­je po­hle­pe, sve dok se ba­lon ni­je ras­pr­s­nuo, po­put ono­ga grč­kog, pre­tva­ra­ju­ći na taj na­čin ne­ke čla­ni­ce EU u ko­lo­ni­je onih “jed­na­ki­jih”. Tak­va Eu­rop­ska uni­ja ne tre­ba ni­ko­me. Tek kad iz­nu­tra do­pru slič­ni gla­so­vi, Eu­ro­pa ima ne­kak­ve šan­se. Jef­ti­ne fra­ze o za­jed­niš­tvu, sna­zi EU ko­je u pos­tre­fe­ren­dum­skim da­ni­ma do­la­ze iz Bruxel­le­sa, ne uli­je­va­ju na­du da će EU po­vu­ći ne­ke po­uke iz bri­tan­skog slu­ča­ja. Ipak, ne­što se do­go­di­lo jer je Fran­co­is Hol­lan­de pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci otvo­re­no is­tu­pio pro­tiv TTIP-a, a ovaj do­ga­đaj mu ide na ru­ku jer su

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.