DRNDIĆ NEMALI TA­LENT TROŠI NA MRŽ­NJU

Express - - PRVA STRANICA -

Dru­go­ga, ono­ga iz­van li­te­ra­tu­re, či­ta­te­lja ko­ji do­vr­ša­va pri­po­vi­je­da­nje. Što či­ta­telj mo­že kon­zu­mi­ra­ti u ovom dje­lu? Žuč­lji­vost ko­jom je do u de­gu­tant­ne de­ta­lje se­ci­ran neo­na­ci­zam, hr­pa biv­ših zlo­či­na­ca i ko­la­bo­ra­ci­onis­ta, ša­his­ti, na­ci­ona­lis­ti, kle­ri­kal­ci i dru­gi li­ko­vi u gla­vi glav­nog ju­na­ka te­ma­ti­zi­ra­ni su s to­li­ko auten­tič­na bi­je­sa da je te­ško i pro­sječ­nog či­ta­te­lja uvje­ri­ti ka­ko for­ma ro­ma­na ni­je tek ali­bi za auto­ri­čin osob­ni obra­čun sa svi­me što je pri­vat­no ti­šti. Oči­to, ma­lo je to­ga što je ne ti­šti. Oče­ki­va­no, svi pro­ble­mi nas­ta­ju u tre­nut­ku kad se glav­ni ju­nak, An­dre­as Ban, vra­ća u “no­vu Hr­vat­sku”. Osim obi­telj­ske proš­los­ti i dav­na pri­ja­telj­stva ni­šta se li­je­pa ne mo­že na­ći u toj dr­žav­noj no­vo­tvor­bi. Ne pos­to­ji ne­ka afir­ma­tiv­na re­če­ni­ca ili mi­sao o njoj. Da ne­ma ne­ko­li­ko umjet­ni­ka ko­ji pri­pa­da­ju hr­vat­skoj kul­tu­ri, ali je to u ro­ma­nu sa­svim ne­bit­no, Ro­vinj bi ta­ko bio oaza tu­ge za ta­li­jan­šti­nom, nos­tal­gi­je za be­ogra­đan­šti­nom i ga­đe­nja nad hr­va­šti­nom. Sve bi bi­lo u re­du da u po­za­di­ni ovog ka­ta­lo­ga ga­dos­ti ni­je op­tuž­ba – na klu­pi su svi oni ko­ji ima­ju na­ci­onal­ni iden­ti­tet, ne sa­mo oni ko­ji od nje­ga pra­ve po­li­tič­ki pro­gram i po­li­gon za mrž­nju. Za­pra­vo, op­tu­žen je iden­ti­tet kao ta­kav, i to pri­po­vje­dač i eks­pli­cit­no ka­že. Pa­ra­doks ovog pos­tup­ka oči­tu­je se či­nje­ni­com da se či­ta­telj ne bi ni pi­tao o na­ci­onal­nom pro­fi­lu da ne­ma pri­po­vje­da­če­ve mrž­nje na sve na­ci­onal­no, apri­or­no iz­jed­na­če­no s na­ci­ona­liz­mom. Una­toč ide­olo­gi­za­ci­ji, ro­man u frag­men­ti­ma ljud­skih sud­bi­na nu­di či­tav niz li­je­pih pri­ča. Šte­ta je da ta­kav sa­dr­žaj, ona to­pla no- stal­gi­ja što hra­ni ži­vot mar­gi­na­li­zi­ra­nih, ni­je na­zoč­ni­ji u ro­ma­nu. Šte­ta što pre­te­žu pam­fle­ti pro­ti­vu za­la s eks­pli­cit­nom osu­dom umjes­to one je­di­ne vri­jed­ne – umjet­nič­ke. Vonj ide­olo­gi­je pre­vi­še kon­ta­mi­ni­ra ovu knji­gu ko­ja se ta­ko nu­di kao ar­gu­ment svim uko­pa­ni­ma u ro­vo­ve idej­nog ra­ta – ka­ko oni­ma ko­je će obra­do­va­ti, ta­ko i oni­ma ko­ji će je do­če­ka­ti na nož. Bi­lo bi dra­go­cje­no da gos­po­đa Drndić svo­ju stil­sku za­in­te­re­si­ra­nost i nemali ta­lent troši na li­te­ra­tu­ru, a ne na oprav­da­nje osob­ne mrž­nje. Uos­ta­lom, svo­ju su stvar­nost vje­ro­jat­no mr­zi­li, od­nos­no si­gur­no ni­su vo­lje­li, He­in­rich Böll, bra­ća Mann, Gün­ter Grass, Sig­fri­ed Lenz, Fri­edrich Dür­ren­matt, ali su se kao da­ro­vi­ti knji­žev­ni­ci uz­di­gli nad pri­vat­ne idi­osin­kra­zi­je. Li­te­rar­nim spo­me­ni­ci­ma ko­je su stvo­ri­li is­pi­sa­li su osu­du to­ta­li­ta­riz­ma i prak­tič­no to­ta­li­tar­nog pos­li­je­rat­nog druš­tva da­le­ko uvjer­lji­vi­ju od mr­zo­vo­lje apa­tri­da ko­ji je u ro­ma­nu Da­še Drndić po­čes­to tek pro­vid­na ma­ska nje­zi­na osob­no­ga gla­sa. S pra­vom gnjev­na, ali po­ne­kad umjet­nič­ki ne­do­volj­na.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.