Du­ho­vi knji­ga

Express - - PRVA STRANICA -

Na­kon svih uža­sa ko­je zna­mo (na­dam se da zna­mo, ia­ko se či­ni da sve ve­ći broj lju­di o to­me poj­ma ne­ma) o ho­lo­ka­us­tu či­ni­lo mi se da će me još jed­na knji­ga o to­me os­ta­vi­ti rav­no­duš­nim. Uos­ta­lom, na­kon či­ta­nja ro­ma­na “Ubo­gi u Lod­zu” Ste­vea Se­ma-San­d­ber­ga, mis­lio sam da go­ri i po­tres­ni­ji opis uža­sa oko nas, ali i u na­ma sa­mi­ma, ne mo­že pos­to­ja­ti. No Git­ta Se­reny svo­jom do­ku­men­tar­nom knji­gom, us­tva­ri, in­ter­v­jua s Fran­zom Stan­glom, upra­vi­te­ljem lo­go­ra Tre­blin­ka, po­ku­ša­va pro­nik­nu­ti u naj­dub­lje po­re ljud­skog sa­mo­za­va­ra­va­nja i sa­vjes­ti. Pri­tom se ne za­us­tav­lja na Fran­zu, ko­ji do sa­mo­ga kra­ja (i knji­ge i svog ži­vo­ta) ne­gi­ra kriv­nju ili mo­guć­nost da je išta mo­gao uči­ni­ti druk­či­je, da bi tek ne­ko­li­ko sa­ti pri­je smr­ti is­tis­nuo jed­no ve­li­ko “mo­žda” – mo­žda sam kriv, mo­žda sam ne­što mo­gao uči­ni­ti, mo­žda sam se mo­gao odu­pri­je­ti zlu, mo­žda sam mo­gao po­bje­ći, od­bi­ti... Git­ta pre­is­pi­tu­je sva­či­ju sa­vjest, pri­tom ni­ko­me ne su­de­ći ne­go sa­mo pos­tav­lja­ju­ći pi­ta­nja. Ta­ko raz­go­va­ra s nje­go­vom su­pru­gom i dje­com, su­rad­ni­ci­ma, čla­no­vi­ma po­kre­ta ot­po­ra... A pri­tom ne šte­di ni Cr­k­vu, sa­vez­ni­ke, hu­ma­ni­tar­ne or­ga­ni­za­ci­je. Po­šte­no i no­vi­nar­ski, ne osu­đu­ju­ći ni­kog, da­ju­ći sva­ko­me da ka­že svo­ju stra­nu pri­če, ali ni­ko­me ni ne pra­šta ne­go upor­no pos­tav­lja pi­ta­nja na ko­ja ne že­le od­go­vo­ri­ti. I ni­šta ne pre­šu­ću­je. No svi uža­si ho­lo­ka­us­ta i bi­ro­krat­ske ma­ši­ne­ri­je ko­ja je od obič­nih pris­toj­nih lju­di na­pra­vi­la mons­tru­oz­ne zlo­čin­ce ni­su me to­li­ko za­mis­li­li kao jed­na uz­gred is­pri­ča­na epi­zo­da. Git­ta raz­go­va­ra s min­hen­skim od­vjet­ni­kom i nje­go­vom su­pru­gom ko­ji su upoz­na­li Fran­za Stan­gla dok su ra­di­li u pro­gra­mu euta­na­zi­je du­šev­nih bo­les­ni­ka. Bi­lo je to pu­no pri­je po­gro­ma Ži­do­va, a či­ni se kao da je taj zlo­či­nač­ki pro­gram bio ne­ka gro­te­sk­na pro­ba za sve uža­se ko­ji će se tek do­go­di­ti. Dak­le, i od­vjet­nik i nje­go­va su­pru­ga bi­li su tad bez­na­čaj­no ad­mi­nis­tra­tiv­no osob­lje ko­je ni na ko­ji na­čin ni o če­mu ni­je od­lu­či­va­lo. No na­kon ne­ko­li­ko raz­go­vo­ra, kad su se do­volj­no opus­ti­li, od­vjet­nik joj je, uz zduš­no odo­bra­va­nje su­pru­ge, is­pri­čao slje­de­ću epi­zo­du. Kad se, pu­no pri­je ra­ta i do­la­ska na­cis­ta na vlast, za­pos­lio u mi­nis­tar­stvu pra­vo­su­đa, sta­ri­ji ko­le­ga vo­dio ga je kroz hod­ni­ke mi­nis­tar­stva. Kon­s­pi­ra­tiv­no mu je re­kao: “Po­gle­daj ime­na na kan­ce­la­ri­ja­ma”. “Sva ime­na bi­la su ži­dov­ska. Zna­te, to ni­je bi­lo u re­du”, go­vo­ri od­vjet­nik. Raz­go­vor se odvi­ja ‘60- ih go­di­na, sva su­đe­nja u Nür­n­ber­gu su proš­la, Nje­mač­ka je de­na­ci­fi­ci­ra­na, sve is­ti­ne o šest mi­li­ju­na po­gub­lje­nih su poz­na­te, a ta pre­dra­su­da i da­lje ži­vi u nje­go­vu sr­cu. I to to­li­ko ja­ko da je ne mo­že pre­šu­tje­ti. Ta bez­na­čaj­na epi­zo­da go­vo­ri o to­me ka­ko ni­je­dan užas ni­je do­volj­no jak da ubi­je pre­dra­su­de. A u ovo iz­bor­no vri­je­me sve užas­ne pre­dra­su­de ko­ji­ma je pre­kri­ve­na Hr­vat­ska (po­djed­na­ko one li­je­ve, des­ne i sred­nje) u ne­uobi­ča­je­nim ko­li­či­na­ma iz­bi­ja­ju na po­vr­ši­nu. Još je go­ra stvar što ve­li­ka ve­ći­na lju­di na njih od­ma­hu­je ru­kom i ve­li: “Ma to su sa­mo iz­bo­ri”. Ali ni­su. To je sje­me ko­je će nas tro­va­ti još go­di­na­ma. To vi­še što u Hr­vat­skoj uz pre­dra­su­de pos­to­ji i dru­go zlo, a to je od­bi­ja­nje da se ne­či­ja tu­đa is­ti­na (sve­jed­no ko­ja) uop­će ču­je, da se o njoj raz­mis­li, raz­go­va­ra... To vi­še što, uvje­ren sam, lju­di ko­ji nam se nu­de da nas vo­de ni­kad ni­su pro­či­ta­li Git­tu Se­reny. Us­tva­ri, dav­no su pres­ta­li či­ta­ti išta, osim sa­že­ta­ka i vlas­ti­tih fri­zi­ra­nih bi­ogra­fi­ja.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.